Ознаке

, ,

     Уууу, јоште се не могу разаберем, а реко да се опраљам на работу. Оно, ништа ме мене  не чека да рекнем ете баш у овија час га мора уработим, ал зашто да га остаљам за јутре кад си ме јутре друга работа чека… Леле, поче и ја ко она, ће рекнеш овај Грозда, изгледа ми, ће напипа Тополницу.

        Ма забрљавеја ме Стојанка, једва се од њу курталиса, жено, она па к’д ми улезне у кућу, ја знам да ћу сам тија дан како зашунтавело пиле, само се има вртим около себе ко да не знам куде су врата, а куде је пенџер.

     Кво ли па јутроске несам чула од њу, једно разбирам, друго не разбирам, ко сас вунију да сипује, ниједно сас ниједно везе нема, ал ми најгоро дојде што на све тој нема крај, штоно викају, ни тачку и запету нигде не тура да вој мож некако прекинеш орату:

     “Идомо у Анчики на сарану, на девера ми од чичу на жену умрела мајка, врсник је била на мојега башту, а он се јадан одкад потика, немаше срећу и он да поживи ко његови исписници, мене ми у гушу врнди, ‘ако ти је’, вика ми унученце, ‘ладну воду си пила’, ал па неје ред да не отидемо, ће рекну, ‘ене, не дојдоше’, па рекомо, ма ће идемо, неје тој усвет, ене га куде је, јемпут ли смо у лесковачко ишли, Григорија наточи влашу ракију од онуј нашу најубаву што ју само за големи гости и за доктури чувамо, срам би бил на сарану да се однесе погора како има људи у село који такој работе, направе за њи препек, а на други брљу давају, ја тури сто грама каву, таман беоше доодили наши па ни накупували такво-некво, д-имамо кад у људи појдемо, знаш да у нашу задругу колко ће дадеш за две влаше зејтин там ци купиш три, ја накрши љиљак, он се таман уцавтел, тури неколко грањке од шимшир, викају некуде га мана јоште од оној кад су ни врљали бомбе ватила па сав ужутел, а мој ете јоште убав, и свећицу си имашем, несмо ми скрчави ал што па да там турамо паре за њине свеће, мора туриш повишке, ако она кошта пет динара па дојде зет да ни одвезе, син неје могал, његов газда куде работи млого гадан човек, нит ти куј смеје мре нити па ти смејеш да питујеш, умре ли ти неки, на сарану д-отидеш, кам ли на парастас, кад стигомо оно се гоџа народ набрал, ако је стара жена била па да помисли човек, одокле ли је оволки свет, обавимо ред, кво ћеш, сви ћемо там један дан, убава сарана беше, убава, сав су ред извели, убаво и зготвили све по ред, дом су вечеру постаљали, три совре и све пуно, жено, народ се онолки збрал, требе се све тој нарани, ако и неки седне само ради ред, како ми што смо, ич ми неје до једење, ал ће рекну несмо тели, адет је, а дојду си неки бађавџије тике да се наједу, кад се за такво спрема, човек гледа све најбољо да зготви, тој му је задњо на онога његовога, а оно там богат крај, неје земња посна како овај наша, него ако туриш једну семку, оно ће никну двајес, паприке колко длан на мојога Григорију големе, пластеници се белеју свуде унаокол, пред сваку кућу трактори, камијони, кола, нема које нема, ма паметно вика мој зет, што си је па он паметан тој га у цел свет нема, радан народ, нема које, ал му и Бог дал све па ако си радан и вредан никад неће си гладан и да живиш у оскудицу, а не како онија наши бађавџије кои само чекају да им се суне, а они се за матику неће вану, ако за друго и несу, купувамо ми отуд паприку неколко пути кад ни се не роди ели ни се не свиди коју овде докарују кад је пијац, а и поскупа је овде, сваки оће да заради, неће он џабе губи дневницу да ти га на тебе докара до пред сам кућу па турамо и у тегле и ајвар прајимо, малко од њу, малко од овуј нашу турамо, жено, кав ми је ајвар овуј годину бил тој га у свет нема, син вика, ‘мајке овија ајвар нема цену, да си малко помлада па да те упослимо само ајвар да прајиш имали би обогатејемо, тој од тебе кав ти је ајвар убав и новине би писувале, а не овој џабе си паре давамо за новине кад ни једино служе да ви за потпалу донесемо’, вика ‘саг су све новине пожутеле’ а ја викам ‘синко, синко, оно човек оће пожути од жутицу кад добије, како ће новине пожутеју’, ‘ћути мајке, не знаш ти кво је тој, видиш берем слике кве по њи има, а од погору срамотичину писују него што су слике, а тој ти се вика да су жуте’, викам ‘несу пожуте од оној којо има чујеш из погана уста Јевдокијина’, она кад стане од некуга да вреви, нек си тија јежи кожу на шиљак, има изнесе на обзнану и оној којо неје да за тој други знају и да те бацка, затој вој на њу никуј неће рекне ни помери се натам, за свакуга је она одирила нешто вирејећи кроз виронгу напридвечер кад ју никуј не види, арам нека вој је, али мене откако ме је поганија за душу ујела и како ме је галатила, за ништа жено, па се несам могла поврнем, једва се курталиса од туј закасотину, неслано је тој, оштурело дабогдаде кад се па довлече у нашо село, да овија народ овде резили и блазни свет сас теј њојне брљивштине, тој би знало два ока углав да завади колко је очпанито, а од такво зло нема се скуташ па колко бубче да си, има те она најде и нагази и има се претуриш не знајећи кво ти је да чиниш од туј њојну брљивштину, поганија ли је ква ју нема у пет села уокол, нема се ване за некву работу како ми поштене жене, работне и тугаљиве па на свакуга има’у убав реч и да се сажале на његову муку, ал смо се ми такви потикали и сас свећу да тражиш, такви како нас тешко ће најдеш, колко смо ми малко у овија поган свет како што је Јевдокија, але ги изеле…“.

Срећом, приока на двор Рајко из Крс, реко му лебац да ми у задругу узне, ја да се сал за тој не мајем, мрзеше ме да замешујем за мене једну. Па га окну да подручамо, таман сам јајца сас паприку испржила, а она си видејећи га, отиде, не вреви сас њега одкако су се око воду посвадили па вој рекал да је дизгин-баба, куде ли је па чул тија реч не знам ни ја, ал не смита вој на њу тија дизгин, него вој од оној, баба, ал да ме Рајко спаси, спаси ме, берем овија пут, да сасвема не пованџирејем.

Прича из моје нове књиге на заплањском дијалекту Благ реч