Tužne se vesti prepoznaju pre nego što se kažu

Ознаке

, , , , ,

Imam jednog blog drugara, od milja ga zovem Blogi, uskoro će mu biti objavljen peti roman, Brale mu je naziv i ja sam ga već pročitala u rukopisu, ma dva puta sam ga pročitala, ali o tome ćemo kad dođe vreme… htela sam da kažem da taj Blogi piše i sjajne kratke priče. Na svoj specifičan način govori nam o vremenu, životu, muzici, odrastanju i stasavanju, druženjima i ljubavima, tugama i srećama… e tu je posebno svoj i drugačiji, a kako vreme ide i godine sustižu, sve češće piše i o odlascima… roditelja, rodbine, učitelja i sve tako do drugara.

Suva topola kraj Nišave

Na početku svake te, priče o nekome ko se preselio na drugu stranu stvarnosti, zagrcnem se, progutam pljuvačku koja se sakupi ispod jezika, razmišljam koju sekundu o tome da li da nastavim i… uvek ipak dođem do kraja te priče čiji kraj već znam.

Pa se, ne znam zašto, jutros setih svog kolektiva koji to odavno nije, ni meni koja sam to sama izabrala, ni svima onima koji su na ovaj ili onaj način, ali ne svojom voljom, otišli iz njega. Govorila sam o tome u nekoliko navrata i na nekim novinarskim skupovima i ljudi su se čudili kako to nije nigde zabeleženo ali, eto… neka bar ovde o tome ostane neki trag.

Čula sam se često sa kolegama koji su ostali u toj agoniji od kolektiva, odbijajući sve pozive da svratim „pa zašto nećeš kad ništa loše nije kod tebe bilo“, odgovarajući uvek isto: „kad god hoćete, možemo se naći u kafiću, tamo mi se više ne ulazi“.

A onda su počeli ljudi da nam odlaze. I htela-ne htela, ulazila sam ponovo na ta vrata, odlazeći na komememoracije koje su se nizale jedna za drugom. Toliko, da bih se naježila svaki put kada bih čula glas nekog od kolega koji je ostao u redakciji. „Ko je sada“… pitala sam se najpre u sebi, a posle nekoliko takvih poziva, i naglas.

Kao da je neko hteo da me kazni, mene zarečenu da na ta vrata više neću ulaziti. Dvanaestoro kolega za samo godinu dana od privatizacije, otišlo je zauvek.

Odlazili su i posle, nažalost. Samo, više nije bilo gde i nije bilo koga da im organizuje komemorativni skup.