“ Uhvatim sebe, ponekad , u razmišljanju o onome što je bilo, a nije trebalo, niti je smelo da bude. I pitam se , onda, kako se i zašto dešavalo .I zašto sam dozvolila da traje tako dugo, predugo za ovaj kratak život, dat nam, valjda, da ga proživimo sa što manje boli.
Život nije put od tačke rodjenja do tačke umiranja, niti se sve ono što nam se u tom intervalu dogodi može i sme podvesti pod tim pojmom – življenja. Život je samo ono što želimo da pamtimo i što ljubomorno čuvamo od zaborava, i onda kada sećanje počinje da nam bledi i kada se sve teže i sve redje sećamo svega što je ikada bilo.
I mada nije bajka , niti obavezno lep, lagodan i prijatan za nošenje na plećima običnog čoveka, nigde ne piše da u njemu mora da se trpi, pati i plače. Bar ne ovoliko . Bar ne ovako dugo. I bar ne ćutke, pomirljivo , bez makar ruke pružene da se njegovi udarci preduprede. Da se pokuša…
A ja sam sve to dozvolila. NJEMU , ne životu. Trpela NJEGOVE udarce u meso i u dušu, misleći, valjda, da me to život sam osudio na sve što mi se dešava. Da drugog puta nema , ni nazad, ni napred. Samo mrak, iza svega i ispred svega.
Otkad ga nema, sve češće pitam sebe, zašto sam toliko trpela. Čega sam se plašila ? Koga?
Odgovor, nijedan, nisam uspela da nadjem.
Jedino znam , da sve to – nisam smela.Da mi se ništa gore od već doživljenog nije moglo desiti .
I to sam htela da ti kažem . Napiši. Da neko pročita , čuje .Da ne ponovi grešku. Da ne dozvoli … sve ono što sam ja. Sve ono što nisam smela. „
NEGOSLAVLJE 
Ne treba ružne dane zaboravljati. Nek’ služe za nauk ili da vidimo da su oni lepi, lepši nego što bi mislili, da onih koji su prethodili bilo nije. Sve ima svoju svrhu i ništa nije slučajno. Zlo koje se čoveku desi, možda služi da bi se ono dobro više cenilo i poštovalo.
Neka i ovo neko pročita. Protiv zla se treba boriti ali ne i zaboraviti. Tako ćemo dobrotu više ceniti i poštovati.
Možda je joj je, samo, bilo teško i možda je želela da sav jed izbaci iz sebe, i tu ljutnju na sebe samu … ne znam..
Ipak sam za – zaboraviti. Tako je najbezbednije!
Ružna sećanja mogu i da nas umore, opterete, skrenu s puta stvaranja boljeg…
Zaboraviti, zakoraciti u sadasnjost i nauciti zivjeti… Izvuci se iz oklopa i pustiti sunce da grije i miluje ranjenu dusu dok i srce ne osjeti ljepotu i radosti zivljenja. Sve je moguce… nikad ne odustaj !!!
…. i ona to zna…
…И све посредовати божијом милошћу и промисли. Јер свако од нас има НЕКУ своју мисију натопљену БОЛОМ.
Kad se ovako lepo sroči objašnjenje, i ta bol mora manje da boli.
Sve ono ružno želim da zaboravim, ali ne mogu..kada se BOL pretoči u reči, zvuči drugačije, manje boli..a život, da slažem se, to je samo ono što želimo da pamtimo..mada je bolje pamtiti lepe trenutke, ovi ružni koji bole, podsećaju nas da ne pravimo iste greške…Dobro si ovo sročila, i dala mi ideju za nešto novo, hvala..***
Baš mi je drago, jedva čekam da vidim…. i ja ponekad dobijem inspiraciju iz samo jedne nečije rečenice.
Mislim da treba sve ono ružno i tužno zaboraviti, ali izvući pouku, i tu pouku pamtiti, ako je to moguće.
Pamteći ružne stvari, mi ih iznova preživljavamo svakim sećanjem, i ponovo patimo.
Trudimo se da vidimo samo lepotu.
Neno, hvala ti što svoje mišljenje deliš sa nama. Nekako, ono mi ima i nekakvu stručnu potku, sadržanu u pravničkom iskustvu , koje u ovakvim situacijama ume da bude dragoceno.
Hvala ti, ali uopšte nisam razmišljala kao pravnik dok sam ovo pisala.
A da imam u poslu teških situacija-imam, problem kad muž ženu maltretira, pa javna tužibaba smatra da nema osnova za krivično, nego za prekršajno. Onda se ja mučim, ako ga kaznim malo, će da likuje, i maltretira ženu, ako ga kaznim dobro, će da mu bude žena kriva, pa će još više da je maltretira. Muka, kako god. I sin majku maltretira, a devojku koja je tukal babu da joj da pare sam u zatvor poslal, jedna od retkih mojih zatvorskih kazni, teška srca.
E, znači nije lako ni držati pravdu u svojim rukama.