Hoće li obnova manastira u Zavidincu i Ostatovici vratiti život u ovaj kraj

Ostatovačkim  stazama juče se čulo više koraka nego što ih je jedva četrdesetak žitelja ovog sela i onih koji povremeno i vrlo retko ovde dođu učinilo decenijama unazad:

13662155_992936194160619_2112849991222645840_o

13754486_992936190827286_1761738328373899903_n 13782265_992938170827088_5877404565918860229_n

na inicijativu vernika iz ovog kraja i bratstva nedavno obnovljenog Manastira Sveti Đorđe u susednom selu Zavidince, počelo je vraćanje nekadašnjeg ženskog manastira ovdašnjeg u život. Dug će to biti i očito nimalo lak put, ali prvi koraci već su učinjeni. Najpre je očišćen put, zarastao u korov, do Hrama i Manastira Sveti Prokopije, a u juče na istoimeni praznik, ispred davno napuštenog Hrama održana je molitva Svetom Prokopiju, za obnovu Manastira.

Прочитајте више „Hoće li obnova manastira u Zavidincu i Ostatovici vratiti život u ovaj kraj“

Zaplanje ili povratak u davno prošlo vreme

Generacije rođene neposredno pre i posle Drugog svetskog rata pamte kamione koji su vozili putnike kroz Zaplanje. U kabini, vozač i kondukter, a iza njih, na drvenim klupama s leve i desne strane, bilo je mesta za tačno 27 putnika. I ni jednog više, jer, propisi su propisi i oni su se, u „onoj“ Jugoslaviji strogo poštovali. I tako, ako niste bili među 27 srećnika koji su na vreme kupili kartu za vožnju kamionom koji je samo po jednom dnevno saobraćao u jednom smeru, preostalo bi vam da poranite naredni dan. 026    Radosni unuk, koga je deda sačekao traktorom

Sećaju se vremešni Zaplanjci ovoga, sve češće, kako su polasci autobusa u poslednje vreme sve redukovaniji toliko da se pribojavaju povratka vremena kada je postojao samo taj jedan jedini polazak. Tim pre, što jedini prevoznik na ovoj relaciji, Niš-ekspres, sve češće u saobraćaj zaplanjskim putevima pušta mini-buseve, umesto pravih autobusa. Прочитајте више „Zaplanje ili povratak u davno prošlo vreme“

Promocija- prijatelji, zauvek

Dugo nisam pisala na ovoj adresi, a razlog su sva ona lepa dešavanja sa pomalo slatkog stresa povodom izlaska iz štampe one moje knjige koju su onako zdušno tražili i drugari sa Wordpresa.

Pisala sam, na onom drugom blogu, i o promocijama „Jošte čekam taj reč da mi rekne“ na Sajmu knjiga u Beogradu i u Savezu bugarskih novinara u Sofiji i o promociji u mom gradu (Niš, verujem da znate), a objavila sam i priču o dijalektu, govor Violete Jović, književnice koja stvara i na književnom i na dijalektu.

007

Koga zanima, pročitaće. One koji nemaju vremena za to, informisaću fotografijama sa promocije u Studentskom kulturnom centru u Nišu- a znam da svi volite i rado gledate fotografije sa lepih događanja kojih je, na sreću, sve više na našim adresama.

Ujedno, ovo je i priča o prijateljstvu. Bez njega, ne bi bilo ni same knjige.

Dobro, dama s prve fotografije bila je opravdano odustna, ali joj je mesto svakako u ovom tekstu. Daca.

A onda,počinjem od one Lele,koja mi nije dala mira dok knjiga nije ugledla svetlost dana. I još me obavezala, „drugom knjigom“, koju je njen Neško držao skoro sve vreme promocije na kolenima.

20141114_201046 10385307_10205624082660825_8999174213992178061_n

Preko Stane Šehalić, urednika u Izdavačkoj kući Stylos Art,

10358714_10205624079460745_1948738099876977485_n (1)

I već pomenute Violete Jović, radno nazvane „Rabota žensku dušu odmara“.

20141114_191355

I moje, po stažu najstarije prijateljice među njima, Gordane Mitić Živković, urednika književnog programa SKC

20141114_191416

I divnih mladih ljudi i odličnih pevača jakog, iškolovanog glasa, Aleksandre Petrović i Marka Milanovića i pijanistkinje Milene Pejić.

10645294_10205624070540522_2492832583778691370_n (1)

Do svih onih koji su mi ukazali čast i priuštili nemerljivo zadovoljstvo svojim dolaskom na promociju. Posebno se zahvaljujem onima koji su morali da stoje zato što više nije bilo ni slobodnih stolica ni u jednoj prostoriji na trećem spratu SKC, niti pak mesta gde bismo ih stavili.

1982283_10205624084100861_673599846527192578_n

10533835_10205624084460870_2076704674898123775_n

1920281_10205624061260290_4530734924659807153_n

20141114_190628

20141114_190621

Svima onima koji pripremaju prvu promociju savetujem da detaljno napišu scenario u vidu podsetnika za svaki minut ovog događaja. Da im se ne bi desilo, kao meni, da propuste fotografisanje koktela, za koji se moja prijateljica Anđica Pavlović svojski potrudila. A ja nemam čak ni fotografiju sa njom, kao ni sa još mnogim dragim i divnim ljudima koji su mi ulepšali ovo veče.

20141114_185717

010

10448774_10205624114341617_5228841036694406540_n

No, uvek postoji drugi put i ja se nadam da ću te male greške u koracima ispraviti prvom sledećom prilikom. Izuzetno mi je drago zbog činjenice da slušam samo lepe reči posle ove promocije i da su, ne smem da kažem svi jer nisam zavirivala u duše nego u oči, izašli radosni i zadovoljni iz okrugle sale SKC, na trećem spratu Univerziteta.

Osim gostiju iz prestonice i nas Nišlija, bilo je tu i prijatelja iz drugih gradova i… nekoliko virtuelnih prijateljstava prvedeno je u stvarna, a bilo je i blog drugara. 🙂 nisam pitala za dozvolu, pa za sada ćutim o tome.

20141114_185537 10675679_10205624111421544_3222402165083082417_n (1) 20141114_190559 20141114_190922 20141114_210157 20141114_210401 20141114_212254

20141114_19053820141114_190546

20141114_190513 20141114_190530 20141114_210643 20141114_210327 20141114_210109 20141114_210753 20141114_210905 20141114_190700

20141114_185352

20141114_185414

Moja prva knjiga je u knjižarama

Knjigu Jošte čekam taj reč da mi rekne možete naručiti pouzećem na telefon 065 603 1707

i možete je potražiti u knjižarama izdavača, Stylos arta kao i u knjižarama Vulkan i Delfi

***

Rođaci, prijatelji, poznanici stvarni i virtuelni, Ako već niste ovih dana obavešteni kroz  objave na društvenim mrežama, da vas, evo, s radošću i ponosom obavestim i ovde izašla je moja prva knjiga priča iz Zaplanja, „Jošte čekam taj reč da mi rekne“ u izdanju „Stylos Art- umetnost dobre knjige“.

unnamed (2)

I da odmah odgovorim na pitanje zainteresovanih- Knjigu možete potražiti u svim bolje snabdevenim knjižarama ili poručiti kod izdavača na tel. 011/ 20 27 516, 011/ 20 27 549, 021/4891 644 ili na e-mail stylos-art@stylos.rs. Ovo znači da je „Jošte čekam taj reč da mi rekne“ već u knjižarama izdavača- „Stylosa“ i u lancu knjižara „Delfi“ i “ Vulkan“…

Pisala sam već o tome, ali nije zgoreg da ponovim još jednom- knjigu su, osim mene, „skrivile“ jedna Lela, preteći mi da će je sama izdati ukoliko se ja ne potrudim i Stana Šehalić, urednik i direktor „Stylosa“. 1525372_10202945244618437_7254068955524306982_n 10665888_952356538124926_6330579904030730931_n One su verovale u mene više nego ja sama.Onako kako su i mnogi od vas, posećujući me na ovoj ovde  i ovoj  adresi, verovali u moje priče, predlažući, sugerišući, tražeći… da ih smestim u knjigu. Njima sam već zahvalila, a ovo je prilika da zahvalim i vama. Hvala Bogu i blogu na tome što vas imam i što vi jednako imate mene, ne samo da čitamo naše tekstove, već i da malo prozborimo o njima, da (se) pohvalimo, posavetujemo, da ponekad predložimo jedni drugima ponešto, da se družimo i virtuelno i sve više i stvarno… da gradimo one mostove prijateljstva koji ničim ne mogu biti uzdrmani, bez obzira na naizgled slabe virtuelne spone koje su samo početak svega. Posebno sam radosna i zbog toga što sam prve primerke friške knjige dobila (već dan po štampanju, iz Novog Sada) i to- ni manje ni više nego u Zaplanjskoj ulici u Beogradu! E sad, tome baš nije kumovao slučaj, nego urednica Stana Šehalić.

unnamed (3)

Dobro, nije ovo sve. Obavestiću vas na vreme i o promocijama. Koje bez vas, bez onih koji su mi slali predivne komentare, javno i privatno, koji su lajkovali, koji su samo čitali i iznova se vraćali da čitaju, koji su preko skajpa zaplanjske priče čitali rođacima u dijaspori i zajedno sa njima se smejali ili plakali… i ne bi imale smisla. I recite posle da blog (sa svima nama koji ga činimo) nije čudo, a ja to tvrdim od kako sam shvatila njegove blagodeti- oplemenjuje, obogaćuje, širi vidike i krug prijatelja, uči, zasmejava, teši i rasplakuje, a neke natera da objave i knjige. Naš drug Blogi („tvoja knjiga ima još nešto u sebi- gen, e bre, ti si smestila svoje pretke u knjigu“) je povukao nogu svojom „Bezimenom“, na našu sveopštu radost, a ja samo želim da nas je u ovom krugu što više.

10491088_952359204791326_6129372798931877597_n Прочитајте више „Moja prva knjiga je u knjižarama“

Tropšina vodenica na Vlasinu i vampir na Rdžavicu

U naše selo  bile su po onija rat pet vodenice – u Pustu, pa  borojačka, na familiju Borojaci, na Popovići, popovska, na Gunjaci, gunjačka i bakinska, na familiju Bakinci. Kroz selo, i dan danas, protica samo Ropat, ako ne računamo Komarički potok, i onuj Maramaljkinu vodeničku, pomanjšku od ovej na Ropat – imala je samo jedan kamen, a ovej druge po dva i po tri.

Zimi si je celo selo mlelo na tej naše vodenice, pa su doodili u meljavinu i  Ravnodubravci i Komaričani… sve dok ima voda. Kad Ropat presuši, a počinjalo je već da voda nema nekude oko maj, pa ne’e mogla ni na piv da se zbere voda za mlevenje, moralo se ide u Svodje, dvanaes kilometra, u Tropšinu vodenicu, koja je uvek imala vodu iz Vlasinu.

Прочитајте више „Tropšina vodenica na Vlasinu i vampir na Rdžavicu“