„Dobro je dok imam čime da te kupim…“

S jedne strane banjske fontane, one čuvene koja je više bila u kvaru nego što je radila, stoji simpatični stariji sedi gospodin, smeška se onako indikativno 😉 i sve pogleđuje ka paru na stepeništu, s druge strane fontane.
Zaintrigirani njegovim  držanjem, koje ukazuje na to da se tamo dešava nešto zanimljivo, kolektivno okrećemo glavu ka inkriminisanom paru. Dvoje elegantnih, doteranih ljudi, posvećenih isključivo jedno drugom. Za koje ne postoji ništa i niko više osim njih dvoje i nekakvog uređaja s kamerom u njegovim rukama.

10458840_10202982625466304_7556976161734856769_n
Najpre su u nežnom zagrljaju. Onda je on dugo, duuuugo ljubi, povremeno joj nameštajući kosu.
Sedi gospodin se i dalje zagonetno smeška.

Прочитајте више „„Dobro je dok imam čime da te kupim…““

Komšijsko ćutanje

Stajao je uz ogradu na južnoj strani svoga dvorišta, koju je davno, još kada je napravio „plansku“ kuću, postavio komšija. Povremeno bi podizao ruke i lomio mlade grančice komšijskog jasmina debele kao bebeći prstić, nadvijene nad korovom u njegovoj bašti. Koje je bujalo na zemlji nasipanoj za šaku više od komšijskog dvorišta, kako bi se vode slivale u njegovo dvorište.Pa bi, nekako kao da krade, pružao šaku kroz praznine komšijine ograde, povlačio grančicu po grančicu i nastavljao da ih lomi na svojoj strani dvorišta.

11407052_1103186606380351_1245904688306813947_n

Kada bi čuo otvaranje vrata kuće od preko plota, staračkom hitrinom bi povlačio ruku, praveći se da zagleda grane svoje jalove šljive.

Isprva su se i komšije pravile da ga ne vide, ubeđujući i sebe same da im se pričinila njegova ruka s njihove strane dvorišta. Nazvali bi mu dobar dan, žureći da zamaknu ulicom kojom se čitavog proleća  širio miris njihovog jasmina.

Прочитајте више „Komšijsko ćutanje“

Proleće

Drvo kajsije u sredini dvorišta, zasađeno pre dve godine pod sumnjom u kvalitet krhke sadnice i samu mogućnost njenog opstanka, ove godine prvi put je napupelo. Nije mi (toliko) do njegovih plodova, mada je reč o najomiljenijem mi voću, koliko se radujem nežnim cvetovima koji su već pretežali na grančicama nespremnim za plodove njima nagoveštene.

images

Proleće je, nedeljama pre roka, u mirisima prerano raspupelih cvetova, u osmesima šetača koje izmamljuje varljivo sunce, u smenama teških i mahom tamnijih kaputa laganijim jaknama vedrijih boja. U odbacivanju čizama, kapa i šalova. U zelenišu na pijacama i otužnom mirisu kiselog kupusa u zgradama sa podrumima. U natrulelim pomorandžama i jabukama koje prodavci nastoje da uvale lakovernim potrošačima „sniženjima cena“. U „počeću sutra“ dijetama i otesnelim pantalonama. U laganijim receptima. U zaostalim virusima zimus preležanih gripova. U buđenju sentimentalnosti kod „prolećne dece“. U nekim novim ljubavima koje isklijavaju i tamo gde nisu posejane. U prvim koracima mališana sputanih zimskom teskobom. U slavljenju Mladenaca venčanih između dva proleća. U first minut letovanjima. U jeftinim uskršnjim putovanjima.

Прочитајте више „Proleće“

Aleksandra Nikolić-Matić – o pisanju i knjigama

Volim intervjue i(li nešto što na njih liči) s friškim povodom. Kao ovaj tekst sad.

Aleksandra Nikolić – Matić.

Žena s nekoliko zanimanja, od kojih je svako obavljala s predanošću zanesenjaka, idealiste i zaljubljenika u struku, maksimalno posvećena zadatku koji su, ne vreme i ne ljudi, pred nju postavili, već ona sama. Na ovoj adresi možete proveriti ovo što kažem, ako mi već ne verujete na reč.

A zatim sledi njena priča u kojoj „voditelj“ i nije potreban. Sve će vam otkriti sama, jednako zaljubljena u ono što radi da bi se prehranila i u ono što radi jer je tera njen  unutrašnji nerv, poriv i nagon, da bi preživela, opstala i ostala zdrava u svetu koji sve više vuče na odustajanje i na bolest i očaj.

O blogovanju i pisanju:

U januaru 2010. godine, počela sam na blogspotu da pišem svoj prvi roman, objavljujući ga periodično kao postove na blogu. Roman se zove Kiša i moje nove cipele.

kisa-i-moje

Taj roman sam posle prebacila i na WordPress gde sam i danas mnogo aktivnija. Mislim da ova blog platforma pruža veće mogućnosti u svakom smislu. Posle Kiše, napisala sam i drugi deo romana koji je znatno duži i prati avanture glavne junakinje Vladislave Petković Ne znam ti ja ništa.

nyc

Прочитајте више „Aleksandra Nikolić-Matić – o pisanju i knjigama“

Ja, negativna?

Molim te da mi kažeš, jesam li ja zaista negativna?

8af36874ebd4fe3a58303786a38e0c0c

Pričamo o teškom vremenu koje živimo, a o čemu bi drugo ljudi koji s mukom preživlavaju pa ja kažem: „Šta vam je, bre, ljudi, pa šta tražite preko pogače? Jeste li vi svi rasli u svili i kadifi, izobilju i razbacivanju, pa kao ne znate šta je to i baš vaša deca moraju da imaju sve što zamisle i da nikada u životu ne čuju za reč nema? Koliko puta ste vi išli na večere dok ste studirali, gde ste pili kafu, ko vam je pravio palačinke? Koliko pari pantalona i patika ste dobijali za sezonu, čiju ste garderobu nasleđivali kad počne školska godina? Kad ste videli more, ko vam je kupio prva kola?“

Mogla bih ja tako satima, al me komšija saseče tvrdnjom da sam negativna.

Negativna! Ja, ja negativna?

Ja, koja od svakog dinara ne pravim ne dva, kao moja majka u godinama kao ja sad, nego tri! Ja, koja sa svim mojim dijagnozama i dalje sama šijem, pletem, prepravljam i prekrajam, kuvam nemoguća jela ni od čega i nikada, i dalje nikada ne hulim na Boga? Ja, koja nikada svojoj deci nisam rekla da nema, ali sam ih naučila da ne očekuju više od onoga što mogu da im pružim, jer  im pružim najviše što se može.

Nije ni meni moja majka govorila da nema, nikada je nisam ni čula da kaže tu reč, iako sam znala da nema, po mogo čemu sam to znala. Po tome što na poziv komšinice da idu na pijacu kaže, „jao Smiljka, samo što sam bila“. A kad joj Smiljka kaže: „nemoj da me lažeš, nego kaži kolko ti para treba, pozajmiću ti“, ona još ubedljivije ponavlja da je bila, spremna da to dokaže jajima i šargarepom ostalim od poslednje nabavke. Pa kad prodavci počnu da se razilaze, a hvala Bogu stanovali smo pored pijace, ona se iskrade i kupi samo ono što je upola cene.

Šta da radi, mučenica moja. Otac, Crnogorac, ponekad celu platu da svojima. Čim njegovi prikukaju kako im treba, a vazda im je vala nešto trebalo, te pašće krov, te polomio se krevet, te nemaju za ovo i za ono, on jadan petlja, rasteže ono što ima, diže kredite, zadužuje se gde stigne, samo da mu oni ne prigovore kako je nezahvalan i kako… kako je valjda dužan da od prvog radnog dana izdržava njih dvoje, koji se ni pre toga nisu pretrgli od posla, a tek otad… duša njegova zna kako mu je bilo, dok su mu čupali svaki dinar iz džepa.

Jednom sam majci rekla, „mama, dokle ćemo mi da budemo ovako siromašni“, a ona sirota, valjda je mislila da sirotinja može da se sakrije ako detetu daš poslednji zalogaj a ti legneš gladan,razrogačenih očiju, pita „štoooo“… „Zato što Miličini imaju prase za Božić“- rekoh pa me i dan danji peku njene oči koje je sakrila od mene praveći se da gleda nešto vrlo važno kroz prozor.

Pa i tad nisam bila negativna.

Jedva sam čekala da komšiničina ćerka starija godinu dana završi razred  pa da nasledim garderobu iz koje je izrasla. I da od brata dobijem farmerice. Šta ima veze, ionako sam više volela iznošene.

Moj brat i ja smo morali da budemo dobri studenti i tačka. Gde smeš da gubiš godinu, a znaš da majka u džakčićima koje je šila sastavljajući po dve krpe, čuva osušeni stari hleb od kojeg ocu i sebi pravi poparu, jer je čitava njegova plata odlazila nama.

Možda im zato, mučenima, ni dvoje odškolovanih lekara nije moglo pomoći…

Pa opet nisam bila negativna.

Moja majka je imala običaj da kaže, kad dođe do zida i kad više ne zna kako ćemo, „desiće se nešto, videćete, Bog uvek pogleda sirotinju“. I stvarno, i onda i danas, desi se uvek nešto kad već misliš da izlaza nema. I opet progledaš.

Moj stariji sin, onaj što ređa  devetke na građevini, dobio je stipendiju baš kad su nam drva ponestala. Prošlogodišnju jaknu, hvala Bogu, može još da  nosi, a dok izgorimo ova “ njegova“ drva, doći će neke pare da se grejemo do kraja sezone.

Ja se već radujem proleću. Mislila sam da je od ovih mrazeva sve u zemlji izmrzlo, kad ono… ne samo da raste trava, nego svaka biljka izrasta, kako im je već red. Radujem se ovom suncu, tebi koju sam videla iznenada, a cele zime sam se pitala gde nestade, nikako da te sretnem… Radujem se prvim kolokvijumima onog mog brucoša, iako mi dušu izvadi kuknjavom kako on to ništa ne razume i kako mora mnogo da se uči. Radujem se ovim patikama, iako nisu meni namenjene… kaže mi ćerka moje komšinice posle njene sahrane, „uzmi ih, kad već mama nije mogla da ih nosi, nju bi radovalo… mnogo si joj se našla“.

Ja negativna?!

Što sa dve invalidske penzije koje pola odu na lekove, žongliram kao najveći mađioničar da moja deca izgledaju kao sva ostala i da im nikada ne pokažem koliko nema? Što po svunoć preplićem muževljev džemper da onaj stariji ima šta da promeni i da mlađem mogu da kupim duks, on pleteno ne voli. Što mi ovaj moj prebrojava svaki dinar kad se vratim iz nabavke, iz koje moram da donesem sve račune. Što sebi osim lekova nisam kupila ništa, biće jedno 12 godina. Što ne znam da li bih pobegla nekud da se više nikada ne vratim ili bih vrištala od muke, kad sa onaj moj dovati flaše. Što sam svakoga srela i dočekala s osmehom i najboljim što s eu kući zateklo.

Ja negativna…

 

ilustracija je s Pinteresta

Ko će ga znati šta zaborav leči

Ukradoh  rečenicu iz naslova napisanu ispod ovog teksta, s kojom i ne znam šta ću, iako mi se mnogo dopala.

Zvuči mi poetično, mada u njoj ni trunke od poetičnosti.

dscn6670

Pre će biti da je nabijena patetičnošću. Onom, koja govori sedam jezika. Koja opominje, upozorava, budi uspavana čula razuma koji nas štiti od kajanja i sekiracije zbog nje, najčešće uzaludne i ponekad vrlo štetne.

Dakle… zaborav…

Прочитајте више „Ko će ga znati šta zaborav leči“

Виолета Јовић -МЛОГО ИСТИНЕ, ПРАВДА ЈЕДНА

Још једна прича, овога пута из нове књиге Виолете Јовић. Њу сте, ако је већ не знате, на мојим блоговима упознали овде и овде и овде и овде и овде и овде и овде и овде и овде… и тако даље.

prpoast-naslovna-640x640

И ако смем да будем мало лична (ето, све до сада нисам 😉 ), за мене је ово била иницијална каписла – одушевљење Виолетином „Работа женску душу одмара“ условило је да и сама почнем да пишем и на дијалекту.

Промоција нове књиге Виолете Јовић биће одржана у суботу, 25. 2. 2017. године у Галерији „Србија“ с почетком у 18 сати.

Прочитајте више „Виолета Јовић -МЛОГО ИСТИНЕ, ПРАВДА ЈЕДНА“