Najlepše godine

Ознаке

, , , , ,

Bila sam u godinama za koje s pravom, bar po meni, mnogi tvrde da su najbolje. Ako se pojam „najbolji“ uopšte može svrstati uz pojam „godine“, koje ne trpe nikakvu generalizaciju niti uopštavanja bilo koje vrste. Ali je činjenica da si tada  neko ko već odavno zna i šta hoće i šta neće, da si u životu uradio nešto iz čega se može zaključiti šta znaš, umeš i možeš, da uz pomen tvog imena ljudima iz tvoje šire okoline iskače pred očima slika kakvu si gradio decenijama pre toga i koje se niko ne bi postideo. A i oni koji te ne vole, ne simpatišu ili neDajBože ti ne žele ništa dobro, nemaju argumente da na bilo koji način tu sliku pokvare.

I uz to, fizički izgledaš – nikad bolje. Uz dovoljnu dozu samopouzdanja da, i pored svih nekadašnjih kompleksa, ako si ih uopšte i imala (kod nekoga je to retka kosa, kriv nos, tanke noge ili usne, a kod mene – veliko stopalo… dobro, i koji santimetar visine viška), u svemu ostalom što ti se na tebi dopada ili ti bar ne smeta, pri pogledu u ogledalo samoj sebi uputiš smešak zadovoljstva. Tim pre što si, preboljevajući mladalačke zablude, postala svesna činjenice da prelepotice nikada nisu bile ni najpametnije (i da su daleko od toga, najčešće), ni najuspešnije ni najzadovoljnije time što su uspele (i pored sve te harizmatičnosti stečene lepotom koja pleni, ciljeve su u velikom procentu ostvarivale preko kreveta moćnika bilo koje vrste), a  najčešće su same sebe svrstavale u red nesrećnih. Isto kao što su mnoge od onih kojima niko nikada nije uputio kompliment na račun fizičkog izgleda, životnu sreću nalazile u svojoj pameti, svojim ostvarenjima, uspesima i delima, uvažavanju koje su sticale radom i time što jesu, a ne kako izgledaju.

Наставите са читањем

Advertisements