Kad počinješ da stariš ?
Da li već samim činom rodjenja ili kad prestaneš da rasteš ? Da li i dok si još zdrav i dok te ništa ne boli ili tek onda kad počne da te „boli mena vremena , godišnjih doba , dana i noći“ i kad ti se stud uvuče u kosti i usred leta ? Kad ti je za hodanje potreban štap ili i onda kad samo na svojim nogama hodaš ?
Dok su ti zubi na broju, da li si i dalje mlad ? I dal’ su i prve sede dovoljni znaci da stariš?
Kad ti se uspori misao , ukoči sećanje, posustane korak i sve ti se čini da mnogo više znaš o dalekoj prošlosti nego o onom juče, da li je to dovoljan dokaz da je starost zakucala … sve i da ti varljivu nadu donose tudje bore kakve ti još nemaš, nečiji tremor ruku , nečija dioptrija , fioke pune lekova , što tebe još zaobilazi.

Kad počinješ da stariš , a ne mora ni da si svestan toga, odaju te i lice i kosa i zubi . I sitne pege na rukama, novi mladeži na vratu, nokti koji se lome,stopala kojima su sve cipele tesne, kolena, zglobovi,koža … Usporene rečenice, “ onaj bre, onaj, što je glumio u onom filmu, znaš, kad ona njemu kaže…Bože, ma kako beše, i kako se ne sećaš, pa znaš da smo ga gledali i onda…“
Isprekidane misli i rupe u sećanju.Suza , kad joj se ne nadaš. Kad je ne želiš i kad zaista nema smisla.
Sve više prijatelja, Tamo Gore, nego onih s kojima možeš da se sećaš davnih dana. Sve više statičnosti i sve manje želje za kretanjem.
Sve češće – e, kako se živelo ( radilo, pevalo, volelo…) u moje vreme. Sve redje -doći ću, ići ću, moći ću .
Sve više – imao sam, bio sam, bilo je … sve manje biću, biće,imaću…

Advertisements