Ознаке

, , , , , ,

Nedavno je objavljena zbirka priča koje je 24 autora napisalo na temu zla, koju su nam zadali Petra Rapajić i Nešo Popović, inicijatori, organizatori i “izvođači radova“ izdavanja ove knjige pod naslovom “Nijanse zla“. Ovo je moja priča, za koju se u jednoj od kritika kaže da bi je trebalo objavljivati pred svake izbore.

I napomena: priča nije autobiovgrafska, ali je napisana na osnovu stvarnog iskustva jedne moje koleginice, nažalost. I glavni junak nije Nišlija, na sreću.

NEDOPRAVLJEN

Kad se pojavio na političkoj sceni našeg malog mesta, onako smušen, moj muž bi rekao – nedopravljen, al gde bih ja to rekla, taman posla, em sam fina, em, čini mi se da mi je i misli čitao, ne samo što mi je nametao svoje misli, ma, torpedovao bi me i iz države, kamo li iz ove selendre koja nestaje… elem, nismo znali da li da ga žalimo ili da mu pomažemo. A mnogo je tu truda uloženo, nažalost, relativno uzaludno, jer je i dalje ostao nedopravljen. Doduše, smušen odavno više nije, ali za žaljenje svakako jeste. Ipak je njegovoj pojavi daleko bolje pristajala ta smušenost, koja je kod posmatrača mogla da izazove i određenu dozu simpatije i empatije, nego ona količina nadmenosti koja je počela da isijava iz njega čim smo ga malo edukovali i opravili ga za taj put kojim je tako žarko želeo da ide.

Nije mi, doduše, u opisu posla bilo da ga učim pravilnoj upotrebi padeža, niti tome da pravi gospodin, što tako žarko želi da bude, ne kaže uz stepenice dami “izvolte, izvolte, pa ja sam kavaljer“, nego ide ispred nje… zna se zašto. Niti mi je posao bio da mu skrećem pažnju na to da će zaposlene daleko efikasnije animirati  da izguraju i neke zadatke koje im takođe nisu bile u opisu posla, ukoliko pokaže bar malo ljubaznosti prema njima i bar povremeno ih pita kako su, je li im ozdravilo dete i treba li im pomoć oko smeštaja babe u starački dom, koji je bio u resoru njegove stranke posle međustranačke podele vlasti na lokalu. Kao što mi nije bila dužnost ni da ga upoznam s nekim pravilima oblačenja, tipa da bele čarape idu samo uz patike, koje se inače ne nose na radnom mestu… barem kada je predsednik opštine u pitanju, da se kravata ne nosi uz košulju kratkih rukava i da cipele ipak ne bi trebalo da budu svetlije boje nego pantalone…

Ne znam kada je baš počelo moje stradanje, biće da je nekih naznaka i pokazatelja bilo i mnogo pre mojih prvih suza zbog njegovog bezrazložnog  zakeranja, ali kada je to, da on i te kako ima nešto protiv mene, postalo toliko jasno i očigledno – vrag je već pojeo šalu. Nekako smo funkcionisali dok je njegova karijera išla uzlaznom linijom i dok su mu se na tom putu građenja karajere, dakako laktanjem i ulizištvom, svi redom sklanjali, a bogami, neki već polako i klanjali. Onda se naprasno preselio u veliki stan na najboljoj lokaciji. U rekordno kratkom roku ispred njegovog imena na vizit karti pisaolo je dipl… nije mi baš jasno čega, ali, uglavnom, shvatili smo da nije zalud omogućio otvaranje isturenog odeljenja nekog privatnog fakulteta u našem “seocetu“. Kad je postao mr, stvarno ne znam. Valjda ga nije okačio odmah, da se Vlasi ne dosete.

E, da, propustila sam ovo da kažem: kada mu je pre ovoga, dipl…  na jednom kolegijumu sekretar opštine rekao: ma daj da odvedemo profesore na jedan dobar ručak i da konačno to skineš s vrata – o nekoj višoj školici je bila reč, pitala sam ga šta je to upisao. I pošto sam shvatila da se ubrzanim tempom primicao diplomi posle samo jednog semestra, dozvolih sebi da se našalim: a što nisi odmah upisao dve, da se ne mučiš dvaput.

Kad bolje razmislim, biće da je to ona kap koja je prelila čašu njegovog podnošenja mene, koja ga je naučila kad se nose te bele čarape i kad se kaže Beogradu, a kad – Beograd.

Katastrofalni rezultati njegove stranke na lokalnim izborima trebalo bi da su mi doneli makar malo olakšanja, na trusnom poslu portparola opštine Bogu iza nogu. Tama sam počela lakše da dišem, kad – ne lezi vraže, vrli gubitnik je metodom preletaštva ponovo postao faktor odlučivanja u našem malom mestu. Ne samo da je vaskrsao, ljudi moji, vratio se u velikom stilu. Sa sve idejom da se raspušta kompletna služba informaisanja, navodno u cilju štednje, a ukinut je i lokalni list čiji je urednik bio – pogađate, moj muž.

Nas  dvoje, odjednom na belom hlebu. Opravi nas lepo onaj – nedopravljen. Dve diplome,legalno stečene marljivim radom u redovnom roku, visok prosek, certifikati, nagrade i priznanja – ma daj, kome je sve to bitno. Na svu sreću, ima i ljudi koji znaju ko smo i šta smo, opraviše oni nas, očito nedopravljene za vreme u kome živimo, te nekako opstadosmo.

Sledeće izbore dočekala sam kao novinar regionalnog lista malo drugačije orijentacije od onog koji je opština formirala od podobnih kadrova.

Nikada neću zaboraviti tu izbornu noć.

Negde oko 18 sati činilo se da će ponovo likovati. Njegova žena, rekoše nam, već naručila trubače, videli su njihov kombi nedaleko od zgrade opštine. Ketering se uveliko spremao.

Oko 20 sati kombi se udaljio. Sala s keteringom je zaključana.

Njega smo čekali do 22.30. Stigao je sa svojom svitom, pokunjeni svi odreda. Samo je odmahnuo rukom prolazeći pored nas. Niko nije znao da li ćemo dobiti njegovu izjavu, a vreme odmiče. Rezultati su već bili poznati. Ka-ta-stro-fa-lan poraz! Mat u dva poteza. Fijasko.

Pojavio se oko 23.30. U međuvremenu se sabrao, smislio šta će ili dobio instrukcije za to i… sreli smo se nas dvoje, oči u oči.

-Mi smo izuzetno zadovoljni rezultatima glasanja, od okolnih sela pobedili smo u 66 odsto – počeo je da veze nekakvu nebuloznu priču, zagrcnuvši se posle svakog procenta koji je navodio.

Moje oči su sjale, ali znam da to nije mogao da vidi. Jer nije ni smeo da me pogleda u oči.

Da je mogao da zaviri ispod maske preko donje polovine mog lica, video bi jedan ogroman osmeh osobe koju je u jednom trenu doveo na rub egzistencije, samo zato što ga narod nije voleo.

Više nisam ni reč čula o njemu.

A šta su autori priča rekli za Hronike Helma, možete pročitati i ovde.

Za one koji nemaju vremena da čitaju sve, moja priča glasi ovako:

Negoslava Stanojević

Hronike Helma: Negoslava, tvoja priča u Nijansama zla ima zaista neobičan naziv. Zove se “Nedopravljen”. Kojim bi rečima zagolicala radoznalost budućih čitalaca za tvoju priču?

Negoslava Stanojević: Iskoristiću najpre priliku da objasnim kako je nastala ova priča, kao i svoje učešće u ovom projektu: Bila sam u nekoj žešćoj gužvi kada me je draga Petra zamolila da napišem jednu priču na temu ”zlo”. Neposredno pre toga sam čula od Fb prijateljice, sa kojom sam se prvi put srela uživo, njenu životnu priču, zbog koje sam bila uistinu ogorčena ne samo na osobu na koju se odnosila, već na sve osobe koje čine zlo ljudima. Ne razmišljajući mnogo i ne raspitujući se dalje o temi, pomislila sam da bi možda bilo korisno da i ovakve sejače zla stavimo na stub srama – da nekom, nije važno da li je potencijalni, pritajeni, prikriveni sejač zla ili neko ko se zla gnuša, ukažemo na činjenicu da postoje ti sejači zla u svim vremenima i u svim segmentima, ali i da postoji nekakva božanska, svemirska ili kakva god pravda, koja ih stigne kad-tad. I da se zla valja kloniti, ako ne zarad čovekoljublja – ako već neki i nisu čovekoljupci, ono bar zbog straha od neizbežne karme. Možda sam samo idealista, a možda sam i sama zla kada prizivam da se nekome njegovo zlo istim zlom kao kaznom vrati, ali ja zaista ne vidim drugi način da se zlo, ako već ne može da se iskoreni, ono bar smanji, osim pouzdanjem u tu božansku, svemirsku… karmičku ostvetu i u taj strah od nje.

Ključne reči bi, dakle, bile: mali uplašeni karijerista u vidu lokalnog političara kinji novinarku lokalnog lista, jer smatra da se nedovoljno trudila oko njegove političke kampanje. Ostavlja je bez egzistencije, a kada se ona dočeka na nogama posle privremenog kraha, doživljava njegov konačni i nezadrživ pad bez prava povratka na scenu na kojoj mu i nije bilo mesto.

Hronike Helma: Ti ste dugo u književnim vodama i tvoje stvaralaštvo se može videti putem linkova

Negoslavlje

i na profilu

Negoslava Stanojević

Trenutno je najaktuelnija zbirka priča “Blag reč”, koju odlikuje jedna lepa osobenost ali ću o toj osobenosti kao i budućim književnim planovima reč da prepustim tebi…

Negoslava Stanojević:”Blag reč” je moja druga knjiga priča na zaplanjskom dijalektu (tek kada sam prestala da se aktivno bavim novinarstvom, nastavila sam pisanje za svoju dušu, onako kako sam to činila u mladosti, da bi se ono zatim pretvorilo u nešto ozbiljnije, zahvaljujući podršci koju sam dobila na društvenim mrežama). Podnaslov ove knjige je: Baba-Grozdine priče iz Zaplanja, budući da je ova junakinja starica iz kraja Srbije koji se ubrzano prazni – Zaplanja… mudra starica koju su još dok je svoje priče pripovedala na Fejsbuku i blogovima, nazvali starinskim lajf-koučem čije mudrosti su nasleđene od isto tako mudrih predaka. Što je dokaz da ništa ne potiče i ne počinje od nas i da nas nečemu mogu naučiti samo oni koji su proživeli i doživeli ono o čemu nam govore, a ne oni koji bi da sređuju tuđe živote, a da prethodno nisu uspeli ni svoj život da urede kako valja. Baba-Grozda se, bez mnogo filozofiranja i prenemaganja svojstvenih onima koji imaju vremena za mlaćenje prazne slame, osvrće na pitanja i probleme iz svakodnevnog života, od kojih mnogi jesu značajni i vredni pažnje i sekiracije, ali su mnogi samo obični kamenčići koji nas mogu nažuljati, ali ne i zaustaviti na putu.

Trenutno pripremam drugo izdanje svoje prve knjige, ”Jošte čekam taj reč da mi rekne”, kao i zbirku priča na standardnom jeziku. I polako se vraćam svojoj prvoj ljubavi u književnosti – poeziji.