Aleksandra Nikolić-Matić – o pisanju i knjigama

Volim intervjue i(li nešto što na njih liči) s friškim povodom. Kao ovaj tekst sad.

Aleksandra Nikolić – Matić.

Žena s nekoliko zanimanja, od kojih je svako obavljala s predanošću zanesenjaka, idealiste i zaljubljenika u struku, maksimalno posvećena zadatku koji su, ne vreme i ne ljudi, pred nju postavili, već ona sama. Na ovoj adresi možete proveriti ovo što kažem, ako mi već ne verujete na reč.

A zatim sledi njena priča u kojoj „voditelj“ i nije potreban. Sve će vam otkriti sama, jednako zaljubljena u ono što radi da bi se prehranila i u ono što radi jer je tera njen  unutrašnji nerv, poriv i nagon, da bi preživela, opstala i ostala zdrava u svetu koji sve više vuče na odustajanje i na bolest i očaj.

O blogovanju i pisanju:

U januaru 2010. godine, počela sam na blogspotu da pišem svoj prvi roman, objavljujući ga periodično kao postove na blogu. Roman se zove Kiša i moje nove cipele.

Taj roman sam posle prebacila i na WordPress gde sam i danas mnogo aktivnija. Mislim da ova blog platforma pruža veće mogućnosti u svakom smislu. Posle Kiše, napisala sam i drugi deo romana koji je znatno duži i prati avanture glavne junakinje Vladislave Petković Ne znam ti ja ništa.

O ženi:

Pošla sam od činjenice da u srpskoj književnosti uopšte nema žena protagonista. Jedina žena pisac koja ih maestralno predstavlja je Mirjana Đurđevic, a da je ja kao čitalac sa višedecenijskim stažom mogu sa osmehom i velikim zadovoljstvom čitati.

Htela sam da ispričam priču o prosečnoj srpskoj ženi u izuzetnim okolnostima koje je menjaju. Htela sam da ispričam priču u kojoj će biti tajne, trilera, romanse, politike, fantastike i ironije. Htela sam da ispričam priču koja će se čitati u jednom dahu. Da jednu preciznu sredovečnu majku dvojice idealnih sinova u idealnom balkanskom braku bacim u svet poluizmišljenih afera naše političke scene, a da to ipak bude svet koji poznajem. Pa je tako moja junakinja u prvom delu zaposlena u Ministarstvu prosvete, a quest joj je da u balkanskim spletkama potpomogne usponu srpskog obrazovanja, a u drugom delu u Ministarstvu kulture i u potrazi je za izgubljenim vukovarskim blagom…

O pripovedanju:

Kao neko ko je cele devedesete radio u RTS TV NS, a od  počeka dvadeset prvog veka u obrazovanju, možete misliti kakve sam sve informacije mogla da iskopam on line i u krajnjoj liniji, kao svaki bivši novinar, da ih izmislim. Jer pripovedanje je fikcija, zar ne. Kada sam ovog leta konkurisala preradivši prvi deo romana Kiša u scenario za jedan medjunarodni konkurs koji je još u toku, shvatila sam da ovi tekstovi i te kako piju vodu i da njihov čitalački život tek treba da počne. Onda sam napravila e book koji možete  i odavde da preuzmete. Do sada su mi tekstovi ležali rasuti u virtuelnom svetu bloga…

O knigama:

Što nisam štampala knjige

Na blogu imam tri romana, jednu zbirku pesama, veliki broj kratkih priča iz omiljnog mi žanra fantastike, čitav niz eseja i učeničkih radova, jer predajem srpski jezik i književnost u jednoj školi u Zemunu.

Čekam  svog idealnog izdavača. Koji će mi omogućiti recepciju kakvu imam na blogu. A ona nije mala, da se razumemo.

Inače romane pišem u postmodernističkom maniru. Prepravljam autentična dokumenta, skrajam i inkorporiram pravu, pravim lažnu istoriju. Meni je profesor bio Milorad Pavić na fakultetu. On je svoje interaktivne romane prvo plasirao na internet.  Novi roman Velika zemlja je sci fi. Zavrsila sam jednu verziju. Biće ih nekoliko, od jedne čvorne tačke, sa više različitih krajeva, da izaberete svoje čitanje. Neomita, distopije ili soap opere, kako vam drago. Sve te mogućnosti daje vam blogovanje. Klasičan linearni tekst to ne može. Zato smo mi blogeri nova medijska sila sveta. I ne možete nas zaustaviti. Ni u informaciji, ni u brzini reagovanja, ni u mogućnostima koje nudimo kada je o novoj estetici reč. U Velikoj zemlji sam krenula od sveta Doris Lesing i njenog romana Memoari preživele o vremenu koje dolazi kada će planetom vladati horde… pa sam ja svoju junakinju, bezimenu, uputila u vrli novi svet u svemiru.

Kada je reč o Vladislavi Petković, krenula sam od srednjevekovne prodaje duše đavolu, sa kojim glavna junakinja koketira sve vreme, do jedne totalne dekonstrukcije lika. Jednom me je neko pitao da li ja imam ta dva sina o kojima je reč u romanima. Nemam. Ne pišem svoje male ginomemoare.

Poigravam se i književnom teorijom na kojoj sam odrasla. Jedan junak se zove Cvetan Todorov. Jedna junakinja Julija Kristeva.

Slika regiona u kome se kreće junakinja je prilicno autentična. Kao novinar, pratila sam rad srpske nacionalne manjine u Rumuniji, gde se dešava radnja jednog dela

romana Ne znam ti ja ništa, na primer.

Što se recepcije tiče…Zadovoljna sam.

O e-knjigama

E-knjige sam napravila za par sati. Izdvaštvo on line nije bauk. I potpuno je besplatno, dok ne poželite da koristite Amazon, na primer. Tamo mi je inače za sada jedina štampana knjiga U potrazi za izgubljenim imenom.