Баба-Грозда: Не дувај туј тужну песму у свирајку

Неква ме мрза уватила па не знам кво ћу.

Све сам намирила по кућу и окол кућу, спотура се натам па навам, све гледајећи за кво це ванем да га испрајим, да допрајим, да врљим ако требе оној што ми неће затребе и да унесем оној којо сам тике некуде тутнула, а јутре ћу се питујем куде је. Г’лну малко од оровачу, колко душу да си плакнем, несам ја никад била од онија што се сас таблете лече кад ји неква мука натисне под груди и кад ми аметом за ништа неје.

Јок, свртку си па немам. Гроздо, викам си сама себе гордејећи, куј те тебе питује бричи ли се владика, дизај се дела докле неси сасвема потонула… ништа ти тебе неје, само те малко ватил недосед. У теј чезе у које се цел живот возиш си се сама укачила, никуј те неје бил по шију да самујеш туј асли сама, куде децу мож д-отидеш кад год си рекнеш. Људи јоште по село има, мрдни на некуде, немој си се укопала у тија двор па ти се на нигде не мрда. Мора се варкаш од тој такво, мрза кад те неква уване, кад се како недобијено спотураш по кућу и окол кућу и кад се себаш, а не знаш за кво се себаш.

Малко је фалело, све такој мислејећи, да се соплетем под шупу кад улезо у онуј павучину, пред очи ич ништа несам видела, како заулава да сам. Надокрајке стану, очука се од онуј павучину и од прашину, нажмикну на мачку кад видо како ме и она чудно поглеђује, исправи се, усправи се колко сам год могла, па се усмину: море, живот ти је убав онолко колко си га сам умејеш уредиш да буде убав. Не дувај туј тужну песму у свирајку, него се ватај за некву работу од коју це види да ти овија дан неје истекал кроз прсти, како да се ич неси ни дигла из црге одјутроске. Па кад си кноћи залегаш, и сама ци знаш да неси цел дан аметом џабе преседела.

И па це зарадујеш што си се јутром па пробудила.