Ознаке

,

Мр Александра Николић-Матић, још једна Војвођанка која је писала рецензију за „Благ реч“. Рођена Сремица, натурализована Земунка, новинар, професор, писац и блогер… заљубљеник у бициклизам. У књизи је и једна наша заједничка, иначе награђена на једном конкурсу, прича, настала на њену идеју и, слободно могу да кажем, по њеном „сценарију“.

Кроз кратке приче слављен живот

     У српској књижевности још увек цвета једна стабилна и велика башта реалистичне књижевности која свој дубоки и моћни корен чува у деветнаестом веку, код Симе Матавуља и Стевана Сремца. У овом тек једну петину начетом двадесет првом веку, уз све недоумице у ком правцу књижевност треба да иде, Нинова награда је чак два пута додељена часном делу двојице традиционалиста, 2002. Младену Маркову, а 2005. ју је добио академик Миро Вуксановић. Први  је највише акцентовао живот фолксдојчера и напуштеног банатског села, други је свој књижевни текст уплео у матерњи језик краја у Црној Гори где је рођен, у близини Шавника.

     Баба-Грозда Негославе Станојевић потиче из тог језгра: традиционалне књижевности која чува свој језик заплањског краја и кроз кратке приче слави живот.

     Баба-Грозда је, немојте веровати ауторки на реч кад нам у књизи прича о својој јунакињи и њеној стварној биографији, алтер его саме ауторке.

     Баба-Грозда је слатка прасква (виноградарска бресква) из Доњег Присјана одакле је и наша ауторка.У Баба-Грозди су се спојиле све силне жене српске прошлости, сав хумор, лукавство, радозналост, сва мудрост и брзоплетост, све најбоље од жена из Заплања.

     Приче су брзе, маестралне, написане у једном даху, па таман кад једну у истом таквом даху прочиташ, стиже још бржа, урнебеснија, тужнија, мудрија, боља прича. И тако до њих 150.  Мало ли је?

      Није Баба-Грозда нека мрачна усукана старица из пустог краја, без памети и мудрости.

     Негослава Станојевић је кроз своју јунакињу хтела да нам врати неке заборављене вредности, а успут, како је и сама радознала на свом путу блогерке, новинарке и копирајтерке, да нам исприча и неке невероватне људске судбине.

     Свет у коме живимо као да нам уз претњу говори да је дистопична будућност већ почела, будућност великих кретања народа, загађеног ваздуха и претећих нових болести.

Баба-Грозда је свега свесна и не престаје да нас изненађује својом луцидношћу, мудрошћу и горчином коју одавно нисам срела у неком тексту.

     На моменте ме, ма како на први поглед неприлично поређење изгледало, подсећа на Гуливера, маестрално Свифтово дело: Гуливер сам путује у светове у којима види све мане код дивова и сујете код малих људи да би на крају утеху нашао код коња, јер су се људи покварили. Баба-Грозда сама путује кроз свемир Заплања, у попису свих села и заселака, сваке куће и имања, да би утеху нашла код пилића и мачака, уз сав ужас реалити тв програма и мобилног телефона. “Није живот једна жена“, звони фон на једној сахрани.

     „Ал су ми мене теј моје Суђенице, уз убавило и памет, доделиле и голему муку: да све видим и све чујем. Знала сам откуде ветар дува и кад се травка ич не њишка, кво ће јутре да ни омете да идемо по план и како смо га замислели и који ме попреко гледа одолек, а кад ме сретне он ми се насмеје ко род најголем да је видел. Могла сам поднесем све и свакуга, ал глупави и лењави и зли људи ич на очи да ми не искачају, колко сам такви мрзела.“ (из приче “Оволка памет ми неје требала“)

     Јаој, како Баба-Грозда уме да сања!

       Једна од налепших прича које су у првом делу махом нека врста рецепта за здрав живот, да би се у другом делу збирке претворила у каламбур невероватних судбина, швалерки, нежења са девизном пензијом, радозналаца, сретника љубавних и несретника свакојаких је за мене “Јорган сас брокатну свилу“. То је права Негослава Станојевић,:

     „Замишљала сам такој и све друго које несам имала, чим би видела ели чула да тој има. Ново сукно ели патике, чешаљ само мој да је, а не на сви по кућу, огледалце за у моју собу. Платно да си навезем кошуљу само за спање и једну соборску. Цицану аљину сас малечки карнери на рукав и окол гушу. Јорган сас брокатну свилу.

     Попосле, кад млого време пројде и кад сам си сама могла купим све тој што сам само замислела и жељувала д-имам, неје ми ич било толко благо, како ми беше благо докле сам га сањала. Да ли ми за време онај моја жеља изветрела, ели сам се на жељу намилувала па ми све рамно, не знам, ал знам да би и саг волела кад би се оној време поврнуло. Па ако ништа немам и ако ћу само сањам да ћу некад и ја да га имам.“

     Осим тог поетског оквира, у коме су и две песме у прози, ту је и један хумористичан (“Чис кекс“, на пример), један моралистички, скоро доситејевски (“Паметан се рађа, а писмен се школује“) те један који приче издваја из реалистичног оквира и даје му онај свевремени, из дубоке старине. Народна приповетка, предање или прича коју је сама Негослава у својој приповедачкој кухињици замесила, о Цару који жени свога сина младом која за злато даје најмање ђубрета.

     Ипак, поред свег хумора, снова и смеха, реална слика света избија на свакој страници  збирке:

     “Афтобус ни је доодил до пред сам школу, и јутром и увечер, по двапут. Јутром збере радници из Ниш за Гаџин’ан и Душник, докле још имаше туј и там неква работа, пројде кроз цело Заплање, сврне у Вртоп, Kречимир и куде нас, у Долњи Присјан, и такој све до Власотинце. Kад се врта из Власотинце сврне па, ако понекад, а тој да ти право рекнем беше и почесто, у нашо село нит има куј да слезне, нит па куј улезне у њега. И такој исто сврне попосле, кад довози онија из прву смену који работе по Ниш, Гаџин’ан и Душник, а останули су по наша села ели су се врнули отуд, немајећи више с кво да плаћају станови по туђе куће.

     Све пропаде сасвема па пропадоше и фабрике. Па и афтобуси све поретко дооде. Народ, онија који неје имал куде, седи по куће, без работу. Помлади само пекљају како да стекну социјалу, а овија који су берем малко работили чекају да пројду године докле стекну право на пензијичку. Kакву-такву, ми смо народ мучен па несмо ни научили да ни је млого добро. Д-имаш колко за леб и сас леб, струју да платиш да ти не угасе туј једну сијаличку, по ноћ да се не соплиташ по т’мнину, а и порез на државу да платиш. За друго, колко има. Лекови, ако ти доктур препише да се не плаћају, ће узнеш, ако не, ће потрпиш докле пројде. Ели се знаје, ако не пројде, куде ћеш…

     Па такој, кад ни нешто затребе, а берем некад ти затребе д-идеш по неква посла у општину, поче конби да ни дооди из Власотинце, двапут недељно, докле имаше људи. После обрну само једампут у недељу. Збере народ јутром рано, довезе ни у Власотинце па журиш да посвршиш работу и да стигнеш на време кад се врта назад.“

     Прочитах негде ову слатку реченицу ових дана: Књижевност настаје из емоције, за читаоце.

     “Благ реч“ и гвоздена врата отвара. Срца нас читалаца.