Ukradoh  rečenicu iz naslova napisanu ispod ovog teksta, s kojom i ne znam šta ću, iako mi se mnogo dopala.

Zvuči mi poetično, mada u njoj ni trunke od poetičnosti.

dscn6670

Pre će biti da je nabijena patetičnošću. Onom, koja govori sedam jezika. Koja opominje, upozorava, budi uspavana čula razuma koji nas štiti od kajanja i sekiracije zbog nje, najčešće uzaludne i ponekad vrlo štetne.

Dakle… zaborav…

Zaboravljaš šta si hteo, jednom kada već shvatiš da više nema šanse da htenje postane stvarnost. I šta si nekada želeo, ali se nikada neće ostvariti. Šta si sanjao, maštao, šta si pleo u svoje izmišljeno sutra, u svoje nedoživljene radosti, u svoje „da bude“ i svoje „nikad bilo“.

Pa zaboravljaš, onda, i sve žuljeve na duši nastale od neizdrživog pritiska   tih želja i sanja, onu paučinu pred očima koja  ponekad ruši i „sigurnu“ koncepciju i zatvara puteve i pre nego si krenuo. Ono sivilo neba pod kojim se gubi ružičasti sjaj sunca na buđenju dana.

Zaboravljaš potisnute misli, neizgovorene reči, neiskazane, neostvarene, nedosanjane,  nemoguće i one koje su možda i moguće bile, samo ti nikada nećeš znati jesu li, uistinu… epizode i sekvence i sve one dane i mesece i godine… čekanja, traženja, lutanja… nenalaženja…

Ostavljaš ih, sve,  u zaboravu koji je najbolji lek za svaki onaj ožiljak koje je sećanje na njih ostavilo na tebi.

Pa makar se tak lek zvao i – placebo.

Advertisements