Ознаке

, ,

Рецензије за моју збирку прича на заплањском дијалекту, „Благ реч“, писале су две Војвођанке. Једна од њих је Мерима Аранитовић, професор српског језика и књижевности у Гимназији у Сремским Карловцима, а иначе јe активни учесник свеукупног настајања Баба-Гроздиних прича, надам се и свих осталих које ће да „искоче!“ из мојих прстију.

Мерима Аранитовић је, осим што је професор, и писац, Бахов практичар и особа, нимало не претерујем када ово кажем, сва је саткана од благе речи.


О Заплању сазнах тек читајући приче Негославе Станојевић. Био је то почетак дивног путовања кроз један свет толико чаробан колико и само Заплање. Приче обједињене у њену прву књигу „Јоште чекам тај реч да ми рекне“ биле су права посластица, посебно за мене, не само као пасионирану читатељку, већ и из професионалног угла. Предајем српски језик и лингвистику и одмах ми је било јасно колико је тешко написати књигу у дијалекту, а бити довољно интригантан за широку читалачку публику.

Моји ученици су, такође, први пут чули за Заплање – повезујући своја открића из географије, језика, књижевности у јединствено функционално знање. Истражујући дијалекат, границе до којих сеже, гледајући пределе које обухвата говорно подручје Негославиних јунака, откривајући значење речи, измаштали су своју заплањску причу.

Приватно, нас је пут довео у крајеве описане у књизи. Имали смо задовољство да из прве руке упознамо јунаке књиге, да осетимо дух једног краја, дијалекта, традиције. Била је то љубав на први поглед и прву реч.

***

Сада је преда мном „Благ реч“, нова књига Негославе Станојевић, коју ја, онако за себе понекад прекрстим у благо од речи. Ауторка је још једном искорачила из зоне комфора. Овај пут њена збирка прича има једног главног протагонисту – Баба-Грозду.

Баба-Грозда је глас жене из народа. Оне која увек има неку мудру да приповеди. Оне која сме да укаже на појаве о којима други само шапућу. Јер, она је гласноговорник свих нас. Баба-Грозда увек има благу реч, чак и када критикује, када куди. Она говори језиком који сви разумемо – и ако нисмо из Заплања – јер, као прво, Негослава нас је својом првом књигом научила како Заплањци говоре, а друго, њена јунакиња говори о ономе што је сваком од нас на срцу и души, а тај језик је универзалан. Разумемо се. Делимо исто небо, исти ваздух дишемо, исте су нас приче одгајале. Свако од нас је одрастао уз неку своју Грозду, ону која увек има и уме да нам каже оно што нам баш у том часу треба. Реч блага – хлеб наш насушни, реч блага – осећај да нисмо саме и да има неког ко у наше име сме да каже, ко мисли као и ми, ко ће бити ту за нас.

Kад склопите корице књиге, као да сте се издванили са најрођенијом. И у том дивану било је и смеха и суза. Било је топлине и исконске мудрости. Она не даје срце на длану – она је своје срце и душу преточила у речи. И њих нам даје. Простире их пред нас, као богату трпезу на којој свако нађе нешто за себе. Kад склопите књигу, отварате врата у жељи да и и ви сазнате где то живе оне које као лучу носе благу реч. А оне су ту око нас, само треба да будемо отворене и препознамо их.

Негослава Станојевић је препознала и само је преточила њене речи у дивну збирку – „Благ реч“. И, рекла бих, још једном нам подарила књигу која има поред књижевне и језичку вредност. У њој је сачуван говор обичних људи, осликана атмосфера, дух једног времена које нестаје, али га ауторка чува од заборава, стављајући је између корица, као сведочанство о људима, њиховој култури, начину живота и језику. Јер, док живи језик краја, живе и људи који њиме говоре. А у Негославиним књигама они ће живети и за будућа покољења.