Ознаке

, , , , , ,

‘Genetski modifikovana’ na idealističku viziju života, jednom davno (a kako drugačije nego Balkanskom ulicom?!) došla je iz provincije na studije u Beograd. I u njemu ostala, sasvim namerno i sasvim slučajno – istovremeno. Gorštačku upornost predaka upakovala u ravničarsku vojvođansku pitomost i oplemenila onom lepšom stranom velegradskog duha Beograda. Sa stečenom diplomom Filozofskog fakulteta u Beogradu, na kom su je učili i naučili skoro sve sem tome  kako opstati u vremenu i prostoru omeđenom kolosalnim banalnostima i površnostima, ‘prošetala’ kroz rutinsko administriranje saveznih organa koje je vrlo brzo zamenila dinamičnijim i neizvesnijim hlebom tržišnog privređivanja. Radila kao novinar, potom kao PR menadžer, da bi se pronašla u poslu glavnog i odgovornog urednika „Privrednog pregleda“, najpoznatijeg izdavača poslovne literature na prostorima ex Jugoslavije. Kroz ruke su joj prošle stotine, sada već i hiljade rukopisa.

10665888_952356538124926_6330579904030730931_n

-Mislim da me bolje od svih formalnih referenci određuju redovi koje napišem i potpišem i da su oni prava mera onoga što jesam- kaže Stana Šehalić, urednik i direktor  u Izdavačkoj kući „Stylos Art“- Oslanjajući se na Direrovu misao da se živi duhom a da sve ostalo pripada smrti, ponosna sam na postignuti stepen nezavisnosti od materijalnih vrednosti, iako sam apsolutnu nepraktičnost formalnog obrazovanja i stanja duha uspela da nadogradim neophodnim ekonomsko-komercijalnim kategorijama. Oplemenjuju me susreti sa ljudima koji imaju ideje, ideale i vizije. Biram dinamičnost umesto rutine, nemire umesto spokoja, izazove umesto učmalosti. Izborila sam se u surovom svetu za pravo na snove. I sanjam ih svaki dan pomalo– kad posle dana kroz koji protrčim uronim u tišinu svog balkona s pogledom u nadu i raspršim misli tragom boje purpura. U tom intermecu spokoja s beskrajnom nežnošću ‘poklonim’ se senima mog oca, zahvalna za sve ono što jesam, a još više za ono što nisam postala.Nadam se sve manje, jer kao što neko reče ‘nada je dobra za doručak, ali ne i za večeru’, što ne znači da ne želim i ne planiram. Volim lepotu u svakom obliku. Najviše volim jednog velikog/malog šarmera, 16-godišnjaka Aleksandra i jednu (ne baš kolonijalnu) Hanu s predivnim osmehom; volim vodu, zalaske sunca, dodir svile i ukus pire krompira.

ČITANJE KAO ZANIMANJE, I TO OMILJENO

Koliko je bogatiji nego ostalim smrtnicima život nekoga ko i po službenoj dužnosti čita? Da li i čitanje može da dosadi ili je to i dalje beskrajno zadovoljstvo u poslu u kojem se ne misli najviše ili jedino na penziju kao u nekim običnim profesijama?

– Zanimljiva formulacija “čitanje po službenoj dužnosti”, baš mi se dopala…Da me neko nekad pitao šta bih najviše u životu volela da radim, čitanje bi bilo moj konačan i neopoziv odgovor. Posrećilo mi se da mi to postane zanimanje. Naravno, uz čitanje, posao urednika i direktora izdavaštva sadrži niz ne tako prijatnih poslova, ali o tome nekom drugom prilikom. Ali, kako to već biva u životu po onoj čuvenoj mudrosti “ne dao bog da vam se sve želje ostvare”, čitanje po službenoj dužnosti, uz nesporna uživanja u mnogobrojnim izuzetnim rukopisima, nosi i niz ograničenja i uskraćenosti na nekim drugim poljima. Mnoge dobre knjige dugo čekaju na polici da ih pročitam kao čitalac. Svoj lični princip čitanja koji bi se mogao sažeti u floskuli ‘sve što mi dodje pod ruku’ bila sam prinuđena da racionalizujem, selektujem i sistematizujem. Činilo mi se da time svoj odnos prema ovoj aktivnosti podižem na jedan mnogo viši, zreliji i ozbiljniji nivo, dajući sopstvenom profesionalizmu neohodnu logičku strukturu i povezanost. Ali sam ostala uskraćena za taj neponovljivi osećaj stihijskog čitanja koje rasplamsava maštu, razigrava emocije i pruža iskonski osećaj zadovoljstva i ispunjenja. Posle više od dve decenije urednikovanja, ako treba da se opredelim, ipak smatram sebe povlašćenom osobom što sam “s ove strane knjige”, što učestvujem u njenom odabiru, brušenju, opremanju, što pre čitalaca mogu da odškrinem vrata nečijeg vilajeta.

unnamed

Da li ste nekada zažalili zbog toga što ste novinarski posao zamenili izdavaštvom? Koji posao je izazovniji, a koji pruža više zadovoljstva?

– Definitvno ne. Izazovima novinarstva mladost može sjajno da odgovori. Taj hiperdinamični ritam, koji u sebi nužno skriva površnost, nije nešto u čemu sam sebe videla u ovim srednjim godinama. Pogotovo zato što je vreme u kom sam počinjala ( devedesete) bilo dramatično za profesiju novinara. Ova izuzetna profesija, nažalost, izgubila je na svom dignitetu i postala instrument vidljivih i manje vidljivih (ali možda još pogubnijih po slobodnu misao i reč) uticaja raznih neformalnih grupa i monopola, ekonomskih i političkih ograničenja, pritisaka, predrasuda, nedostatka stručnosti, slepog poštovanja formalnih autoriteta. Jedan od najsuptilnijih mehanizama je autocenzura, koja se neosetno izgrađuje u samom novinaru kao odbrambeni mehanizam od mogućih sumnji iznutra i spolja. Danas, na pragu novog milenijuma, suočeni smo s grubim paradoksima informativnog sistema. S jedne strane, tehničke mogućnosti prenosa informacije dosegle su doskora neslućene razmere, načinivši od planete jedno veliko selo u kom konzument postaje direktni posmatrač ratova, surovih razaranja, ubistava… Nasuprot tome, umesto dostojanstva profesije i globalne ličnosti novinara, neretko smo svedoci njenog moralnog urušavanja.

ČITAJ DA BI ŽIVEO

U poplavi izdanja koja se ponekad porede sa novokomponovanom muzikom, da li je moguće kreirati čitalački ukus publike koja se često povodi za reklamom? Koliko jedna izdavačka kuća može, u uslovima u kakvima živimo decenijama, da nametne čitaocima neke neprolazne vrednosti, a mladoj čitalačkoj publici da približi knjigu i omili čitanje?

– Hoću da verujem da je to moguće. Naravno, za kreiranje čitalačkog ukusa takođe je potreban novac. I može da izgleda da se vrtimo u začaranom krugu. Ali samo prividno. Svaka generacija iznedri neke nove ne samo dobre pisce, već i sjajne autentične čitaoce. Ne treba smetnuti s uma da i čitanja ima raznih i da u različitim periodima života ostvarujemo različite potrebe. Čitamo iz znatiželje, čitamo iz obaveze. Ponekad iz dosade. Čitamo u nadi, u očekivanju, u upitanosti. Čitamo da bismo se razonodili, utešili. Čitamo iz pomalo voajerističkih razloga da bismo, nepozvani i neprimećeni, sklanjajući se iz svog, zavirili u tuđe svetove. Da bismo shvatili, razumeli, naučili. Čitamo da bismo rasli, pišemo da bismo rasli. Rasli i sazrevali. „Čitaj da bi živeo!“, govorio je Gistav Flober. U čitanju tražimo i nalazimo mudrost kojoj težimo, ljubav za kojom tragamo, nežnost i dobrotu koje su nam potrebne, lepotu i sklad koji nas oplemenjuju, radost kad smo tužni, utehu kad je nema nigde okolo. Čitanje je ponekad tek poslastica, nekad hrana, a sve češće i preko potreban lek.
Harold Blum, jedan od najznačajnijih savremenih književnih kritičara, misli da čitanjem ojačavamo i snažimo unutrašnje biće i u osnovi se pripremamo za krajnju promenu koja je univerzalna. U svojoj knjizi „Kako čitati i zašto“ kaže: „Zbog mudrosti umesto puke informacije jer smo svi mi, na kraju krajeva, usamljeni i moramo da lečimo svoju usamljenost. Zato što je tako teško poznavati druge ljude i još teže upoznati samog sebe. Zato su nam potrebne knjige.“ On smatra da na nesvesnom planu svako od nas čitanjem u stvari pokušava da otkrije um originalniji od našeg. Zato mi afirmišemo kroz razgovore i druženja različitost čitalačkih pristupa, ističući kao najmanji zajednički imenitelj prepoznavanje dobrog štiva.

unnamed (4)OD „STYLOS ARTA“ PUBLIKA UVEK OČEKUJE NEŠTO VIŠE

Koje su okosnice uređivačke politike „Stylosa“? Kojim principima i kriterijumima se rukovodite prilikom izbora dela čiji ćete biti izdavač? Koliko uticaja ima ta činjenica “šta tržište guta i traži”, sa aspekta izbora lake i zabavne literature ?

– „Stylos Art“, iako ima razuđenu i šarenoliku produkciju u kojoj za svakog ima ponešto, prepoznatljiv je po kvalitetnim naslovima domaćih i stranih autora. Uostalom, slogan kuće je „umetnost dobre knjige“. U našoj produkciji imamo knjige za decu, tinejdžere, tzv. ženski roman, istorijski roman, naučnu fanatastiku, popularnu psihologiju, stručnu knjigu….Opredelili smo se za probrane naslove koji su tržišno manje kurentni, jer smatramo da je ponuda popularnih sadržaja već dovoljno velika. Zapravo, od samog nastanka „Stylos Art“ je gradio svoj profil kao izdavač knjiga koje su zadovoljavale osnovne elemente književnih formi. Na taj način formirala se i ciljna grupa čitalaca kojoj smo se obraćali – to je publika sofisticiranog ukusa koja od nas uvek očekuje nešto više. Naravno, oko toga šta je dobra knjiga možemo beskonačno polemisati, ali postavili smo neke standarde i donje granice ispod kojih nikad nećemo ići. Da se razumemo, i zabavna knjiga može biti dobra i loša.
Što se tiča izbora, nikad to nije samo jedan kriterijum. Ravnamo se prema preporukama naših saradnika, renomiranih stručnjaka u pojedinim oblastima; kad je u pitanju prevod, pratimo međunarodne nagrade i priznanja koje knjiga dobija. Sve to prelomimo kroz prizmu finansijskih mogućnosti. Kad su u pitanju domaći autori, pored nespornih književnih veličina koje smo objavili, nastojimo da pomognemo neafirmisanim piscima kojih zaista ima kvalitetnih i vrlo inovativnih, sa svežim idejama. Nekad prevlada taj neki slobodnolebdeći urednički osećaj da ste naišli na sasvim poseban, svež i originalan rukopis i prosto rizikujete. Jedna od opasnih zamki koja guši kreativnost je stvaranje šablona po kojima odlučujete. Otuda i ja lično bežim od uljukanosti i klišea. Učim svakog dana od svakog ponešto.

Šta se danas više čita, poezija ili proza?

– Definitivno – proza. Romani najviše. Čak su i pripovetke kao kratka prozna forma značajno manje čitaju od romana. Poeziju čitaju retki, a još ređe se izdavači odlučuju da je objave. U tom pogledu drugačija kulturna politika države bi mogla da doprinese očuvanju, afirmaciji i razvoju savremene poezije svojom podrškom. Zaista je iluzorno očekivati da privatni izdavač objavi zbirku poezije na kojoj će praviti gubitak. S druge strane, bez poezije, ljudsko biće ostaje osiromašeno duhom, uskraćeno za lepotu i snagu emocija koju samo stih može da iznedri. Setite se samo koliko smo nekada noći probdeli uz Prevera, Bodlera, Jesenjina, Rakića, Dučića i koliko se snažnih osećanja izlilo kroz te poetske ventile. Moja ćerka je na primer dobila ime po pesmi „Hana“ Oskara Daviča.

Žalite li možda zbog toga što ste neki “naslov” propustili, dobacili, odbili – pa se kasnije uverili u to da vredi?

– Mnoge dobre knjige objavili su neki drugi izdavači. Mnoge bih volela da sam urednički potpisala. Uvek se može za nečim žaliti, mada u kontekstu realnih okolnosti i odnosa snaga na tržištu, čini mi se da nije bilo takvih promašaja u uredničkoj proceni. Iako svaki čovek nužno okošta u profesionalnom smislu, nastojim da izbegnem zamku malopre pomenutnog šabloniziranog odnosa prema rukopisu i arogantne uljukanosti u sopstvena profesionalna merila. Osluškujem puls tržišta, tražim “to nešto” što će da iskoči iz nekog rukopisa, izdvajući ga od drugih i namećući ga kao inovativno štivo, s porukom. Kako neko reče “umovi su kao padobrani– rade samo kad su otvoreni”. Tako se i ja trudim da mi se ne desi da budem poput onih 39 urednika koji su glatko odbili tada potpuno anonimnu Margaret Mičel i njen rukopis “Prohujalo s vihorom” koji je kasnije postao planetarni hit.

PONUDA KNJIGA I KAPACITETI IZDAVAČA

Kako neko ko nije do sada objavljivao može danas u Srbiji da izda knjigu?

Iskreno, nikad lakše nije bilo izdati knjigu, po uslovom da autor ima novca da to finansira. Koliko pre par decenija, knjigu niste mogli izdati makar da ste bogati kao Krez, ukoliko ona ne prođe sve obavezne instance u izdavačkoj kući i ne dobije ‘zeleno svetlo’ od stručnjaka – nešto kao uverenje o kvalitetu. Danas se, pak, prilično nekritično u korice pakuju najbanalnija ‘raspisivanja’ koja često ne zadovoljavaju elementarne uzuse pismenosti, a kamoli strukturne forme romana ili neke druge književne forme. Svedoci smo jednog od mnogih paradoksa vremena u kom živimo – mnogim kvalitetnim autorima vrata izdavačkih kuća su zatvorena, dok drugi koji su bolji u ličnom marketingu nego u pisanju imaju po nekoliko objavljenih dela. Inače, proceduralno – većina izdavačkih kuća ima na svojima sajtovima kontakt adrese na koje se može poslati rukopis koji potom prolazi kroz uobičajenu proceduru. Ponuda je velika, mnogo veća od trenutnih kapaciteta izdavača i od potreba tržišta za knjigom.

Da li je knjiga danas skupa? Da li je dobra knjiga skupa?

– S obzirom na kupovnu moć i ekonomsku situaciju, u Srbiji je sve skupo, pa i knjiga. Da, dobra knjiga je nužno skuplja od ostalih ako se uzme u obzir da dobru knjigu čini dobar autorski tim,kvalitetna oprema, legalni kanali prodaje, uredno plaćnje poreza. Nije isto na primer prevesti neki ‘ljubić’ ili dobar roman koji široko zahvata istorijski kontekt, određene verske i kulturne specifičnosti podneblja u kom je nastao. Sve to mora da se plati. Međutim, status knjige kao kulturološkog fenomena nije primarno  uslovljen cenom, već ukupnim vrednosnim sistemom koji, nažalost, ne ide u prilog knjizi. Knjiga je, koliko doskora, u celom svetu bila stub kulture, obrazovanja i nauke. Temelje takvog društva stvarali su naši preci koji su dobro znali i osećali šta je potrebno narodu da bi postojao, opstajao, trajao i razvijao se. Između dva svetska rata, predsednici opština poklanjali su više pažnje knjizi nego današnji ministri. U ovim našim, na brzinu „sklepanim“ državicama, o knjizi se govori samo nekom prigodom ili po narudžbini – protokolarno, formalno, uz obaveznu čašicu dobrog pića i uz obavezno prisustvo fotoreportera i novinara. Svedoci smo, a bogami svi pomalo i sudionici dugotrajnog kontinuiranog procesa kulturne razgradnje. I to je skoro jedino što je kontinuirano u vezi s knjigom. Sve ostalo – od prilike do prilike, od knjige do knjige, od izdavača do izdavača.

„BIBLIJA NA KESICI ZA SUPU“

Kako je nastala „Biblioterapija“, specifičan književničko-blogerski vid iznošenja Vaših stavova koji objavljujete u časopisu “Knjižar”?

– Pre 14 godina, Zoran Vučićević, glavni i odgovorni urednik „Knjižara“ pokrenuo je časopis i pozvao na saradnju sa vrlo fleksibilnim uslovima oko izbora tema i sa odrešenim rukama da pokušam da izgradim rubriku koja će trajati. ‘Nešto u vezi knjige, to je tvoj resor’ – rekao je tada. Na njegov sam poziv pre deceniju ipo krenula u ‘biblioterapeutisanje’, najpre u časopisu a potom, sa razvojem elektronskih medija i na FB-u. Nismo izvesno ni slutili da će ta priča toliko dugo trajati, jer časopisi u Srbiji kratko traju i brzo se gase. Međutim, evo traje i danas – i časopis i moja rubrika Biblioterapija. Ja je u šali zovem „umesto bensedina“. Zahvalna sam tom divnom čoveku Zoranu što me je pokrenuo, sama to nikad ne bi uradila.

unnamed (3)

I sami se bavite pisanjem.. Na koji način ono što pročitate po službenoj dužnosti utiče i na Vaše pisanje?

– Sjajno pitanje. Svaki urednik, pre ili kasnije oseti potrebu da i sam nešto napiše. U svet izdavaštva sam ušla kao neko ko je aktivno pisao. Međutim, ma kako paradoksalno zvučalo, to što sam urednik bilo je otežavajuća okolnost u sopstvenom pisanju. Pre svega, zbog nedostatka vremena. Potom, posle svega što pročitate, učini Vam se da je već sve rečeno i napisano i da je Vaš napor za ličnom kreacijom time obesmišljen. Najzad, javlja se i sindrom dvojne ličnosti u kojom s godinama sve više dominira strogi, kritički nastrojeni urednik. Toliko kritičan da postane dosadno zakeralo koje ozbiljno poljulja samopouzdanje pisca, držeći ga svojim primedbama inferiornim u pokušaju da se predstavi javnosti kao pisac. Ipak, godinama opisujem svet oko sebe pokušavajući da ga pojasnim, približim, shvatim i prihvatim. Kada se slučajno (da li se išta na ovom svetu dešava slučajno?) nešto od toga pojavilo u štampi, izazvalo pažnju i pokoju reakciju, razumela sam da nas ima mnogo sa istim ili sličnim upitanostima. Upravo trajno stanje upitanosti i želje da dokučim, nikad presahla žeđ za ‘tim nečim’ što mora da postoji iako nije na dohvat ruke, uvek iznova terali su me u beskonačne šetnje kroz vreme i prostor, među one koji su, više i bolje od mene, videli, osećali i razumevali. Ti veliki umovi i u ovoj knjizi moje su „poštapalice“, onda kad, zbunjena i nemoćna među stotinu i hiljadu relacija, zastanem u nekom ćorsokaku, s pitanjem bez odgovora. Pitanja sam ‘ponela’ sa studija, deo su mog životnog prtljaga, moje utočište; postala su moj ‘svemir u kapi vode’ koji je komunikološke pustinje pretvarao u oaze… Još  nisam našla odgovore na mnoga od njih. I danas me često zaokupi slojevitost „prirode koja traži malo i obmane koja traži neizmerno mnogo”, ali upravo to traganje je obogatilo i oplemenilo moj život. Tako je nastala knjiga „Biblija na kesici za supu“, svaštarijum jednog urednika, koja bi uskoro trebala da izađe iz štampe. To je bio moj dug potisnutom piscu i svima onima koji su, više od mene same, bili podrška tom poduhvatu.

Advertisements