Ознаке

, , , ,

– S  vremena na vreme bacim pogled na blogove tvojih prijatelja  . Koliko tu ima pametnih stvari i ljudi, gde se skrise ti ljudi kad na TV sami olos, ja novine i TV skoro i ne gledam otkad imam racunar – zateknem ovu poruku jutros na FB, napisala mi rodjaka koja se čudom čudila mojem dugom i , nažalost , upornom odbijanju da otvorim blog.

(Nažalost , kažem, po mene, a neću da se ponavljam, jer sam više puta pisala o tome šta i koliko ovo blogovanje , na onom i na ovom profilu, meni znači. Koliko mi je i čega sve donelo …. itd.)

Ovoga puta bih baš o tome – koliko divnih ljudi obdarenih kojekakvim talentima živi, radi, hoda, šeta, pije  kafu sa nama i oko nas, a mi to ne znamo !!?

Koliko smo divnih trenutaka provednih sa nekim ko lepo  slika ili piše, koliko lepih priča, možda knjiga, slika…. propustili, ne znajući da se u osobi koju znamo samo kao tehničara, inženjera, lekara, prodavca… krije  slikar, pesnik, prozaista, recitator, koji, nažalost, to svoje umenje, taj svoj dar, krije ? Ili, samo, ne želi da se njime hvali ?

Oni koji ne znaju da se muvaju, laktaju, nameću, javno i naglas prezentuju svoje, manje ili veće umenje i umeće,  oni koji su u potaji svojih domova ispisivali svoje misli, želje, radosti, patnje … na neki lep , smem li da kažem i umetnički način, svi oni su dobili, kao veličanstveni Božji dar,ne samo  priliku da na svom blogu  prikažu i pokažu to što rade, već i da vrlo brzo dobiju verifikaciju objavljenog.

Naravno, ni na pamet mi ne pada da kažem ijednu lošu reč o onima koji su i van bloga našli put za prezentaciju svojih umenja. Jer, medju objavljivanimm autorima je toliko dobrih i kvalitetnih, da je prosto jeres i pomisliti na takvo što. Ali,stoji i činjenica da su mnoga dela i delca objavljena stoga što iza njih stoji blagonakloni sponzor, širokogrudi ljubavnik, posvećena familija koja ne žali da za svog člana odreši kesu , nekada i autor sam, spreman da se i leba odrekne, al’ da objavi knjigu, održi izložbu….

I tako, zahvaljujući svemogućem blogu, koji ima tu snagu da istim intenzitetom usrećuje i autora samog i njegove čitaoce, ma koliko da ih je, svetlost dana ugledaše pisanija mnogih kvalitetnih blogera, od kojih većina, nažalost, neće imati tu sreću da drži u rukama knjigu sa svojim  imenom.

Ne samo zato što nemaju ljubavnike, bogate sponzore ili odanu familiju, ili  što više vole da ne budu gladni nego da  objave knjigu o svom trošku, već možda i stoga što su nedovoljno aktivni i preduzimljivi za takvo što .Blog, s druge strane, osim kompjutera i neta, ne traži ništa. I zato, hvala Nebesima što postoji.

***

Ovaj tekst je, obrzirom na povod sadržan u citatu s početka, trebalo   da bude osvrt na našu žalosnu svakidašnjicu, čiji je zajednički imenitelj često pominjana misao o vremenima u kojima pametni zaćute , a fukare progovore. Ali nije.

Ne zato što na tu temu nemam šta da kažem . Nit’ što sam se, daleko bila, uplašila negativnih reakcija onih koji bi se  u tim rečima mogli prepoznati. Još manje stoga što mislim da bi svako pisanije na temu – gde su, u stvarnom svetu, svi ti kvalitetni ljudi koji imaju šta da kažu i koji sve glasnije i jasnije to i kazuju i pokazuju, bilo uzaludno , kamenčićem, talasanje okeana.

Jednostavno, danas baš , nešto nisam raspoložena  za to da probudjujem negativna osećanja u sebi. A svaka pomisao na našu stvarnost , na sve ono što nam obeležava, omedjuje i odredjuje svakidašnjicu, što nam stvara gorak ukus u mozgovima i ljutinu na jezicima, već jeste nepotrebna negativnost.

Proći će, bojim se, još mnogo, mnogo vremena, do onog kada će  ljudi kvalitetni kao blogeri iz priče moje rodjake , nezavisno od toga imaju li blog ili ne,  krojiti stvarnost i budućnost ove zemlje. I meni je krivo zbog toga. Šta drugo da kažem?

Advertisements