Nemoj da turaš kavu, otoč pi’mo, a i ne’mi do kafenisuvanje, izlezo si tike da si mozak proluftiram i neki reč sas teb da izoratim, pa dom d’idem, sto rabote me čekaju. Ako baš oćeš, sipni mi malkičke od onoj tvojo blago rakijče što gorči, toj će naj da ide uz moj život .

Nece žalim , nit ću kukam, samo si  oću   sednem  tuj kude vatru, pa da mi toplačko bude i na grbinu i na dušu .

Ne pituj me za njeg, nema što da ti govorim, kad je sve isto i samo mož pogoro da bude. Ene ga, ostade si dom, ukrstil sas oči, ja ga pitujem kude si pil, a on vika, majke, živa mi ti, nesam ič pil, samo edno pivo pred zadrugu, sas Misu što idomo zaedno u školu  , došal da vidi njegovi, pa popricamo malko.

A kude edno pivo, vidim ja kolko je sati čim ulezne na kapiju , pa počne da se zanosi ustran, pa lomoti nekakvo sas kuče i vrata nemož da potrevi.

Ono, kvo da reknem, mojo si je, mora trpim i ja njegovu muku i nevolju, al da ne veljaje, ič ne veljaje. Pogreši si ga, prve, sas školu, što ne završi , bar zanatak nekak’v d’ima , pa Bog da ga vidi. Sas rabotu nikako nee imal sreću, eli malečka plata, el gu ič i nema,  el puca grbina od rabotu, eli gazda ljut i nezgodan. Pa se vrnu, u selo. I t’g se propi.

Srabotimo, nekako, ovoj našo što ima da se uraboti, jes na silu, ide muka-nevolja, al ni sve uraboteno. I mogal bi da si zaradi , preko toj, ima ljudi, tražiše ga, al ono – eli će uzne pare pa popije i rabotu ne završi, eli će ga uraboti lošo, na vrc-vuc, a na ljudi se toj ne dopada. Pa prestadoše i da ga vikaju. I kad najviše rabota po polje ima,  kad ljudi traže radnici, ono će uzne  pecaljku, pa niz reku .

Ubila te pecaljka, vikam, vikam, pa se ućutim.

Kvo ću praim.

Za lebac i s lebac će  se ima, rodi se kolko za toj.

Za ostalo, ni deda mu ne’e znal, pa požive ubave godinke.

I toj što vikaš, nek mi’e živ i zdrav, pa dokle bude … Ega i na njeg Bog  nekad dade malko pamet, kad ju do s’g  sam ne nabra .

Advertisements