Ознаке
grudi, muzike, ponekad me nema, ponese svoje parče krsta, pusti me da plačem, sama liže svoje rane, smeh, stavi me u blog, suza, svet koji će se možda rasprsnuti, svet pun gorčine
Ponekad ne postojim.Nema me.
Samo blago pomeranje mojih grudi pri prigušenom izdisanju odaje da sam živa.Kad odlučim da se uvučem u sebe i ližem svoje rane.Kad kažem da mi je dosta svega. Kad ućutim.
Umem da ćutim i umem da me nema na milion različitih načina.
S muzikom . Bez muzike.
Uz suze . Bez suza.
Sa smeškom od kojeg mi je gorko u ustima. S naboranim čelom.
Skrštenih ruku i aurom zatvorenom za svaki spoljašnji uticaj.
U mraku. Pod otvorenim prozorom bez zavesa. Kad sviće. I kad zalazi sunce.
Još nisu pronadjene šarene tablete koje bi bile delotvorne kad ja odlučim da je vreme da otpatim svoj deo svakidašnje boli, u čemeru ogrezlog sveta kojem pripadam i koji se roni pred svima. Koji će, možda, nastaviti da postoji i kada nas ne bude. Ili će se, ipak, rasprsnuti zajedno sa nama , onda, kada vračevi ne promaše…
Kad odlučim da me nema i kad, tako, odužim svoju dozu gorčine ,ponesem svoje parče krsta do negde, pa se vratim, onda sam skoro ko nova.Ko da me nikada nije bilo iza granice postojanja i ko da sam oduvek samo za smeh, samo za slasti znala.
I zato, stavi me u taj tvoj blog, ionako se prepoznam u njemu i onda kad me ni tamo nema.
I … pusti me da plačem. Dok ne odlučim da se vratim.
NEGOSLAVLJE 
Ovo je prvi napisani komentar koji sam dobila od nekog svog kolege(nice), doduše u privatnoj poruci, ali želim da ga sačuvam i ovde – Nego, čitam ove tvoje blogove.Redovno.Dopadaju mi se, a onaj „Stavi me u taj tvoj blog i pusti me da placem“ čitam svake večeri. Ubija. Samo nastavi.Sjajna si
Zahvaljujem, V.
uh… ko ja da pričam, a ti slušaš i zapisuješ
I šta reći, nego otvoriti vrata i pustiti unutra… pa neka teku, i dodati maramicu i ćutati… samo biti tu… da suze imaju društvo…
Повратни пинг: Negoslava (2) | Slike i reči
A od mene osmjeh 🙂
pozdrav
p.s. ovo 🙂 mi je nekako najdraža osjena 5 plus
Zahvaljivanje.
Neverovatno je koliko sam se pronašla u tvom tekstu. Ne samo večeras…
Ne brini, nisi jedina… al časna reč.
*Mislim da ti znaš gde gađaš, ali ne negativno, naprotiv, ukazuješ…*
2013/3/8 NEGOSLAVLJE
> ** > Negoslava commented: „Ne brini, nisi jedina… al časna reč.“ >
*Sve zvuče kao biografije…Nađe se svako!*
2013/3/8 NEGOSLAVLJE
> ** > duplavenera commented: „Neverovatno je koliko sam se pronašla u tvom > tekstu. Ne samo večeras…“ >
Drago mi je ako ti se svidja, drug, moj…
Uh… jako !
Bravo Negoslava! 🙂
ili, kao nešto izmedju…
slatko. na granici poezije i proze
Ja ovo čitam kao – slažem se.
Vrlo rado ću ti obezbediti mesto u ovom blogu ili onom, biraj. Samo , pod jednim uslovom – ti pevaš, smeješ se, raduješ… a ja pišem.
🙂 🙂
Prelepo, Neco, i nadasve dirljivo.
Nekada je teško staviti na papir i svoje emocije, a još teže ih je oživeti.
Ti si prenela tuđe na takav način da su nas takle kao tvoje, i naše…
Verujem da skoro svi, u svaku svoju priču stave i deo sebe. Tudja reč , tudji pogled, suza ili drhtaj u glasu, lakše se da opisati ako si ih nekada i sam osetio..u sebi.
Da, verujem i ja da je tako.
Može se sve to opisati, i to dobro, ali oživeti tu istu emociju i u čitaocu je umetnost.
Moja Nega to ume.
Slatka – ostaćeš bez odgovora. Ugušiće me emocije.
Ljubim ja tebe, tako emotivnu.
Ko zna, možda ću te jednom i ja moliti da me staviš u taj tvoj blog, pa me piši, dok ja plačem…
Posle nekoliko pokušaja, shvatio sam da ako bih uspeo da prenesem osećanje posle iščitavanja ovih redova, prevazišao sam tekst, a to je jako teško, verovatno i nemoguće. Moje poštovanje, Neco.
Jednom sam čula, kao odgovor na – poštovanje, kovanicu – s moje strane ništa manje. I tada mi je, priznajem, to bilo i smešno i… čudno.
Ali sada, shvatam da ta kovanica nije ni smešna ni čudna i da savršeno odgovara ONOME što želim i kome želim da kažem. Te, dakle, Bane – s moje strane, ništa manje.
Oh, da se razumemo – tekst je nastao posle jutarnjeg fejs ispovedanja jedne moje prijateljice, koja se u mojim pisanjima nalazi i onda kada je nema. Pošto je znam u dušu, dovoljno mi je bilo par njenih reči, ispekidanih pauzama. I sećanje na sve ono o čemu danima pričamo.
No, ja ZNAM da je sve to, kod nje, u njoj i oko nje, samo trenutno stanje, koje, jeste, traje malo duže, ali će USKORO, VRLO BRZO, sve to biti iza nje.
ZNAM, VERUJM I TO JOJ SVIM SRCEM ŽELIM.
Draga moja X, ne ljuti se što deo tvoje duše ispisujem i ovde. Ljubi te tvoja drugarica.
*Ako je drugarica x to tebi pričala, onda se sigurno neće ljutiti, što ispisuješ deo njene duše. Mislim da je ovo najlepše što sam do sada pročitala. *
2013/3/7 NEGOSLAVLJE
> ** > Negoslava commented: „Oh, da se razumemo – tekst je nastao posle > jutarnjeg fejs ispovedanja jedne moje prijateljice, koja se u mojim > pisanjima nalazi i onda kada je nema. Pošto je znam u dušu, dovoljno mi je > bilo par njenih reči, ispekidanih pauzama. I sećanje na sve ono o“ >
Na bol teško umem da ispravno reagujem, te zato unapred oprosti. Ta nevidiljivost, kad boli, podseća me na ono kad uplašeno dete sedi pod stolom i dlanovima pokriva lice, verujući da ga nema, da ga svet ne vidi. Ostalo danas ćutim jer je samo moja vizija, a ova bol je tvoja, nije u redu da je narušim. Da bude bolje, eto, to da ti poželim.
“Stavi me u taj tvoj blog“… Puno je emocija….
Ali ne kao kod tebe…
Izlila si emocije kao u dahu, a tako jasno, precizno, kao pravi virtuoz sa rečima..ali sve to ne umanjuje bol koji iza reči izvire…
Pitam se koliko tuge čovek može da podnese…i koliko i kakvih postova treba da napišemo pa da se oglasi onaj „drugi bloger“, da prestanemo tajno da se čitamo, bez „lajkova“ i komentara, da prestanemo sa tajnim porukama kroz postove?
Znaš, više puta mi se desi da nemam , trenutno, komentar na pročitano, pa odem. Ali ja uvek lajkujem, za slučaj ako zaboravim da se vratim . Za druge, ne znam.
Ali, i sama sam se nekada , čitajući i naslućujući da tu ima nečeg više i višeg od same poruke, pitala – šta je još pisac teo da kaže… Gospodnji putevi su nedokučivi…
Odlično..pronašla sam se u tekstu..a planiram da napišem nešto slično, inspirisana komentarom na jednom blogu u našem komšiluku.
Jedva čekam. Samo te molim, da ne bude u nastavcima, nemam bwe strpljenja da ih čekam … smešak.
Slažem se sa ovim što Iva kaže. Potpuno. Volela bih da postoje šarene pilulice koje čemer odnose. Lakše bi bilo ljudima da čemerne podnesu i prva bih je popila da u čemer ne ubacam druge, jer se ovde raspoznajem. Dobar tekst. Lepo i iskreno, Negoslava. 🙂
A ti si uvek puna pohvala i ljubavi prema napisanoj reči, pa mi nekako milo kad znam da ti se svidja.
Срећан је онај који има кога да чека, али, богме, још срећнији онај који има коме да се врати!
ПС.Један од најбољих постова на блогосфери у последње време.
Jednom me rastuži nečija tuga – najstrašnije je kad kreneš, a nema nikoga da ti kaže, javi kad stigneš. I nema nikoga da te dočeka. To je odgovor na prvu rečenicu.
Na drugu – e, tu ću samo da se pravim važna. Prevazišla sam, izgleda, stid od pohvala, pa počinju da mi prijaju.
Са задовољством Ти испуњавам жељу!
Nekako sam to i očekivala, sa te strane…Milo mi je.
*Rekla bih, „Sve može biti fatamorgana“. Hvala ti Nego. Čovek mora da lupa glavom, mnogo puta. Kada je razbije, tada je siguran da je rzbio. Zato će je lepo ušiti i držati se svojih šapa. Uvek napipati rez. Optimistički gledati napred, možda ćoravo, ali mic po mic. Zahvalna sam ti što si me naučila pameti u ovim godinama i u ovom stanju. Bez ironije, sarkazma, zaista to mislim. Mislim da na ovo komentar nije potreban. Komšiluk ima uvek ideje. nekada sam od slika stvarala pričice, sa nekim ko je smatrao da imam talenenta. Sad pišem pričice, da bih promenila nešto ne da bih stigla ili takmičila sa vama. Sigurno ću se vraćati i u normalno stanje kada ne ližem ranjene šape. Što se tiče talenta, možda ga imam možda ne, ali sve što uradim, izađe iz mene i moje je. P.S Želim ti prvenstveno puno zdravlja, bezopasna sam ja, u svakom pogledu. *
Е, Драга моја.. Има пар авлија у комшилуку за које бих могла да прекопирам ово што си написала:
„I zato, stavi me u taj tvoj blog, ionako se prepoznam u njemu i onda kad me ni tamo nema.“
Лепо је кад има где да се сврати и да се препознају сопствене мисли…
Лепо Него, баш лепо 🙂
Slatka, pošto sam izbacila zahvaljivanje iz dijaloga sa dragim komšilukom, mogu samo da kažem kako mi je drago. Što se razumemo, što ti je lepo i drago i štoo…sve.
*To si trebala da zadržiš zbog drugih, ne zbog mene. Ljudi koje voliš čuvaj. Greške se skupo plaćaju.*
2013/3/7 NEGOSLAVLJE
> ** > Negoslava commented: „Slatka, pošto sam izbacila zahvaljivanje iz > dijaloga sa dragim komšilukom, mogu samo da kažem kako mi je drago. Što se > razumemo, što ti je lepo i drago i štoo…sve.“ >