KADA UTIHNU DNEVNI ZVUCI I MESEC PADNE NA KROVOVE

Kada utihnu dnevni zvuci i komšijin kašalj se iz dvorišta preseli u sobu debelih zidova, a mesec padne na krovove i sakrije mačku u svoju senku, kada ulično svetlo zataji i samo jedna zvezda čkiljavo obeleži obrise nečega što bi trebalo da je put, pa retki prolaznici tumaraju opipavajući ograde , e, onda znam da je počela još jedna zima. Čiji ću kraj nestrpljivo da čekam . Čije trajanje već ne volim.

Dok prebirem po kratkom spisku radosti koje zima može da (mi) donese , a on je svake godine sve oskudniji i još kraći, dok tražim izgovore za grudvu snega koju , ledenu, vrtim u ruci, pa mi, ta ruka, postaje još ledenija , a srce već davno ozeblo  traži  da se ogreje na toplini nekih davno izabranih nada, samo moj vreli dah topi pahulju zaustavljenu  iznad usne. Blizu nosa. S leve strane.

Par zamrznutih uzdaha.Pogled zamagljen belinom koja sjaji u mraku. Tek nekoliko tupih zvukova snega koji , pretežao, spada s grana dvorišnog bora. Zamračeni prozori preko puta. Prigušeni farovi starog auta koji jedva gaca izmedju  ugaženog snega i  leda na zakrčenom asfaltu.

A proleće je tako daleko.

Advertisements

20 thoughts on “KADA UTIHNU DNEVNI ZVUCI I MESEC PADNE NA KROVOVE

  1. Повратни пинг: Proleće – NEGOSLAVLJE

  2. A tek tebi se neću zahvaljivati i, tek, tebe neću ni komentarisati. Ti si jedno moje milo , mileno, koje me uvek razgali do suza i time začepi moje moždane vijuge, pa samo slinim ko neka baba kad se priseti mladosti.

  3. hahahaha… Blogi, baš si me nasmejao…hvala na tom smehu jednako kao za ovaj, za mene predivni kompliment…
    Usput, nije meni dosadilo, bojim se samo da ja delujem dosadno, kada na svaku lepu reč ponavljam – hvala. A nemam dovoljno mašte da svaki put to hvala drugačije glasi.

    1. Evo, ja neću hvaliti tvoje spisateljske sposobnosti.
      Preda mnom je slika; toliko je jasna da i tu mačku u mraku dobro vidim:-))
      Prisutni su i zvuci… Čuh i ja sneg kako bupnu s bora… Ma, čujem i ono što ti ne čuješ – preseljen kašalj tvog komšije.
      Inače, jedva prođoh prtinom, uz ogradu sam ti se naslanjala, ruke zaledila, na dlanovima osećam i tu ledenu grudvu iako je dodirnula nisam.
      Ćušni jedno drvo u smederevac, rasplamsaj nade, inače, preselićeš mi i tvoju unutrašnju zebnju, pa ću i ja zavapiti za prolećem.
      Eto, Neco, uspeh da te ne hvalim…
      🙂

  4. Kao što često ne umem da napišem komentar na dopadljivo štivo, tako katkad ne znam ni da odgovorim , uvek i samo na lep, komentar. A da kazujem uvek i iznova hvala, nekako mi ne ide baš.

  5. Braaavo… 🙂
    Eto, najzad je novinarka u tebi ustuknula (možda je zaspala ili otišla na zadatak) i ostavila te da se na miru prikažeš svetu… To ne znači da je novinarka neka zloća, neeee, daleko od toga. Novinarka je zaštitnik i mnogo volemo da čitamo ono što piše, ali ona piše nešto drugo… Ali, volimo kada iza novinarskih ograda proviri i ova iskonska Negoslava…
    Stoga, obriši onu pahulju što te golica sa leve strane nosa i ne brini… Privukla si proleće bar za sat, ako ne i za dan…

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s