“ Uhvatim sebe, ponekad , u razmišljanju o onome što je bilo, a nije trebalo, niti je smelo da bude. I pitam se , onda, kako se i zašto dešavalo .I zašto sam dozvolila da traje tako dugo, predugo za ovaj kratak život, dat nam, valjda, da ga proživimo sa što manje boli.

Život nije put od tačke rodjenja do tačke umiranja, niti  se sve ono što nam se u tom intervalu dogodi može i sme podvesti pod tim pojmom –  življenja. Život je samo ono što želimo da pamtimo  i što ljubomorno čuvamo od zaborava, i onda kada sećanje počinje da nam bledi i kada se sve teže i sve redje sećamo svega što je ikada bilo.

I mada nije bajka , niti obavezno lep, lagodan i prijatan za nošenje na plećima običnog čoveka, nigde ne piše da u njemu mora da se trpi, pati i plače. Bar ne ovoliko . Bar ne ovako dugo. I bar ne ćutke, pomirljivo , bez makar ruke pružene da se njegovi udarci preduprede. Da se pokuša…

A ja sam sve to dozvolila. NJEMU , ne životu. Trpela NJEGOVE udarce u meso i u dušu, misleći, valjda, da me to život sam osudio na sve što mi se dešava. Da drugog puta nema , ni nazad, ni napred. Samo mrak, iza svega i ispred svega.

Otkad ga nema, sve češće pitam sebe, zašto sam toliko trpela. Čega sam se plašila ? Koga?

Odgovor,  nijedan, nisam uspela da nadjem.

Jedino znam , da sve to – nisam smela.Da mi se ništa gore od već doživljenog nije moglo desiti .

I to sam htela da ti kažem . Napiši. Da neko pročita , čuje .Da ne ponovi grešku. Da ne dozvoli … sve ono što sam ja.  Sve ono što nisam  smela. „

Advertisements