Moja prva knjiga je u knjižarama

Ознаке

"Jošte čekam taj reč da mi rekne", amanet, Zaplanje, zaplanjske priče

Rođaci, prijatelji, poznanici stvarni i virtuelni, Ako već niste ovih dana obavešteni kroz  objave na društvenim mrežama, da vas, evo, s radošću i ponosom obavestim i ovde izašla je moja prva knjiga priča iz Zaplanja, „Jošte čekam taj reč da mi rekne“ u izdanju „Stylos Art- umetnost dobre knjige“.

I da odmah odgovorim na pitanje zainteresovanih- Knjigu možete potražiti u svim bolje snabdevenim knjižarama ili poručiti kod izdavača na tel. 011/ 20 27 516, 011/ 20 27 549, 021/4891 644 ili na e-mail stylos-art@stylos.rs. Ovo znači da je „Jošte čekam taj reč da mi rekne“ već u knjižarama izdavača- „Stylosa“ i u lancu knjižara „Delfi“ i “ Vulkan“…

Pisala sam već o tome, ali nije zgoreg da ponovim još jednom- knjigu su, osim mene, „skrivile“ jedna Lela, preteći mi da će je sama izdati ukoliko se ja ne potrudim i Stana Šehalić, urednik i direktor „Stylosa“. One su verovale u mene više nego ja sama.Onako kako su i mnogi od vas, posećujući me na ovoj ovde  i ovoj  adresi, verovali u moje priče, predlažući, sugerišući, tražeći… da ih smestim u knjigu. Njima sam već zahvalila, a ovo je prilika da zahvalim i vama. Hvala Bogu i blogu na tome što vas imam i što vi jednako imate mene, ne samo da čitamo naše tekstove, već i da malo prozborimo o njima, da (se) pohvalimo, posavetujemo, da ponekad predložimo jedni drugima ponešto, da se družimo i virtuelno i sve više i stvarno… da gradimo one mostove prijateljstva koji ničim ne mogu biti uzdrmani, bez obzira na naizgled slabe virtuelne spone koje su samo početak svega. Posebno sam radosna i zbog toga što sam prve primerke friške knjige dobila (već dan po štampanju, iz Novog Sada) i to- ni manje ni više nego u Zaplanjskoj ulici u Beogradu! E sad, tome baš nije kumovao slučaj, nego urednica Stana Šehalić.

Dobro, nije ovo sve. Obavestiću vas na vreme i o promocijama. Koje bez vas, bez onih koji su mi slali predivne komentare, javno i privatno, koji su lajkovali, koji su samo čitali i iznova se vraćali da čitaju, koji su preko skajpa zaplanjske priče čitali rođacima u dijaspori i zajedno sa njima se smejali ili plakali… i ne bi imale smisla. I recite posle da blog (sa svima nama koji ga činimo) nije čudo, a ja to tvrdim od kako sam shvatila njegove blagodeti- oplemenjuje, obogaćuje, širi vidike i krug prijatelja, uči, zasmejava, teši i rasplakuje, a neke natera da objave i knjige. Naš drug Blogi („tvoja knjiga ima još nešto u sebi- gen, e bre, ti si smestila svoje pretke u knjigu“) je povukao nogu svojom „Bezimenom“, na našu sveopštu radost, a ja samo želim da nas je u ovom krugu što više.