Ja živim ovde (2) – Mirna Bašić, Frankfurt am Main – Höchst

Zahvaljujući dragoj Mirni Bašić, autoru bloga Lova do krova u kojem nas redovno obaveštava o mogućnostima uštede i popravljanja kućnog budžeta, danas nastavljamo seriju tekstova pod radnim naslovom „Ja živim ovde“.

11892076_10207277702127536_6673804793350433455_n

Upoznajte Frankfurt am Main – Höchst

Nemam često priliku biti turistički vodič i predstaviti drugima ljepote svoga grada. Baš zbog toga sam s veseljem prihvatila Negoslavin poziv da vam predstavim Frankfurt am Main – Höchst, grad koji je od prvog našeg susreta još 2004. osvojio moje srce.

Malo o povijesti i geografskom položaju

Sve do 1928. godine je Höchst am Main bio samostalni njemački grad. Te se godine dogodilo priključenje Frankfurtu. Höchst je danas dio Frankfurta, a ipak toliko poseban i različit od njega.

Ispružio se uz rijeke Main i Niddu, udaljen je samo desetak kilometara od frankfurtskog aerodroma i 15-ak minuta vožnje vlakom od centra Frankfurta.

No da vas ne gnjavim više, krenimo sada zajedno u virtualnu šetnju ovim divnim gradićem. Pitat ću vas na kraju, biste li si mogli zamisliti da se ovdje preselite?!

frankfurt-am-main_11.jpg

U Höchst možete stići brodom po Main…

Наставите са читањем

I prijateljstvo može da izvetri

Uđu u naše živote neki ljudi, polako, nenametljivo i nepretenciozno, i kao da su oduvek bili tu. Volimo da sa njima razmenjujemo reči, priče, uspomene, radosti i brige, radije nego sa nekim ljudima koji su možda bolji, načitaniji, vedriji, pametniji, uspešniji, srdačniji, dobrodušniji… jer nas ti drugi nisu dotakli onako kako su oni uspeli. Jer sa tim drugim, možda i jednako dragim, a možda i manje il više, svejedno, nismo ispleli onu nit koja nas vezuje i onda kada se ne vidimo i ne čujemo danima, kada imamo preča posla od razmenjivanja svakidašnjih jadikovki „na slušalicu“ ili uz kaficu, kada i ne pomislimo da „ovu radost moram sa njom/njim da podelim“.

935199_744214782324874_1785829883_n

Trajemo, tako, jedni pored drugih, jedni uz druge i jedni za druge, ponekad večno, a ponekad shvatimo i da su neka od tih prijateljstava bila samo krhka iluzija satkana od naše idealizovane slike nje ili njega, iz naše želje da ona ili on budu ono što nam baš tada treba. Prijatelj kakvim smo ga sami skrojili, po meri naših očekivanja pa stoga i posmatrani kroz neku dioptriju zamagljenu ružičastim idealističkim tonovima, kakvih u stvarnosti nema.

Наставите са читањем

Svi smo bar nekad neko i nešto

Ima u nama, u svakome od nas, nešto toplo i nežno i meko… toplije od svih sunaca, nežnije od najnežnijeg dodira i mekše od najmekše duše. I nešto, nešto još u nama ima, što je tvrđe od svakog kamena, hladnije od svake stene, oštrije od svakog sečiva. Britkije od najbritkije misli.

Ima, u nama, u svima nama ima nešto, bistrije od svakog pogleda, vedrije od svakog svitanja, umnije od svakog genija, brže od najbržeg i jače od najjačeg. I nešto malo… ili malo više, nečeg malo mutnog, tmurnog, sivog i mestimično crnog. I svetlog, jarkog i sjajnog, umilnog i oporog.

Dubina i širina. Moći i nemoći. Uspona i padova. Ožiljaka i nezaraslih rana. Osmeha i bolnih grimasa. Jauka i grča. Smeha i osmeha. Tuge i tugovanja, radovanja i radosti. Rezova i otezanja.

Hoću i neću.  Mogu i ne mogu. Umem i ne umem.

Ponosa i prkosa. Inata. Pristajanja i nepristajanja, mirenja i svađanja, prihvatanja i odbijanja.

Gordosti i nepokolebljivosti. Prodaje duše ili tek njenog dela. Izdaje. Predaje. Podrške. Razočarenja. Mirenja. Reči i ćutanja. Gledanja i žmurenja.

Kad vidimo i kad ne vidimo. Ili ne želimo da vidimo. Kada ne slušamo, ne čujemo i ne verujemo.

Nismo i jesmo. Ima nas i nigde nas nema. Tu smo, a nismo. Mi smo, al smo ko neki drugi. Drugačiji od sebe do neprepoznatljivosti.

Verni sebi i drugima. Neverni. Iskreni i neiskreni. Prodati za šaku lažnih osmeha i ledenih aplauza.

U pravo vreme na pogrešnom mestu. Nepostojani, Stameni. Imuni na laskanja i slatkorečivi. Nabeđeni baksuzi. Zreli i nezreli. Rasipnici i škrtice. Nasmejani i mrgudi. Siroti i bogati. Pametni i glupi.

Duše, dušice i duše od čoveka. Gromade i nule. Niko i ništa.

Neko.

Zdravo proširenje srca

Ponekad pomisliš da vidiš, osetiš, doživiš, čuješ, toliko tuge da više nema mesta u tebi gde ona može da stane. Kad čovek strada, kad starac plače, kad žena psuje sudbinu… kad dete zalud moli, kad se zemlja raspukne i zatrese i guta… sve nad sobom guta, i ljude i kuće i životinje i cveće… i kad neko jauče, plače, i suzu kad ne može da pusti i samo nemo gleda… i kad neko nema šta mu treba i kada ima šta ne želi, i kada uzima i kad daje, i kada se sabira i kada deli…

0f0644a99f56974c31a257973d119ad8

Ne može to, misliš, u jedno normalno srce da stane. Ono koje treba i sutra da kuca i da iznova vidi još neke nove nesreće i neke nove tuge.

Ponekad, opet, pomisliš kako ni sva lepota i dobrota i divota, ni sve sreće i sve radosti… od prirode, ljudi, muzike, od života celog, malo tvog, malo tuđeg, ni ona ne može da se spakuje tako da može sve u jedno malo srce da stane.

Наставите са читањем

Baba Grozda vi se pozdravila

Pozdravila vi se baba Grozda. Na svi. Koji umejete da ju čitate. A razbirate ju svi, čitali ju, ne čitali ju.

12208466_1042920195748316_6980897793418290772_n
Vika odjutroske ovak: Dete, babka nešto da ti rekne, ti me berem čuješ, ako me mož i neč poslušaš.

Наставите са читањем

Beč ili „Ja živim ovde“ – pogled sa Dunava

Draga Lena, Mala Prge za one koji čitaju njen blog, otvara danas moju (planiranu) seriju tekstova naših ljudi koji žive u inostranstvu pod radnim naslovom „Ja živim ovde“. Pre nego što vam predstavi Beč, onaj sa reke, koji nedavno doživela i na taj način, samo još da vam kažem, predložim, da vas zamolim – pozvani ste da nam predstavite svoje mesto, državu u kojoj živite, neko drugo mesto u tom vašem svetu, u kojem ste bili turista. Tekstove i fotografije možete slati na adresu negoslava1958@gmail.com. Unapred hvala.

Vienna Peace Pagoda
Vienna Peace Pagoda

Pogled na Beč sa lepog plavog Dunava

Lena Krstić

Interesantno je da mnogi ljudi koji zive u nekom turistickom mjestu rijetko posjecuju ili nikada ne posjete neke atrakcije koje se nalaze u njemu i koje privlace turiste iz cijeloga svijeta. Razlog je u tome sto se to uzima zdravo za gotovo, jer je cinjenica da to postoji prisutna od samog rodjenja i nekako se ne gleda istim ocima  kao sto to gledaju oni koji ne zive tu.

I sama sam odrasla u gradu koji je svjetski poznat pa znam da domaci, ukoliko nemaju poslovno veze sa turistima, izbjegavaju guzve koje se stvaraju tokom glavne ljetne sezone. Kao primjer cu navesti to, da sam izmedju ostalog, svaki dan tokom mog srednjoskolskog skolovanja prolazila citavim Stradunom, glavnom ulicom dubrovackog starog grada, a da nisam ni dosla na ideju da se nekada prosetam starim zidinama koje ga okruzuju. Tek nekoliko godina nakon mog odlaska iz rodnog grada i zivota u Becu, pozeljela sam i to i ucinila, prosetati tim zidinama. Jedno sasvim drugo iskustvo promatrati svoj rodni grad iz tog ugla.

unnamed (14)

Skoro ista prica se ponavlja i ovdje u Becu. Covjek udje u neku svakodnevnu semu, sa djecom, sa poslom, sa svakodnevnim kucnim poslovima, druzenjem sa prijateljima i poznanicima u privatnoj atmosferi, pa i ne dodje na ideju da grad u kome zivi upozna malo bolje i drugacije, kao turista na primjer.

unnamed (12)

A upravo je Bec grad koji toliko toga ima da ponudi kako svojim gradjanima tako i svim turistima koji ga u velikom broju posjecuju tokom cijele godine i koji se cesto i rado vracaju tom gradu. Jer jedna posjeta ili dvije nisu dovoljne da bi se grad upoznao i shvatio kroz sve tragove i fasete nastale tokom svog postojanja.

Da se Bec moze izvanredno i neuporedivo dozivjeti i sa Dunava i dunavskog kanala, znaju mnogi, ali ne i svi turisti. Jer ono sto mnogi turisti dozivljavaju u nekim drugim gradovima, poput Moskve, Praga, Pariza… nekako nije prvo na sto pomisli prosjecan turista kada planira posjetu Becu.

Za ljude koji su u potrazi za potpunim opustanjem, oni koji teze da zaborave svakodnevicu i da se prepuste carima koje samo boravak na vodi moze da pruzi, voznja dunavskim turistickim brodom duz cijelog dunavskog kanala idealan je nacin da se provedu tri i po sata u potpunom uzitku. Mogu slobodno tako reci, jer sam i ja nedavno imala priliku upoznati Bec iz te perspektive.

unnamed (10)

Veoma je lako naci glavnu polaznu stanicu na Schwedenplatzu (metro 1 ili 4 istoimena stanica). Odmah po izlasku na stanicu vidi se moderna gradjevina pored dunavskog kanala sa reklamnim natpisom „Wien- Bratislava“. DDSG Tickets. Najbolje je planirati voznju informisuci se preko internet stranice DDSG-a, tj. brodske firme koja organizira ta putovanja. A takodjer se na nekim turistickim punktovima u Becu moze naici na brosure u kojima su takodjer navedene cijene i termini polazaka.

Glavno pristaniste na Schwedenplatzu
Glavno pristaniste na Schwedenplatzu

Nude se male ture koje su dijelovi velike kruzne dunavske ture. A razlika u cijeni je mala. Ovogodisnja cijena male ture je 22€ a velike 28€ za odrasle, popusti su moguci za djecu do 14 godina kao i za penzionere. Djeca do 9 godina putuju besplatno.

Krece se dakle sa Schwedenplatza, prolazi se pored stanice za brodove koja se nalazi u blizini muzeja KunstHausWien, koji je utemeljio austrijski umjetnik Hundertwasser, pa se na brodu mogu saznati osnovne informacije o tom umjetniku, kao i dalje tokom putovanja o ostalim interesantnim gradjevinama koje su vidljive sa broda. Tim dijelom na obali kanala, kada je lijepo vrijeme a dan je vikenda ili praznik, okupljaju se stanovnici Beca, kako smo mogli tokom naseg putovanja vidjeti, uglavnom turskog porijekla, kako bi grilali u prirodi i pobjegli od gradske vreve. Jednako tako, nesto malo dalje, a prije prve brodske prevodnice na koju smo naisli tokom naseg putovanja, pruza se pogled na simpaticne drvene kucice, vikendice, podignute na visoke stubove i sa razapetom velikom cetvrtastom mrezom iznad vode – objasnjavali su na brodu, al nisam dobro shvatila zbog cega su te mreze, te ce mi to ostati zagonetka. Interesantno je da su vecina vlasnika tih brvnara nasi ljudi – s jedne strane to smo znali, a sa druge strane moj muz ih je pozdravio na nasem jeziku i oni su nam odgovorili dok su odmarali na terasi svoje kucice i uzivali u suncu koji je ovih dana sve rjedje.

unnamed (9)

unnamed (15)

Najuzbudljiviji dio voznje bilo je zapravo stajanje u brodskoj prevodnici Freudenau. Tu smo bili zatvoreni u bazenu, koji je u pocetku ima nizu razinu vode dunavskog kanala, koji se zatim punio 10 metara u visinu vodom, da bi dostigao visu razinu samog Dunava kako bismo nastavili  plovidbu. Nevjerovatno kako se to polako puni i gotovo neprimjetno se brod penje, samo tragovi vode na zidovima bazena koji bivaju sve manji, odaju citav proces.

Dalje, poslije manje vise jednolicne slike zelene strane kanala, dolazi se postepeno do urbano uredjenog priobalja Dunava. Tu se izmjenjuju moderne i povijesne gradjevine i svaka ima neki znacaj u identitetu Beca kao glavnog grada Austrije i dugogodisnje austrougarske prestonice.

Наставите са читањем