Bosa i Milutin

Bosa je bila tiha neugledna ženica, čiji se život svodio na brigu o deci i mužu. Dan joj je počinjao buđenjem pre muža, kako bi ga sačekao doručak uz kaficu, pre nego što ode na posao. Jer, Bosa je bila nezaposlena. I šta bi drugo i trebalo da radi, nego da isprati muža na posao kako dolikuje jednoj domaćici i jednom domaćinu kakav je bio njen Dobrivoje i da ga, naravno, isto tako i dočeka.

Bosu ste po hodu mogli da prepoznate i na velikoj udaljenosti… koračala je nekako, oprezno i nevešto, kao da će svakog trenutka izgubiti ravnotežu ili se saplesti o najmanje kamenče pred sobom i pasti. Dok su oko nje landarale nekakve neugledne, istrošene i iznošene suknje i haljine davno izbledelih boja, ličila je na spodobu došetalu u prošli vek iz neke bajke o sluškinjama i zlim vladarima.

Na svako pitanje odgovarala je sa „Ja ništa ne znam, pitajte mog muža“, kada bi im neko ušao u kuću imala je pravo da pita kakvu kafu pije i kako su mu žena i deca – njoj prijateljice nisu ni dolazile pa nije ni imala koga da pita za muža i decu, a u radnjama je obavezno tražila račun, bez njega ne bi ni dobila novac za narednu kupovinu.

Milutin je bio kolega njenog Dobrivoja. I jedan od retkih koji su im redovno dolazili u kuću. Pri čemu nikada nije propustio priliku da ponovi Dobrivoju kako mu zavidi na sreći koja ga prati u životu. A najviše na miru i slozi u kući, tako prijajućoj atmosferi njegovoj napaćenoj duši, zbog sasvim suprotnih uslova u kojima je sam živeo. Nit je pojeo nešto kako valja, niti se pošteno odmorio od kako se oženio, a taman posla da ga žena doručkom i kafom isprati na posao ili ga dočeka postavljen sto, tako je govorio.

A onda je iznenada umro Dobrivoje.

Malo je vremena prošlo, a iz  Bosinog stana se čula muzika. Komšinici dva sprata niže, kod koje je otišla da pozajmi radio aparat (za one koji ne znaju: to je manja ili veća kutija za koju su neki verovali da u njoj žive mali ljudi koji pričaju ili pevaju), objasnila je da se njen upravo pokvario, a šteta je da joj propadne tako divna proslava rođendana i da se društvo raziđe pre vremena.

Danima posle toga komšije su se došaptavale kako se Bosa drastično promenila, kako se sa njom dešava uistinu nešto čudno i kako… kako se ne obraća čak ni gospođa Mari, jedinoj komšinici sa kojom bi ranije prozborila po koju. A sada čak nije htela od nje da pozajmi radio aparat za rođendansku proslavu, na kojoj se iz njenog stala čulo pevanje do duboko u noć, nego je išla čitava dva sprata niže. I kako onaj udovac Milutin prečesto navraća, a neki su se zaklinjali kako ponekad i ne odlazi kući nego ostaje da konači kod Bose.

Sve dok nisu primetili da izostaju slučajna susretanja sa Milutinom. I da kod Bose dolaze neki ljudi, dotad neviđeni u njihovoj zgradi.

  • Da vam kažem, komšinice – prilikom podnevnog izlaska u park ispred zgrade reče penzionisan kao pukovnik, gospodin Trajković, s 11. sprata – sreo sam juče gospodina Milutina, Bosinog. Oooo, dobar dan komšija, kažem mu ja onako, saučesnički, a on će, prihvatajući šalu: dobar dan, bivši komšija, dobar dan i vama želim, kako ste inače, dugo se nismo videli. I bez da ga išta pitam, reče mi da se više ne druži sa gospođa Bosom, otkad se to zove druženje ne pitajte mene, da se strašno razočarao u nju kao u ženu i, uopšte, kao osobu koju je poznavao još dok je bio u nesrećnom i nesređenom braku i zbog koje je onoliko zavideo svom kolegi i prijatelju Dobrivoju, Bog da mu dušu prosti.
  • „Zamislite, komšija bivši, kaže on meni, pa Bosa više nije uopšte ona žena za koju sam ja mislio da je najbolja žena na svetu i da ću sa njom, bar u starosti, provesti najlepše godine svog života. Te ona ne može ovo, te ona ne može ono, te da ja njoj, zamislite, da ja njoj donosim kafu u krevet, njoj koja se budila pre zore da Dobrivoju pripremi doručak i skuva kafu, zamislite vi koja je to pritvorna žena bila, da ja njoj idem na pijacu ko što sam čitavog života mojoj pokojnici išao, a niko mi nije rekao hvala, da ja njoj tresem tepihe, ko da ih se nisam dovoljno natresao svih onih godina dok sam bio u braku i izigravao služavku mojoj ženi. Da ja njoj, zamislite, sve ja njoj, ko da je malo što sam to sve radio dok mi je žena bila živa. I ko joj je to radio pre mene, molim vas lepo? A kad će neko meni, molim vas lepo, kad će neko meni da skuva kafu rano ujutro, ne mora u krevet da mi je donese, ali barem da mi je skuva, kad će meni… I šta joj je odjednom teško da sama ode do pijace, vama je bar pijaca na sto koraka od kuće, a ne kao meni, šipčio sam svake subote tri kilometra peške, sa prepunim zembiljima i sve po spisku… eh, žene, ko će njih da razume, da im ja sve po spisku…“

I kaže još, Milutin nesuđeni Bosin, da je imao najpoštenije namere. Da ostavi deci kuću, stan, vikendicu, sve da im ostavi što je sticao čitavog života, a da dođe kod Bose, da se venčaju i da ostane tu. Samo da je htela da mu bude žena kakva je nekad Dobrivoju bila, da i on oseti blagodeti bračnog života u kojem neko brine o njemu, a ne da jadan stalno on brine o drugima. Ne da promeni samo adresu i da nastavi život kakav je već sa svojom pokojnicom imao, ne povratilo se.

Sram je bilo da je bude kad je našla, kaže, sa njim mučenim onako da se poigrava.

Advertisements