Optimizam pesimizmu kaže: I kad se razlikujemo u nijansama, ipak se – razlikujemo. Jer, moje sivo nije samo sivo i ima u njemu primesa ljubičaste i roze i žute, a mestimično i plave. Možda ni tvoje nije baš sivo, ali je u njemu previše crne i modre i… svih onih boja koje sivo čine još sivijim.

Dva optimizma

I, u mojoj tuzi ima i bar malo radosti i vere i osmeha. Tvoja tuga je lelek, jauk i „sve je potop i sve je ništa i posle toga ničeg nema…“.

A i kada se zacenim od smeha, smejem se srcem i očima i… smejem se svakim nervom i svakim milimetrom kože, ma… i ruke mi se smeju i njima, valjda, prenosim taj smeh do svakoga u blizini… a i onome ko je daleko.

Ti u svom osmehu nosiš inat i bes i podsmeh i svu pakost nakupljanu onda kada si brisao suze ili dok si ih gutao da se ne kaže da plačeš.

Ja, i kad želim, želim da srećem osmehe i radosti i sreće neke, a tvoj izbor su smrknuta lica stisnutih usana iz koji izlazi samo cviljenje.I zato nikada nećemo moći, nas dvojica, ruku pod ruku da krenemo, nikuda. Jer i svaki, najteži put, posipam ružama, pa neka i venu, a ti bi da svaki poseješ trnjem.