Ponekad, ali toliko ponekad da se to ne meri danima, nedeljama i mesecima, nego nekim dugoročnijim vremenskim kategorijama, nađem se u situaciji da mi reč zastane negde na dnu jednjaka, sklupčana između onoga što bih htela da kažem i svega što prećutim, suze vrebaju iz prikrajka samo čekajući okidač pa da grunu, u grudima se nešto stegne kao da se predomišlja da li da me iz momenta uguši ili da nastavi da me svojim trajanjem muči, a meni, ipak- lepo.

I očekivana a nepotekla suza i davljenje reči koje nikako da isplivaju i svaki delić svake misli, u tom trenutku, ko da su svetionik one priče koja i teši i leči, i raduje i mori, i pita i odgovara, u isti mah.

-Svakoga dana nekome treba reći da ga volite- savetuju psiholozi.

A i da nije njih, ja bih večeras to rekla  jednoj Leli. Onoj, zahvaljujući čijoj inicijativi ispisah ovolike redove na ovoj i onoj adresi. Koju bi trebalo izmisliti da je nema. Koja jeste KevaIpo, ali je takođe i Čovek na kvadrat. Drug, prijatelj, podrška, oslonac… i to kakav- onaj koji se nikada neće pokolebati, kome ništa ne treba dvaput reći (a najčešće niti jednom, sve joj se uglavnom kaže samo), ko postoji da širi pozitivnu energiju, da uverava da treba verovati Čoveku i onda kada mnogi ljudi izneveravaju, da je reč prijatelj izvedena od reči ljubav i da je reč prijateljica sinonim za  ljudsko stvorenje u liku žene koja oko sebe deli samo dobrotu.

I mogla bih ja ovako… ko zna do kad. Al neću, jer već zamišljam Nju kako se guši u rečima za koje zna da bi ovde mogle da slede i da ih ima u svakoj misli koju večeras stavljam na ovu stranicu. I kako je već odustala od borbe sa suzama iiii- kako me možda psuje. I ako.

Ako na nečemu mogu da zahvalim zbog postojanja ove mašine i virtuelnog sveta koji nas sve više uvlači u svoj, često varljivi vrtlog, onda je to sadržano u spoznaji da su nam omogućili upoznavanje sa onim malim milionom velikih ljudi iz običnog života koje inače nikada ne bismo sreli. I tako bi, da nije te mašine i tog sveta, ostali uskraćeni za poznavanje nekih ljudi koji sada obogaćuju naš mali životni svemir i bili bi lišeni sve lepote koju svojim postojanjem oni unose u njega.

– E, a što ti ne pokreneš blog, vidi našla sam ti platformu…

I bi.

– E, a što ti ove tvoje priče na dijalektu ne spakuješ u knjigu?

Molim?

– Ženo, ako ti nećeš, ja ću da bre da ti ih izdam, kad ti kažem.

Knjiga, samo što nije.

 

A juče, sa jednom takođe stvarnom ženom-čovekom iz virtuelnog sveta, posle priče o tome da „knjiga samo što nije“, zaključismo- na redu je Lelina knjiga. Bez pitanja.

I šta tu i ima da se pita, kad ni ona mene ništa nije pitala? 

-E, nije slučajno to što smo se ti i ja našle u životu- reče maločas Lela, pre nego što sam je  izjavom o tome kolko je volim rasplakala, laku na suze ovih dana.

Mora da nije slučajno, iako tako nekako izgleda, ni to da  ta Stana, sledeći krivac za moju knjigu, živi u ulici koja ima naziv po kraju iz kojeg su moje priče. Iz kojeg su ljudi iz mojih priča i jezik kojim govore.

I Stanu bi, da je nema, trebalo izmisliti. Ali, o tome ću  drugi put.

Ovo je ipak samo Lelina priča.

Mislim, priča o Leli koju jednostavno morate voleti. I nikako drugačije.

 

 

Advertisements