Ne može se bez svakog koga nema, al’ se mora

  • Koga nema, bez njega se može- kaže narod u mom kraju, niškom, a to je u stvari  samo jedno u nizu onih verovanja kojem nas uče sve dok nas život ne ošine toliko da  postanemo svesni da i nije baš tako.

Jer, to što je, što ga, što ih… nema, ne znači da mi možemo bez njih. Samo se pravimo da je       tako. Glumimo. Ponekad plačemo, nekad se  smejemo. Ali uvek boli.

Moja baba Ljubica, mučena. Prva osoba za kojom sam osetila bol, fizičku, ono- kad osećaš da te boli nešto unutra, a nije samo duša. Kad utrneš u tom bolu, koji je prethodno dodirnuo svaki tvoj nerv, obrisao svaku tvoju drugu misao, osim one da- nekoga nema i da to ne možeš da preboliš.

Izdana od muža koji ju je,  njoj iza leđa, ostavio bez ikakvih sredstava za egzistenciju, iako su decenijama zajedno stvarali, sticali, odricali se, ostavljena na milost sinu jedincu koji je mir u kući zbog svojih „lutanja“ plaćao nemešanjem u položaj svoje majke u sopstvenoj kući, u kojoj je odjednom postala suvišna, poželjno nevidljiva i nečujna, nespremna da kaže bilo šta u svoju odbranu,  niti da prihvati gostoprimstvo ćerke koja je želela da brine o njoj („neću  si brukam sina, ona (snaja) je kriva“), gasila se tiho, godinama, decenijama… dok nije sagorela, bukvalno, u osami jednog sobička prilepljenog uz kuću koju je i sama gradila. Gde niko nije smeo da joj priđe, čašu vode makar da joj pruži.

Boli me i danas ta njena nemoć, nespremnost da se bori za sebe, prepuštenost sudbini („da oće Bog da me uzne, da im ne smitam, i da se ne mučim“), odbijanje bilo kakvog predloga, bilo koje pomoći. Boli me i kada se setim da čak ni ono što bismo joj dali nije smela da odnese u taj svoj sobičak, ko čovek, nego je kutije ratluka, keksa, čokolade, bombone, banane, krila, gurajući „u pojas“, da joj ne zamere kako donosi „podmišnjaci“.

Boli me još i način na koji sam saznala… „umrla je baba, mama otišla da vidi kad je sahrana“, saopštio mi je otac jednog jutra, dok sam iz Stavrosa jedva uspela da dobijem telefonsku vezu, uznemirena snom koji me je „obavestio“ o tome i pre oca.

Boli mi i rastanak sa Slađom, mnogo PRE, dok sam jedva gutala zalogaje čuvane samo za mene, gledajući njene usiljene pokrete i praveći se da je sve u redu i da ne primećujem… ništa… a obe smo znale… i nismo više verovale, kao godinu dana pre, kada je još bilo nade. I boli me i danas, kada se sa njenom Sandrom radujem uspesima kojima bi se ona kao majka najviše radovala.

Jednako kao i kada u Vaci sve više vidim Mirine pokrete, iako kao mlađe nisu skoro uopšte ličile. Zbog čega na svadbi Mirinog Ivana nisam uspela da zadržim suzu, koju je videla jedino ta njena sestra, Vaca.

Bole me, ponekad doduše, jer čovek i ne bi mogao da živi a da ga stalno jednako silno boli to što nekih ljudi nema, bole me sećanja na manje ili više drage ljude, sa kojima sam provela manje ili više vremena, sa kojima sam pričala ili ćutala, od kojih sam dosta toga saznala, naučila, čula…

A najviše, najjače, ono kad počne da reže čim se setiš, a setiš se često i nikada dovoljno, boli me i najviše mi nedostaje Ona. Koja me nikada nije zvala drugačije, osim- sine ili Neno. Koja je za mene imala jedino i uvek i samo blagu reč. Toplu ruku. Dušu, još topliju.

Čije nemoj, zašto, ne tako već ovako… nikada nije imalo prizvuk prekora, primedbe, zamerke. Uvek i samo- razumevanje, podrška, potpora, stub oko kojeg se vrtelo moje odrastanje i izrastanje. Korektor očeve strogoće. Upijač nepotrebnih kritika. Karika koja je vezivala nas dvoje, i u vreme žešćih sukoba, neslaganja, mojih opravdanih pobuna i njegovih neopravdanih stezanja.

Moja majka.

I ako je ona prva fizička bol zbog gubitka bila oštra i jaka, na nju se nekako navikne- neka ide po redu, kaže narod, kad već mora; ovaj, prevremeni odlazak (babi je bilo 83, Njoj,  samo tri godine posle, 54) nije me nikada navikao ni na šta. Svačiju smrt oplačem, što zbog svakoga ko se preseli u nepovrat, još više zbog  Nje.

Nije da se može bez svakog koga nema. Al’ se mora.

Advertisements

16 мишљења на „Ne može se bez svakog koga nema, al’ se mora

  1. Повратни пинг: Ja, negativna? – NEGOSLAVLJE

  2. Повратни пинг: NEGOSLAVLJE

  3. Nema dana da grudi ne razdiru i suza ne krene. Mnogi su mi rekli da će se bol smanjiti kada dobijem dete, ali mi se čini da je još veća svaki put kada pogledam ćerku i pomislim kako moja majka nikada neće moći da uživa u unuci koju je toliko želela. Hvala što kroz veliki deo Vašeg teksta mogu da iznesem svoje emocije.

        1. Pronašla sam, pa sam svoj prethodni komentar obrisala misleći da ga niste ni videli. Proverite, mislim da možete to podesiti- pa da, kad neko klikne na Vaše ime, dođe do bloga. Ja sam išla peške, preko Gugla.

  4. „Nije da se može bez svakog koga nema. Al’ se mora.“Nemaš pojma kako dobro razumem tu bol i što sam starija sve je više onih kojih više nema,bez kojih ne mogu a moram.Teško mi je i da pričam o njima a još teže da pišem.Sećanja na njih držim negde u sebi.Verovatno sam sebična ili sam možda kukavica.Ti to nisi.Hvala ti na ovom tekstu

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s