Ja, negativna?

Molim te da mi kažeš, jesam li ja zaista negativna?

8af36874ebd4fe3a58303786a38e0c0c

Pričamo o teškom vremenu koje živimo, a o čemu bi drugo ljudi koji s mukom preživlavaju pa ja kažem: „Šta vam je, bre, ljudi, pa šta tražite preko pogače? Jeste li vi svi rasli u svili i kadifi, izobilju i razbacivanju, pa kao ne znate šta je to i baš vaša deca moraju da imaju sve što zamisle i da nikada u životu ne čuju za reč nema? Koliko puta ste vi išli na večere dok ste studirali, gde ste pili kafu, ko vam je pravio palačinke? Koliko pari pantalona i patika ste dobijali za sezonu, čiju ste garderobu nasleđivali kad počne školska godina? Kad ste videli more, ko vam je kupio prva kola?“

Mogla bih ja tako satima, al me komšija saseče tvrdnjom da sam negativna.

Negativna! Ja, ja negativna?

Ja, koja od svakog dinara ne pravim ne dva, kao moja majka u godinama kao ja sad, nego tri! Ja, koja sa svim mojim dijagnozama i dalje sama šijem, pletem, prepravljam i prekrajam, kuvam nemoguća jela ni od čega i nikada, i dalje nikada ne hulim na Boga? Ja, koja nikada svojoj deci nisam rekla da nema, ali sam ih naučila da ne očekuju više od onoga što mogu da im pružim, jer  im pružim najviše što se može.

Nije ni meni moja majka govorila da nema, nikada je nisam ni čula da kaže tu reč, iako sam znala da nema, po mogo čemu sam to znala. Po tome što na poziv komšinice da idu na pijacu kaže, „jao Smiljka, samo što sam bila“. A kad joj Smiljka kaže: „nemoj da me lažeš, nego kaži kolko ti para treba, pozajmiću ti“, ona još ubedljivije ponavlja da je bila, spremna da to dokaže jajima i šargarepom ostalim od poslednje nabavke. Pa kad prodavci počnu da se razilaze, a hvala Bogu stanovali smo pored pijace, ona se iskrade i kupi samo ono što je upola cene.

Šta da radi, mučenica moja. Otac, Crnogorac, ponekad celu platu da svojima. Čim njegovi prikukaju kako im treba, a vazda im je vala nešto trebalo, te pašće krov, te polomio se krevet, te nemaju za ovo i za ono, on jadan petlja, rasteže ono što ima, diže kredite, zadužuje se gde stigne, samo da mu oni ne prigovore kako je nezahvalan i kako… kako je valjda dužan da od prvog radnog dana izdržava njih dvoje, koji se ni pre toga nisu pretrgli od posla, a tek otad… duša njegova zna kako mu je bilo, dok su mu čupali svaki dinar iz džepa.

Jednom sam majci rekla, „mama, dokle ćemo mi da budemo ovako siromašni“, a ona sirota, valjda je mislila da sirotinja može da se sakrije ako detetu daš poslednji zalogaj a ti legneš gladan,razrogačenih očiju, pita „štoooo“… „Zato što Miličini imaju prase za Božić“- rekoh pa me i dan danji peku njene oči koje je sakrila od mene praveći se da gleda nešto vrlo važno kroz prozor.

Pa i tad nisam bila negativna.

Jedva sam čekala da komšiničina ćerka starija godinu dana završi razred  pa da nasledim garderobu iz koje je izrasla. I da od brata dobijem farmerice. Šta ima veze, ionako sam više volela iznošene.

Moj brat i ja smo morali da budemo dobri studenti i tačka. Gde smeš da gubiš godinu, a znaš da majka u džakčićima koje je šila sastavljajući po dve krpe, čuva osušeni stari hleb od kojeg ocu i sebi pravi poparu, jer je čitava njegova plata odlazila nama.

Možda im zato, mučenima, ni dvoje odškolovanih lekara nije moglo pomoći…

Pa opet nisam bila negativna.

Moja majka je imala običaj da kaže, kad dođe do zida i kad više ne zna kako ćemo, „desiće se nešto, videćete, Bog uvek pogleda sirotinju“. I stvarno, i onda i danas, desi se uvek nešto kad već misliš da izlaza nema. I opet progledaš.

Moj stariji sin, onaj što ređa  devetke na građevini, dobio je stipendiju baš kad su nam drva ponestala. Prošlogodišnju jaknu, hvala Bogu, može još da  nosi, a dok izgorimo ova “ njegova“ drva, doći će neke pare da se grejemo do kraja sezone.

Ja se već radujem proleću. Mislila sam da je od ovih mrazeva sve u zemlji izmrzlo, kad ono… ne samo da raste trava, nego svaka biljka izrasta, kako im je već red. Radujem se ovom suncu, tebi koju sam videla iznenada, a cele zime sam se pitala gde nestade, nikako da te sretnem… Radujem se prvim kolokvijumima onog mog brucoša, iako mi dušu izvadi kuknjavom kako on to ništa ne razume i kako mora mnogo da se uči. Radujem se ovim patikama, iako nisu meni namenjene… kaže mi ćerka moje komšinice posle njene sahrane, „uzmi ih, kad već mama nije mogla da ih nosi, nju bi radovalo… mnogo si joj se našla“.

Ja negativna?!

Što sa dve invalidske penzije koje pola odu na lekove, žongliram kao najveći mađioničar da moja deca izgledaju kao sva ostala i da im nikada ne pokažem koliko nema? Što po svunoć preplićem muževljev džemper da onaj stariji ima šta da promeni i da mlađem mogu da kupim duks, on pleteno ne voli. Što mi ovaj moj prebrojava svaki dinar kad se vratim iz nabavke, iz koje moram da donesem sve račune. Što sebi osim lekova nisam kupila ništa, biće jedno 12 godina. Što ne znam da li bih pobegla nekud da se više nikada ne vratim ili bih vrištala od muke, kad sa onaj moj dovati flaše. Što sam svakoga srela i dočekala s osmehom i najboljim što s eu kući zateklo.

Ja negativna…

 

ilustracija je s Pinteresta

Advertisements

24 мишљења на „Ja, negativna?

  1. Trebalo bi uvesti novu vrstu sindroma. Materijala za potvrdu istog dovoljno ima. Generacijama unazad. A ti, naravno, „ispleteš“ priču majstorski, kao i tvoja junakinja te nošene džempere ❤

    1. Mislim da sam, ipak, i sama u jedno dva navrata pitala ljude iz svoje blizine, otkud takva negativnost – znaš ono, kad više nemaš kud, jer sve živo samo kritikuju, pljuju, sve im ne valja i svi im ne valjaju. Grešna mi duša …

  2. Ne bi trebalo da dozvolite sebi da vas nečije mišljenje ili nesmotreni izbor reči dovede u dramatično preispitivanje sebe. Ljudi često negativnost i pesimizam brkaju sa realnošću. Okreću na Vas to što ste Vi njih naterali da se malo preispitaju kao da sa Vama nešto nije u redu i imate poremećenu sliku stvarnosti. Malo ljudi podnosi kritiku (a ogroman broj laže da podnosi), pa gledaju brže bolje da napadnu da se svetlost reflektora usmeri na nekog drugog. Samo ne na njih. Vaša izjava je bila sasvim na mestu.

        1. Sve je u redu, često mi se to dešava. Jednom mi je jedna čitateljka bloga napisala na FB – dok vas nisam „upoznala“ uvek kada bih čitala blog pomislila bih, šta se sve dešava ovoj ženi.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s