A mene nikad ništa nisu pitali

Dobro sam. Ako me pitaš samo reda radi, toliko ću da ti kažem, jer ostalo nije ni važno.

A i,šta mogu da ti kažem drugačije od svih baba koje, iz pristojnosti i radi tog reda, pitaš isto pitanje, na koje dobijaš iste odgovore. U vezi kostiju koje se bune na promenu vremena, pa ne daju mira ni danju ni noću, i prekidaju san, bolom koji ide od vrata do levog donjeg rebra i od velikog prsta na desnoj nozi do oba ramena.

I kako žiga žuč , čim jedneš nešto što ne bi smeo, i kako ti se vrti u glavi kad se sagneš pa pokušaš da ustaneš, pa odustaneš i od saginjanja, ko što bi i od života, kad bi se moglo. Al’, ne može se, ako nećeš da naljutiš Boga i decu, pa ćutiš.
Trpiš sve što te zadesi, znaš da bolje ne može da bude, pa se raduješ samo kad utrnu boli i vreme te posluša,pa te nigde ne žiga, kad te deca obraduju , ona odavno nikoga i ne slušaju, al umeju da se umile i da učine da im bude dobro, pa je onda milo i dobro i tebi.
Mene, ionako, niko ništa ne pita. Osim, imam li lekove, jede li mi se šta i mogu li…

A ko da su me pa, nekad nešto i pitali.
Ko da je nekoga ikada bilo briga šta ja volim, želim i šta hoću. Radila sam posao koji su mi našli , na kojem me nikad niko ništa nije pitao. Najmanje dal mogu. Donesi, odnesi, prinesi … pomoćnik pomoćnika, fabrička linija ide, ne čeka te, a ti, kako umeš i kako znaš…

Tako mi nadjoše i muža. Donesi, odnesi, prinesi, i njemu, i svekru i svekrvi, i deci i svima koji dodjoše u kuću. A dolazilo se, ne pitaj, nekad se nije znao ko je došo, ni ko pošo, famila ovoliiiiiika, a oni se drže i paze i tako… ti samo kuvaj, služi, spremaj, čisti.. možeš li, to nikog nije ni briga…

Kad rekoše, odoh u penziju … da imam više vremena da ih služim, u kući. Donesi, odnesi, prinesi, noću, danju, jutrom, u podne… ma, sve dok se ne smrkne, jer, meni nikad ne sme da se smrkne.

Sve do onomad, kad mi se smrče i kad i doktor potvrdi da ja više ne mogu i da ne smem što sam mogla… ako oću još malko da poživim.

Pa me sad pitaju, ne mogu da reknem i da grešim dušu, sad me svaki dan pitaju, kako sam i… tako to.Doživeh, eto, i ja da me neko nešto pita. Al, kasno… Mnooooogo kasno… Za mene, ne za njih.

Advertisements

28 мишљења на „A mene nikad ništa nisu pitali

  1. Pre nego što će me uhvatiti , opet, tuga, zbog još jednog dokaza žalosnog odnosa prema našim starima, malo sam se smejala – i čestitala basbi, pokoj joj duši, što se nije tako lako dala. O mojoj pokojnoj babi još nemam snage da pišem.

  2. Pre ohoho godina, moja (sad pokojna) baba ode u bolnicu, strina se ponada da će je „vratiti s nogama napred“ pa odjuri u selo da okreči babinu kuću i spolja i iznutra, da dočeka goste na sarani a posle da isplanira šta će s kućom. Baba se vrati iz bolnice čila i vesela, i s vrata kaže „Enee, vi mi okrečili… E, fala vi!“. I tako tri puta… 🙂 🙂

  3. @Baklavice, u prvom momentu sam pomislila: rano je, a onda sam shvatila: sad je pravo vreme, ako sad ne naučimo sinove da budu drugačiji, da nema „prinesi, odnesi, donesi..“ nikad nećemo. Posle će biti kasno.
    Tako da, ovo ulazi odmah u primenu kao novo kućno pravilo ponašanja 🙂

  4. Surova stvarnost u kojoj je starim ljudima bukvalno oduzeto pravo da budu ljudi i da se tako prema njima ophode. Ne znam da li ljudi zatvaraju oči pred ovakvim situacijama ili stvarno žive na nekom boljem mestu gde je tretman ljudi drugačiji? Na žalost, prirodom posla koji radim, srećem se samo sa bakam i dekama koji prolaze istovetno, ili gore od bake u priči…a takvo rajsko mesto, makar to bio jedan stan još nisam otkrila, a volela bih…..

  5. Rada72

    Draga moja, ovo me je podsetilo na baku iz komšiluka koju nismo mogli da posećujemo „a komšije koje bi ih obišle ne smeju, jer će to biti zamereno i njima i star-icama.“…baš iz razloga koje si navela. I sve oduzeto ženi koja je još bila svesna svega, i penzija, i zadovoljstvo čitanja knjiga i novina..a kada je umrla, odmah su dotrčali jer su se plašili nje-mrtve..Strašno..

    1. *Kratko ali ubitačno*, *Uvek sam se pitala, kako je moguće?*

      2013/3/9 NEGOSLAVLJE

      > ** > Rada72 commented: „Draga moja, ovo me je podsetilo na baku iz komšiluka > koju nismo mogli da posećujemo „a komšije koje bi ih obišle ne smeju, jer > će to biti zamereno i njima i star-icama.“…baš iz razloga koje si navela. > I sve oduzeto ženi koja je još bila svesna s“ >

  6. mala prge

    I dobro je da pises ove price, jer vidim, ima ljudi koji ne mogu da vjeruju da ovakve zivotne price stvarno postoje. Na zalost, sama sam se uvjerila kako se neka djeca i unuci ponasaju prema svojim starijim, a ova prica je, stvarno ublazena slika, od one, koja je mnogo,mnogo neljudskija i nevjerovatnija.

      1. Znam,mene isto, od sećanja nema ništa. Već od nećega drugog. Da li bi čovek ostvario više zajedno ili ti sama.

        2013/3/8 NEGOSLAVLJE

        > ** > Negoslava commented: „Obe imamo nesreću da smo se, ko zna koliko puta, > uverile u to. I uvek me uhvati tuga, i kad vidim i kad se samo sećam.“ >

    1. *Ništa novo, samo oživljeno…*

      2013/3/8 NEGOSLAVLJE

      > ** > mala prge commented: „I dobro je da pises ove price, jer vidim, ima > ljudi koji ne mogu da vjeruju da ovakve zivotne price stvarno postoje. Na > zalost, sama sam se uvjerila kako se neka djeca i unuci ponasaju prema > svojim starijim, a ova prica je, stvarno ublazena slika, od one,“ >

  7. Naravno da se ne ljutim. Svaka priča je zasnovana na stvarnosti , nažalost , uz dozvoljene, ajd da se malo našalim, umetničke slobode.
    A, kako odgovorih na Ironijev komentar, stvarnost je mnogo, mnogo gora . Neke majke i bake, pogotovo u selima koja polako propadaju, ali ih ima i u gradovima, žive bukvalno zaboravljene od svih, na rubu egzistencije. Neke, kad ostare i ostanu bez bračnog druga, a ponekad i sa njim, bivaju premeštene u pomoćne prostorije, u koje im donesu jelo i parče hleba. A pre toga im uzmu svu imovinu, primoravši ih da im prepišu za života, svaki uštedjeni dinar i uzmu im svaki dinar koji, eventualno primaju kao penziju , recimo.I tako svoje poslednje dane provode sami, o televizoru mogu samo da sanjaju, a komšije koje bi ih obišle ne smeju, jer će to biti zamereno i njima i star-icama.
    O takvim sudbinama se ne usudjujem da pišem. Ne zato što se lično nekoga bojim, već stoga što bi stradali oni stari koji me poznaju, jer bi ta , takva njihova deca, u svakoj priči prepoznala njih. Baš kao što se u svakoj priči o nesrećnoj ženi prepoznaju tolike moje prijateljice, rodjake i poznanice, od kojih mnoge i nisu nesrećne.Ili ja mislim da nisu.
    Opravdanje – a ko će ti pročitati, ovde ne važi.I sama sam se uverila u to, jer se kao čitaoci, slučajno ili namerno ,pojavljuju i ljudi koje ni u snu ne bih očekivala na blogu.

    1. *Previše lepo i tačno pišeš da posetim tvoj blog da pročitam ceo tekst. Ovo je sve tacno. Ljudi ostaju samo, Da li moraju? ne…*

      2013/3/8 NEGOSLAVLJE

      > ** > Negoslava commented: „Naravno da se ne ljutim. Svaka priča je zasnovana > na stvarnosti , nažalost , uz dozvoljene, ajd da se malo našalim, umetničke > slobode. A, kako odgovorih na Ironijev komentar, stvarnost je mnogo, mnogo > gora . Neke majke i bake, pogotovo u selima koja“ >

  8. Jutros sam detetu pričala da deliti život s nekim ne znači „donesi, prinesi, odnesi“ .
    – A kako ću, mama, ako ona ne bude htela da se pomažemo?
    – Tako sinko, što ćeš odmah da biraš onu koja shvata da zajednički život ne znači borbu ko će koem samar da stavi.
    Život treba sebi da biramo, onako, istinski.

    1. Pametno Baklavo!

      2013/3/8 NEGOSLAVLJE

      > ** > Plava Baklava commented: „Jutros sam detetu pričala da deliti život s > nekim ne znači „donesi, prinesi, odnesi“ . – A kako ću, mama, ako ona ne > bude htela da se pomažemo? – Tako sinko, što ćeš odmah da biraš onu koja > shvata da zajednički život ne znači borbu ko će k“ >

    1. Slušaj, Banence, što bi rekle bake ko ova, al ono najgore što vidim i čujem, prečujem. Da tim babama, slučajno, ne napravim još veći čemer od života, nego što već jeste. A srce mi se cepa kad vidim i kad čujem šta su doživele podstaros, od onih kojima su čitav život posvetile i sve što imale im dale.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s