Virtuelno, (p)a stvarno

Ako na nečemu mogu da zahvalim zbog postojanja ove mašine i virtuelnog sveta koji nas sve više uvlači u svoj, često varljivi vrtlog, onda je to sadržano u spoznaji da su nam omogućili upoznavanje sa onim malim milionom velikih ljudi iz običnog života koje inače nikada ne bismo sreli. I tako bi, da nije te mašine i tog sveta, ostali uskraćeni za poznavanje nekih ljudi koji sada obogaćuju naš mali životni svemir i bili bi lišeni sve lepote koju svojim postojanjem oni unose u njega.

Ovo ja citiram samu sebe, iz ovog teksta, a sve- da se ne bih ponavljala.

U stvari, hoću malo da razbijem predrasude- a ima ih onoliko i još ihahaj, o tome da internet, društvene mreže pogotovo, otuđuju ljude i stvaraju od nas sve usamljenije pojedince upućene na sve češću komunikaciju preko ekrana, gde živimo nekakve virtuelne živote umesto onih stvarnih.

Ne sporim da ima i istine u ovim tvrdnjama. Tim pre što sve više uživamo u virtuelnim pejzažima umesto u stvarnim, umesto prirodnog cveća prijatelji nam uz čestitke sve češće šalju isto tako virtuelne bukete, mnoge prijatelje iz realnog života zamenili smo za virtuelne.

Ali je, na svu sreću, i virtuelnu stvarnost moguće pretočiti u realnost.

Divite se nekom planinskom pejzažu, nekom moru, nekoj banji… na netu, pa malo proguglate i završite tamo gde vaša noga ne bi kročila da nije neta.

Uživate u virtuelnoj torti i na kraju zasučete rukave i svoju porodicu obradujete takvom istom, stvarnom.

Listate albume kreativnih ljudi, pa se i sami latite igle i konca, salveta i lepka, papirnih traka, četkice i boja- i eto i vaših rukotvorina i pravih malih remek dela iz vaših ruku.

Da ne pričam o tome kako  su mnogi, zahvaljujući ovim našim virtuelnim kuvarima, virtuelni ajvar, prebranac ili Moskva šnite pretvorili u stvarni specijalitet na svom stolu.

1654177_744214432324909_658997021_n

A tek ljudi!

Kada bih ja i gde i kako upoznala Milju Lukić, da nije  rešila da se upoznamo čak i po tu cenu da se smrzava pretprošlog decembra, dok smo sejale klikere po mom stanu ne bi li proverile je li parket dobro nivelisan? Dobro, u poslednje vreme nešto nam se ne da da se družimo, ali je zasigurno- obećala sam, prva na mom spisku susretanja, čim odem u Beograd.

Ko bi me, da nije Nene, vodio po zemunskim antikvarnicama i otkrivao mi tajne dekupaža i quilinga?

Ko bi drugi išao do crkve da mi donese ikonu u novi stan, da nije OljeKa?

Sa kim bih otkrila lepotu ispijanja kafe na Savi, a u srcu Beograda, da nije Aleksandre NM i ko bi i nju i mene zasmejavao vrcavim opisima svojih dogodovština inkognito blogera, da nije Labilne– e baš neću da vam kažem kako se zove ni kako izgleda, iako izgleda sjajno, časnu vam reč dajem?

I ko bi se trudio oko moje knjige, da nije Stane?

Ko bi mi ulepšao svaki boravak u Beogradu da nije Ane?

Kako bi me uopšte pronašla Dragana Baša   i kako bismo obe pohađale virtuelnu, a stvarno korisnu školu zdravog života Aleksandre Sekulić, da joj jedna druga Dragana (koju još lično ne poznajem) nije otkrila zaplanjske priče?

Kako bih Lenu upoznala u Beču, da nije bloga i zaplanjskih priča? I jednu Jasminu iz Švajcarske, koje   nema na društvenim mrežama ali mi se javila komentarom na blogu koji redovno čita, pa smo pile kafu u niškoj nekad Pobedinoj dok je oko nas pljuštala kiša,a ja  sam jela švajcarske čokolade i pila tipičan švajcarski čaj  zahvaljujući njoj. I jednu Hristinu, zahvaljujući kojoj sam osetila miris i ukus najlepših svetskih začina koje sama na putu po inostranstvu ne umem da izaberem, pa da me ubiješ.

Kako bismo naučili neke propuštene lekcije iz zdrave ishrane da nije Maje?

Koga bih zapitkivala sve i svašta o zarađivanju na netu, da nije Jelene?

Ko bi mi razrešavao internet nedoumice da nije Milana?

Kako bih pisala za portale da nije Angeline i Agneze?

Kako bih znala da je zahvaljujući mom blogu Nataša spašavala našeg čoveka iz kazahstanskog zatvora, da nisam njena dobra vila?

Sa kim bih delila sobu na prvoj Blogomaniji, ja, tada taze i zbunjeni bloger, da nije novopečene mame Nataše?

I na kraju, gde bih ja sve ovo pisala da me jedne noći Verkić nije naterala da otvorim blog i na ovoj adresi?

fotografija je pozajmljena s Fejsbuka

Advertisements

16 thoughts on “Virtuelno, (p)a stvarno

  1. Net je čudo…ima i prednosti i nedostataka, kao što si i sama napisala, ali njemu mogu da zahvalim na nekim divnim prijateljima koje sigurna sam, nikada ne bih upoznala ni srela da nije bilo neta…
    Uostalom sve si ti to lepo napisala, nemam ništa da dodam osim reči hvale…:)

  2. Sjajnom, Nego. Ali zaboravila si još nešto: da bi se sve to imalo, tačnije – svi ti ljudi koji iz virtuelnog dospeše u tvoju stvarnost, prvenstveno je bilo potrebno da ti budeš baš to što jesi. Imaš veliki pozdrav.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s