Svi smo bar nekad neko i nešto

Ima u nama, u svakome od nas, nešto toplo i nežno i meko… toplije od svih sunaca, nežnije od najnežnijeg dodira i mekše od najmekše duše. I nešto, nešto još u nama ima, što je tvrđe od svakog kamena, hladnije od svake stene, oštrije od svakog sečiva. Britkije od najbritkije misli.

Ima, u nama, u svima nama ima nešto, bistrije od svakog pogleda, vedrije od svakog svitanja, umnije od svakog genija, brže od najbržeg i jače od najjačeg. I nešto malo… ili malo više, nečeg malo mutnog, tmurnog, sivog i mestimično crnog. I svetlog, jarkog i sjajnog, umilnog i oporog.

Dubina i širina. Moći i nemoći. Uspona i padova. Ožiljaka i nezaraslih rana. Osmeha i bolnih grimasa. Jauka i grča. Smeha i osmeha. Tuge i tugovanja, radovanja i radosti. Rezova i otezanja.

Hoću i neću.  Mogu i ne mogu. Umem i ne umem.

Ponosa i prkosa. Inata. Pristajanja i nepristajanja, mirenja i svađanja, prihvatanja i odbijanja.

Gordosti i nepokolebljivosti. Prodaje duše ili tek njenog dela. Izdaje. Predaje. Podrške. Razočarenja. Mirenja. Reči i ćutanja. Gledanja i žmurenja.

Kad vidimo i kad ne vidimo. Ili ne želimo da vidimo. Kada ne slušamo, ne čujemo i ne verujemo.

Nismo i jesmo. Ima nas i nigde nas nema. Tu smo, a nismo. Mi smo, al smo ko neki drugi. Drugačiji od sebe do neprepoznatljivosti.

Verni sebi i drugima. Neverni. Iskreni i neiskreni. Prodati za šaku lažnih osmeha i ledenih aplauza.

U pravo vreme na pogrešnom mestu. Nepostojani, Stameni. Imuni na laskanja i slatkorečivi. Nabeđeni baksuzi. Zreli i nezreli. Rasipnici i škrtice. Nasmejani i mrgudi. Siroti i bogati. Pametni i glupi.

Duše, dušice i duše od čoveka. Gromade i nule. Niko i ništa.

Neko.

Zdravo proširenje srca

Ponekad pomisliš da vidiš, osetiš, doživiš, čuješ, toliko tuge da više nema mesta u tebi gde ona može da stane. Kad čovek strada, kad starac plače, kad žena psuje sudbinu… kad dete zalud moli, kad se zemlja raspukne i zatrese i guta… sve nad sobom guta, i ljude i kuće i životinje i cveće… i kad neko jauče, plače, i suzu kad ne može da pusti i samo nemo gleda… i kad neko nema šta mu treba i kada ima šta ne želi, i kada uzima i kad daje, i kada se sabira i kada deli…

0f0644a99f56974c31a257973d119ad8

Ne može to, misliš, u jedno normalno srce da stane. Ono koje treba i sutra da kuca i da iznova vidi još neke nove nesreće i neke nove tuge.

Ponekad, opet, pomisliš kako ni sva lepota i dobrota i divota, ni sve sreće i sve radosti… od prirode, ljudi, muzike, od života celog, malo tvog, malo tuđeg, ni ona ne može da se spakuje tako da može sve u jedno malo srce da stane.

Наставите са читањем

Baba Grozda vi se pozdravila

Pozdravila vi se baba Grozda. Na svi. Koji umejete da ju čitate. A razbirate ju svi, čitali ju, ne čitali ju.

12208466_1042920195748316_6980897793418290772_n
Vika odjutroske ovak: Dete, babka nešto da ti rekne, ti me berem čuješ, ako me mož i neč poslušaš.

Наставите са читањем

Beč ili „Ja živim ovde“ – pogled sa Dunava

Draga Lena, Mala Prge za one koji čitaju njen blog, otvara danas moju (planiranu) seriju tekstova naših ljudi koji žive u inostranstvu pod radnim naslovom „Ja živim ovde“. Pre nego što vam predstavi Beč, onaj sa reke, koji nedavno doživela i na taj način, samo još da vam kažem, predložim, da vas zamolim – pozvani ste da nam predstavite svoje mesto, državu u kojoj živite, neko drugo mesto u tom vašem svetu, u kojem ste bili turista. Tekstove i fotografije možete slati na adresu negoslava1958@gmail.com. Unapred hvala.

Vienna Peace Pagoda
Vienna Peace Pagoda

Pogled na Beč sa lepog plavog Dunava

Lena Krstić

Interesantno je da mnogi ljudi koji zive u nekom turistickom mjestu rijetko posjecuju ili nikada ne posjete neke atrakcije koje se nalaze u njemu i koje privlace turiste iz cijeloga svijeta. Razlog je u tome sto se to uzima zdravo za gotovo, jer je cinjenica da to postoji prisutna od samog rodjenja i nekako se ne gleda istim ocima  kao sto to gledaju oni koji ne zive tu.

I sama sam odrasla u gradu koji je svjetski poznat pa znam da domaci, ukoliko nemaju poslovno veze sa turistima, izbjegavaju guzve koje se stvaraju tokom glavne ljetne sezone. Kao primjer cu navesti to, da sam izmedju ostalog, svaki dan tokom mog srednjoskolskog skolovanja prolazila citavim Stradunom, glavnom ulicom dubrovackog starog grada, a da nisam ni dosla na ideju da se nekada prosetam starim zidinama koje ga okruzuju. Tek nekoliko godina nakon mog odlaska iz rodnog grada i zivota u Becu, pozeljela sam i to i ucinila, prosetati tim zidinama. Jedno sasvim drugo iskustvo promatrati svoj rodni grad iz tog ugla.

unnamed (14)

Skoro ista prica se ponavlja i ovdje u Becu. Covjek udje u neku svakodnevnu semu, sa djecom, sa poslom, sa svakodnevnim kucnim poslovima, druzenjem sa prijateljima i poznanicima u privatnoj atmosferi, pa i ne dodje na ideju da grad u kome zivi upozna malo bolje i drugacije, kao turista na primjer.

unnamed (12)

A upravo je Bec grad koji toliko toga ima da ponudi kako svojim gradjanima tako i svim turistima koji ga u velikom broju posjecuju tokom cijele godine i koji se cesto i rado vracaju tom gradu. Jer jedna posjeta ili dvije nisu dovoljne da bi se grad upoznao i shvatio kroz sve tragove i fasete nastale tokom svog postojanja.

Da se Bec moze izvanredno i neuporedivo dozivjeti i sa Dunava i dunavskog kanala, znaju mnogi, ali ne i svi turisti. Jer ono sto mnogi turisti dozivljavaju u nekim drugim gradovima, poput Moskve, Praga, Pariza… nekako nije prvo na sto pomisli prosjecan turista kada planira posjetu Becu.

Za ljude koji su u potrazi za potpunim opustanjem, oni koji teze da zaborave svakodnevicu i da se prepuste carima koje samo boravak na vodi moze da pruzi, voznja dunavskim turistickim brodom duz cijelog dunavskog kanala idealan je nacin da se provedu tri i po sata u potpunom uzitku. Mogu slobodno tako reci, jer sam i ja nedavno imala priliku upoznati Bec iz te perspektive.

unnamed (10)

Veoma je lako naci glavnu polaznu stanicu na Schwedenplatzu (metro 1 ili 4 istoimena stanica). Odmah po izlasku na stanicu vidi se moderna gradjevina pored dunavskog kanala sa reklamnim natpisom „Wien- Bratislava“. DDSG Tickets. Najbolje je planirati voznju informisuci se preko internet stranice DDSG-a, tj. brodske firme koja organizira ta putovanja. A takodjer se na nekim turistickim punktovima u Becu moze naici na brosure u kojima su takodjer navedene cijene i termini polazaka.

Glavno pristaniste na Schwedenplatzu
Glavno pristaniste na Schwedenplatzu

Nude se male ture koje su dijelovi velike kruzne dunavske ture. A razlika u cijeni je mala. Ovogodisnja cijena male ture je 22€ a velike 28€ za odrasle, popusti su moguci za djecu do 14 godina kao i za penzionere. Djeca do 9 godina putuju besplatno.

Krece se dakle sa Schwedenplatza, prolazi se pored stanice za brodove koja se nalazi u blizini muzeja KunstHausWien, koji je utemeljio austrijski umjetnik Hundertwasser, pa se na brodu mogu saznati osnovne informacije o tom umjetniku, kao i dalje tokom putovanja o ostalim interesantnim gradjevinama koje su vidljive sa broda. Tim dijelom na obali kanala, kada je lijepo vrijeme a dan je vikenda ili praznik, okupljaju se stanovnici Beca, kako smo mogli tokom naseg putovanja vidjeti, uglavnom turskog porijekla, kako bi grilali u prirodi i pobjegli od gradske vreve. Jednako tako, nesto malo dalje, a prije prve brodske prevodnice na koju smo naisli tokom naseg putovanja, pruza se pogled na simpaticne drvene kucice, vikendice, podignute na visoke stubove i sa razapetom velikom cetvrtastom mrezom iznad vode – objasnjavali su na brodu, al nisam dobro shvatila zbog cega su te mreze, te ce mi to ostati zagonetka. Interesantno je da su vecina vlasnika tih brvnara nasi ljudi – s jedne strane to smo znali, a sa druge strane moj muz ih je pozdravio na nasem jeziku i oni su nam odgovorili dok su odmarali na terasi svoje kucice i uzivali u suncu koji je ovih dana sve rjedje.

unnamed (9)

unnamed (15)

Najuzbudljiviji dio voznje bilo je zapravo stajanje u brodskoj prevodnici Freudenau. Tu smo bili zatvoreni u bazenu, koji je u pocetku ima nizu razinu vode dunavskog kanala, koji se zatim punio 10 metara u visinu vodom, da bi dostigao visu razinu samog Dunava kako bismo nastavili  plovidbu. Nevjerovatno kako se to polako puni i gotovo neprimjetno se brod penje, samo tragovi vode na zidovima bazena koji bivaju sve manji, odaju citav proces.

Dalje, poslije manje vise jednolicne slike zelene strane kanala, dolazi se postepeno do urbano uredjenog priobalja Dunava. Tu se izmjenjuju moderne i povijesne gradjevine i svaka ima neki znacaj u identitetu Beca kao glavnog grada Austrije i dugogodisnje austrougarske prestonice.

Наставите са читањем

Samo ti želi i ne radi ništa, želja će ti željeno doneti

Novi dan sam „otvorila“ statusom na Fejsbuku:

„Ima ljudi čija je sreća lepa, velika… ogromna, javna, jasna i svima na izvol’te.
I ima ljudi čija je sreća negde na pola puta da bude velika, jer je skrivena, gotovo tajna, a iako je tajna, ona se čita na njihovim licima i ozrači i svakoga ko se sa takvim licem sretne.“

11224674_1050419364998399_685418004411772389_n

 

Ubiše me u pojam ovi koji se ubiše da nas ubede kako je dovoljno samo želeti i… postaćeš srećan koliko sutra. Legneš, tako, zamišljaš kako ti se svi putevi otvaraju, kako ti svaki dan teče ko najskupljim maslinovim uljem da je podmazan, kako si obožavan, voljen, uvažavan i cenjen i kako… svakog jutra, još nisi ni ustao, a sreća iznova kuca na tvoja vrata.

Наставите са читањем

Ništa se nije desilo

Odakle god da počnem neću znati šta da ti kažem. Jer, objašnjenja nemam i dalje i ma koliko se trudila da dođem do nekog iole prihvatljivog zaključka, koji bi me bar malo smirio dajući mi odgovore bar na neka pitanja, sve mi je sve manje jasno.

4c8bf6ce99798f6fdc5652098e81ae15

Otišao, otišao, ajde de, šta sad da radim. Nije hteo više, ok, njegov izbor. Ali, zašto mi ne kaže razlog, da znam šta se to desilo, dešavalo… šta ga je nateralo da odjednom okrene ćurak naopako i da više ne može kao dosad. A mogao je, dvanaest godina je mogao i ništa mu nije falilo, i sve je funkcionisalo i sve je moglo i sve smo mogli. Dobro, imali smo i mi nesuglasice i trzavice, a  ko ih pa nema u braku, ali se izduvamo oboje ili makar jedan i uvek neko popusti. Pa nastavimo kao da se ništa nije desilo, šta ćeš, život ide, deca rastu, problemi se gomilaju, godine teku i ne pitajući možete li, umete li, hoćete li.

Kako bre, to, može tako, dvanaest godina je sve bilo u redu i dvanaest godina ti ništa nije smetalo i sve tii je bilo prihvatljivo ili ti se bar ništa nije gadilo, a sad odjednom ne valja ništa i ne možeš i nećeš… ništa. Hoćeš sebe natrag. Kao da sam ti ga ja uzela pa sad ja i treba da ti ga vratim. A dvanaest godina nisi ni znao gde ti je, kome si ga dao, kako si ga pogubio i… nisi ni znao da si ga izgubio.

Naš brak je od prvog dana do poslednjeg… za mene je poslednji dan ne datum našeg razvoda, već onaj dan kada mi je rekao da želi da se razvede‚ naš brak je bio skoro pa isti. Bez talasanja, bez kriza, toliko je tekao nekim ustaljenim ritmom da mi bre, nikad mi bre nije palo na pamet da nama ovo može da se desi.

Dobro, nije on čovek od velikih reči i prevelike strasti, nikada taj nije umeo da kaže ni „volim te“, kamo li da mi šapuće one reči od kojih te podilazi jeza i topiš se od slasti i miline i… nisam bre ja od njega to ni očekivala. Podrazumevalo se da me voli čim me je zaprosio. Što bi se inače petljao baš sa mnom. Kupio mi je cveće nekoliko puta – za rođendan, dok smo se zabavljali, za veridbu… ili je tad kupila njegova mama, ne mogu da se setim, za rođenje oba deteta kad smo izlazili iz bolnice i jednom za 8. mart. Ali, nikada nije propuštao ni jedan značajan datum, godišnjice, nove godine, rođendane. Uvek bi mi dao pare da sebi kupim nešto, znao je da ja imam specifičan ukus i da ne može on baš da mi potrefi šta bih ja izabrala.

Pa da, da me nije voleo ne bi se ni sećao datuma.

Vozio me je kad bih ga zamoila, sačekivao od frizera kad pada kiša, desilo bi se da me sačeka i s posla, kad su nam se poklapale smene. Bio je pažljiv muž i otac, deca su mi bila ispred svih i ispred svega.

I onda da mi ovo uradi!

Ajd, to što traži sebe, i nekako, ali bre, zašto  to mora da znači da ga mi izgubimo?

Kaže da druga nije razlog. Niti sumnja u mene.

Ali zašto mi bar ne kaže šta je u pitanju, verujem da bi mi bilo lakše?!

Ovako… ništa se nije desilo, a on ode.

***

Šta tu ima da se priča? Doši smo do kraja i više nema  svrhe natezati prenapregnuti konopac posle čijeg pucanja bi svi samo posedali na dupe.

Ja ću uvek brinuti o njima i deca će mi i dalje biti na prvom mestu. Tu sam kad god im nešto zatreba i od svoje dece se nikada neću razvesti, kako to rade mnogi.

Kako sad da joj objašnjavam… to što smo mi imali… trice i kučine… ništa bre mi nismo imali. Sem dece, ali deca se izuzimaju i njih neću da mešam. Oni su konstanta nezavisna od našeg odnosa i oko njih će se i dalje vrteti i moja životna osa a i njena, jasno.

Sad ja treba da joj objašnjavam neke stvari, koje traju, koje teku svih ovih dvanaest godina jer ih, ona kao, nije svesna?

Nisam je voleo. I nikad joj nisam rekao da je volim. Nisam je lagao, ja ne umem da pravim iluzije i iluzorno je sad da od mene očekuje dramu. Ništa se nije desilo… i u stvari eto i odgovora na sva njena pitanja.

Ništa se nije desilo.

Oženio sam se njom, slučajnost ili ne, sad više i nije važno, ali ona se pojavila u onom trenutku kada je po mišljenju svih oko mene pa i mene sama, bilo vreme… da se ženim. Kada je dovoljno vremena proteklo u čekanju i traženju one srodne duše, koju prate sva ta… neka ta osećanja pred kojima i najtvrdokorniji  pokleklu i postanu meki, pa ne znaju je li ih strefilo u pleksus, u mozak ili u dušu, srce i ostale organe.

Ja nisam imao sreću da sretnem ženu svog života.

Pa kad sam sreo nju, a vreme mi je već bilo, pomislio sam, zašto da ne. Lepuškasta, nije namćor, čak se vidi da je dobra duša, pametna, moji joj našli manu što nije obrazovana kao ja, al nisu dizali mnogo frke, tek…  brak je za mene bio normalan sled događaja u životu zrelog muškarca kojem je na redu stvaranje porodice i dece.

I dao sam im se, svim srcem. I onim praznim delom rezervisanim za ljubav, koja me nije snašla. Ispunjavao sve obaveze porodičnog čoveka kojem je ta porodica cilj, uporište, utočište…

Okretao sam se za drugim ženama, nije da nisam… ali ko pa nije. Volim da  vidim lepotu, šta je u tome loše. Na izazove, koketiranja i otvorena zavođenja odgovarao sam samo zagonetnim osmehom…

… dok je u meni tinjala ona praznina, neispunjenost ostvarene, doživljene i iživljene ljubavi koje me je mladost, nekako, lišila.

Tako sam shvatio da ne mogu više… ovako. Da me ta praznina u onom delu mene koji je ostao neispunjen guši, do granice ekslodiranja .

Bio sam dobar muž. Ostaću dobar otac. Svima njima na usluzi, kad zatreba. I više od toga.

Ali ne vidim razloga da više ostajem u tom braku koji je od samog početka bio samo susret dvoje čije se duše nikada nisu dotakle.

I kako sada ja njoj da objasnim, kako da joj odgovorim na pitanje šta se desilo. Pa ja i odlazim zato što se ništa nije desilo

 

ilustracija je odavde