Ознаке

,

Postoje ljudi koji sve mogu sami. I da smisle, i da počnu, i da završe. I postoje oni kojima ne pada na pamet da nešto počnu, čak i kada bi smislili. Pa ni to smišljanje ne počinju, sve da ne bi sebe doveli u situaciju da to mora i da završe. Ili i ne znaju kako, kad i gde i šta da počnu, ili ne znaju šta bi s tim… ili ne veruju u sebe, ili ne veruju dovoljno u sebe… ili misle da drugi to znaju bolje ili…

I onda, da bi nešto od onoga što u stvari umeju i mogu i znaju i uradili, njima su potrebni terači- ljudi koji su njihov lični motivacioni trener. Koji kažu, možeš ti to, ej, samo kreni, kupi loz, kartu… šta god, za taj put u nepoznato koji zapravo znaš, ali nećeš znati da ga znaš dok ne odlučiš da kreneš.

Svako bi u svom životu trebalo da ima nekog Svog Ličnog Terača- kao što ja imam Lelu.

unnamed

 

Ne znam šta je razlog- biće da sam joj dosadila stalnim pominjanjem njenog učešće i udela u nastajanju mojih blogova i knjige i svega što uz to ide, pa je odlučila da mi se obrati. Lično.

„Poslala sam ti kratku priču s pratećim tekstom, pa ti vidi šta ćeš“- napisala mi je u poruci na Fejsbuku i izgubila se, baš u trenutku dok sam sa jednim pravim motivacionim trenerom dogovarala detalje oko intervjua koji objavljujem na „onom“ blogu

Prateći tekst „evotebiodgovora“ glasi :„Znaš da ne volim dugačke pateticne panegirike…. a imam potrebu da ti jedan baš takav napišem; zato sam probala da ga „zipujem“ u nekoliko rečenica, pa ako bi ga objavila, mozda neko uspe da ga „otpakuje“ i skapira da umesto ovih dvadesetak reči unutra zapravo piše dvesta dvadeset hiljada ljubim.“

10385307_10205624082660825_8999174213992178061_n

Ne zamerite mi što se malo hvalim ovim tekstom. Ja sam Leli toliko puta rekla i napisala… valjda je shvatila i ono što nisam,  rekla je i ona toliko toga meni, doduše, ali me nikada nije rasplakala. Do sada:

LELA MENI … ili priča za Negoslavu

Veća sreća

Jedne godine, bila je tolika suša da je presušila čak i reka u selu – svi bunari su bili gotovo prazni, a u dvorištu moje bake bilo je vode! Otegao se red ljudi sa kofama,
da „za’vate malo“ da imaju za piće. Ja stojim kod kapije i gledam – bako, šta će da bude kad izvuku svu vodu i iz tvog bunara, sutra ćemo svi biti žedni? A ona kaže:
„Neće, blago baki, bunar ti je taki, k’o život – što više daješ, više vode ima“.

Posle se isto pokazalo i sa pelcarima za muškatle.

I sa prijateljstvima.

I sa dobrotom.

I sa Negoslavom.

Iz Negoslavine vizure, priča izgleda ovako: da nije bilo Osobe X, koja je navodno „otkrila njen talenat i naterala je da ga iskaže“, ona bi i dalje pravila ajvar, a promocija sopstvene knjige bi joj bila verovatna koliko i mogućnost da hoda na rukama.

Sa ove strane ekrana, stvari su malo drugačije. Jedne jeseni Negoslavu su opasno zasvrbeli prsti da piše. Poneta mislima o tome dok je spremala zimnicu, slučajno je prosula esenciju na ruku. Mažući ulje na opekotinu, setila se svog detinjstva u Zaplanju. Dok je čekala da „lek“ počne da deluje, sela je i napisala priču, i poslala je Osobi X. Ovoj se priča baš-baš dopala pa je poželela još, i još… i eto zbirke „Jošte čekam taj reč da mi rekne“. Morala je da je napiše – da učini prijateljici.

Može Negoslava do kraja života da skromno pripisuje zasluge drugima – priče je napisala sama, blog je napravila sama, i sve one ljude koji je prate privukla je
sama. Osoba X je samo zavukla ruku u bunar, srknula malo i poprskala Negoslavu po licu, da vidi da je ta voda potrebna i drugima. Ostalo je odradio Univerzum, po svom planu.

Ko zna koliko „vode“ ima u svakom od nas. Nekome će Univerzum poslati Osobu X ili Y, nekome će u san doći majka ili otac i reći „ti to možeš“… Neko će se i sam
setiti da skine poklopac sa tog „bunara“ i ponudi drugima da zahvate.
Zauzvrat – može nasmejano lice. Šta će ti veća sreća…

 

 

 a moje zauzvrat, jer joj i to dugujem- uskoro će, Lela

DSCN4743

 

 

 

 

Advertisements