Prednje sedište međugradskog busa

Ознаке

, , , , ,

Ako je neko zaglavljen u staničnoj gužvi imao vremena da se bavi njenom pojavom, zaključio bi najpre da je reč o nadasve umornoj ženi. Umornoj od putovanja, ovog današnjeg i onog kojim se uputila na dan kada je rođena. Umornoj od koraka, od tereta koji nosi u rukama, na plećima i na duši, od uzdaha pa čak i od pogleda na ljude koji su je okruživali. Koje nije primećivala čak ni onda kada bi se sudarili, očešali jedno o drugo ili mimoilazili.

Popevši se u autobus koji je svraćao jednom dnevno u grad u kojem je živela, biće uskoro tri decenije, na putu za grad njenog detinjstva, sela je na prvo slobodno mesto. Gorko se nasmešila i taj smešak je bio gotov nalik na grč: sedište broj jedan, toliko dugo vremena za nju zabranjeno. Posle, kada zabrana više nije bila vredna pomena, više se nije ni vozila javnim prevozom pa nije ni bilo prilike da oseti prednosti ili mane sedenja na prvim sedištima u međugradskom autobusu.

Utonula u svoje misli, propustila je svraćanje autobusa u usputna mesta, koja je kao studentkinja upoznavala upravo preko tih kratkih bus zadržavanja u njima, kolko da iz njih izađu putnici čije se putovanje tu završavalo i potom uđu novi putnici. Neko je sedeo do nje, postala je svesna toga tek kada je osetila dodir čvrste nadlaktice, očito korpulentnog muškarca, dok je on iz džepa sakoa vadio mobilni telefon koji je uporno zvonio. Ni dobro poznata, nekada draga melodija zvona, nije promenila njeno bezvoljno raspoloženje koje se čitalo tugom na njenom, nekada lepom licu.

A onda je… onda je zadržala dah, pretvorivši se sva u uvo. Melodičnost tog glasa koji je s neglumljenom nežnošću srdačno odgovarao na telefonski poziv, uznemirila je svaki njen nerv i naterala je da se zagleda kroz stakla autobusa kao da upravo od tog pogleda zavisi svaki naredni tren njenog života.

Nemoguće, mislila je, ovo se ne može desiti, pa mi se nismo sreli tolike decenije, iako sam toliko puta sa mužem i ćerkom odlazila kod roditelja i iako smo toliko puta šetali ulicama koje smo nas dvoje prethodno godinama premeravali držeći se za ruke ili zagrljeni kako to samo zaljubljeni šiparci znaju da budu. Nemoguće, proletalo joj je kroz glavu, da se ne sretnemo toliko godina tokom kojih zaljubljenost, osmeh i sreća nisu silazili sa mog lica. Nemoguće, govorila je sebi, da ga sretnem… da on sedi  baš sada, baš tu i baš do mene… ovakve.

Nemoguće, pomislio je on dok je posmatrao iskošeni poluprofil žene do koje je sedao dok je ona izgubljenog pogleda tonula u svoje misli… nemoguće da neka toliko liči na Nju. Nemoguće, mislio je dok se pravio da ne gleda u njenom pravcu, da još neka žena istim pokretom sklanja šiške sa očiju. Nemoguće, govorio je sebi, da je nisam sreo dok sam toliko puta prešpartavao ulice kojima je znao da se i ona kreće, kada bi čuo da je u gradu, a da sada tek tako, iz čista mira, sednem baš do nje. I baš na mestu na kojem nikako nije smela da sedi onda kada mi je dozvoljavala da je nazivam svojom… devojkom pa verenicom pa svojom, samoštoniježenom.

Poslednje svraćanje pred ulazak u njihov grad iskoristio je da siđe iz autobusa, samo zato da bi mogao da je slobodno i pažljivo osmotri prilikom vraćanja na svoje mesto.

-Nisi se nimalo promenila – slagao je dok se spuštao na sedište do njenog.

-Nisam – spremno je odgovorila, baš kao da je očekivala upravo tu rečenicu i upravo od njega – Kao što ni ti nisi.

-Da li ovo znači da hoćeš da pričaš sa mnom… ovo malo puta dok ne stignemo?

-Samo ti pričaj, znaš da sam oduvek radije slušala. Jedino što se promenilo je to da sada mogu da sedim na prednjem sedištu u autobusu. Prvi put u životu. Kako stoje stvari sa tvojom ženom?

-Kako misliš, kako stoje stvari? Moja žena se i ne vozi autobusom, nikada. Ako je ne vozim ja, vozi se sama. I poslovno i privatno. Ti si, vidim, ostala verna svom otporu prema vožnji. Zašto…

-Okolnosti – jetko ga je presekla – Tako se namestilo.

-Znam. I nemoj misliti da mi je drago zbog toga. Kad si me… kad si me dva meseca pre svadbe ostavila zbog njega, saopštivši mi da si ga samo nedelju dana od našeg poslednjeg viđenja upoznala, zaljubila se i odlučila da se udaš za njega, sve to za samo tih nedelju dana, srušio mi se čitav svet. Ona je bila blizu da sasluša, razume, uteši. Da zagrli i kaže da će proći… ta bol koja mi je na mahove mutila razum i govorila mi da dođem prvim busom i razbijem mu nos. Ili da bar tebi opalim šamar. Da ti poželim da te jednom stigne moja tadašnja tuga. Posle mi je bilo drago što si me ostavila. Ma koliko jedno drugom bili navika, ja tebi to nikada ne bih mogao da uradim, posle tolikih godina. Sa njom sam izgradio život kakav sam uvek priželjkivao sa tobom: zajedno smo gradili kuću, dok su nam se rađala deca, sve troje jedno drugom do uveta. Zajedno smo odlazili kod njenih i kod mojih roditelja, jer oboje smatramo da je takav red, nismo u zavadi pa da svako ide na svoju stranu. Zajedno smo i danas… dobro, ne baš danas jer je ona službeno odsutna a meni su se kola pokvarila pa sam morao na put busom, ali danas u smislu juče i sada i sutra.  Eto, moj mali život, u glavnim crtama. Ne žalim se. Izvini, nisam hteo da te povredim. Mislimmmmm… načuo sam nešto i nije mi bilo drago što sam to čuo.

Dok je registrovala sekvence njegovog monologa… ispunjene mladalačke želje čoveka koga je nekada jedno vreme volela, ali duže vremena posle samo mislila da ga voli i iz navike ostajala sa njim, kroz glavu su joj prolazile stavke njenih zadataka za taj dan: potpisati ugovor sa osobljem privatnog doma za smeštaj starih i bolesnih osoba, kako bi tu smestila muža o kojem više i pored svih napinjanja nije mogla da brine sama; svraćanje u povratku u centar za odvikavanje od droge, u koji je posle dugog natezanja i odlaganja uspela da smesti ćerku; obilazak grobova roditelja i prerano preminulog brata; konačenje u rodnoj kući u koju je planirala da se doseli kada prekine sve veze sa gradom. U koji je došla presrećna i puna nade, da po dogovoru rodi samo jedno, željeno i voljeno dete i gradi budućnost sa čovekom koji je već imao sagrađenu kuću i obezbeđeno radno mesto omladinskog opštinskog funkcionera od karijere i koji je za samo nedelju dana uspeo da je navede na prekid onog filma čiji je scenario godinama ispisivala sa čovekom koji je upravo sedeo pored nje. Na sedištu koje je sve do tog dana bilo zabranjeno za nju, odlukom njegove ljubomorne sujete. Čoveka od kojeg  je odbijala pomisao da joj tek sledi gradnja kuće, rađanje najmanje troje dece i prepitivanje njega, smetenog, pred svaki ispit na nekoj višoj vanrednoj školi, koju je upisao da bi udovoljio sujeti njenih roditelja, odlučnih u tome da ćerku daju samo za „školovanog zeta“.

Njegova zabrana da sedi na prvom sedištu autobusa, dok je putovala na studije, bila je samo personifikacija jedne loše imitacije ljubavne priče, koju su oboje glumili sve dok ona nije smogla snage da iskorači iz nje. I zbog čega se i danas  pitala kojim tokom bi njen život krenuo da joj nije bila mrska gradnja kuće i rađanje onolike dece.