Ознаке

, , , , ,

Bila sam u godinama za koje s pravom, bar po meni, mnogi tvrde da su najbolje. Ako se pojam „najbolji“ uopšte može svrstati uz pojam „godine“, koje ne trpe nikakvu generalizaciju niti uopštavanja bilo koje vrste. Ali je činjenica da si tada  neko ko već odavno zna i šta hoće i šta neće, da si u životu uradio nešto iz čega se može zaključiti šta znaš, umeš i možeš, da uz pomen tvog imena ljudima iz tvoje šire okoline iskače pred očima slika kakvu si gradio decenijama pre toga i koje se niko ne bi postideo. A i oni koji te ne vole, ne simpatišu ili neDajBože ti ne žele ništa dobro, nemaju argumente da na bilo koji način tu sliku pokvare.

I uz to, fizički izgledaš – nikad bolje. Uz dovoljnu dozu samopouzdanja da, i pored svih nekadašnjih kompleksa, ako si ih uopšte i imala (kod nekoga je to retka kosa, kriv nos, tanke noge ili usne, a kod mene – veliko stopalo… dobro, i koji santimetar visine viška), u svemu ostalom što ti se na tebi dopada ili ti bar ne smeta, pri pogledu u ogledalo samoj sebi uputiš smešak zadovoljstva. Tim pre što si, preboljevajući mladalačke zablude, postala svesna činjenice da prelepotice nikada nisu bile ni najpametnije (i da su daleko od toga, najčešće), ni najuspešnije ni najzadovoljnije time što su uspele (i pored sve te harizmatičnosti stečene lepotom koja pleni, ciljeve su u velikom procentu ostvarivale preko kreveta moćnika bilo koje vrste), a  najčešće su same sebe svrstavale u red nesrećnih. Isto kao što su mnoge od onih kojima niko nikada nije uputio kompliment na račun fizičkog izgleda, životnu sreću nalazile u svojoj pameti, svojim ostvarenjima, uspesima i delima, uvažavanju koje su sticale radom i time što jesu, a ne kako izgledaju.

Bila sam, dakle, oko četrdesete, kada je moja koleginica koja je po godinama mogla da mi bude majka, ničim izazvana, između dva gutljaja kafe rekla:

„Šta se ljudi isčuđuju nad nečijim godinama!? Šta, ako imam 60, to znači da sam stara? Ne znate vi još ništa, inače ne biste na takav način govorili o ljudima, bilo kojim ljudima koji su odavno zagazili u drugu polovinu života. Ne znate da i dalje imamo iste snove, da nam isto zadrhti srce kao u dvadesetim, da jednako žudimo za poljupcem i zagrljajem, kao i vi sa duplo manje godina. Da smo večito gladni nežnosti, ma koliko je dobijali. Samo se razlikujemo od vas jer je delimo više nego ikad ranije. Jer ne ostavljamo za sutra ništa što bi nama ili nekom drugom moglo da ulepša dan ili samo trenutak. Jer pravimo ostvarive planove i sanjamo realne snove. Jer pažljivije osluškujemo one starije od nas koliko i mi od vas, kada nagađajući prebrojavaju šta im je preostalo, kao sitninu sa kojom ne znaš šta ćeš dok je spuštaš u torbu da ti ne pocepa novčanik.“

Samo smo se nasmejali i… prešli na drugu temu. Ti naši neformalni redakcijski sastanci bili su u stvari samo kafe pauza za razmatranje aktuelnih tračeva na sudbonosne po sve nas teme koje su nam izgradile sadašnjost dve decenije kasnije, kakvu naravo da nismo želeli. Mada, da me sad pitate o čemu smo… u nastavku, ne bih se setila ni za milion dolara. Toliko je sve to ostalo trivijalno i toliko su godine koje su usledile sve ono čemu smo težili kompromitovale, porazile i na kraju zakopale, da od naših zamisli, ideja, planova, ideala, od onoga za šta smo se zalagali i borili, zbog čega smo se na demonstracijama smrzavali, a kroz tekstove uspešno provlačili i pored svih tadašnjih cenzura i one najgore – autocenzure, na kraju nije ostalo ništa. Pa ni sama redakcija, koja je većini nas bila mnogo više od pukog mesta na kojem zarađujemo leba.

Zapamtila sam, a biće da su zapamtili još neki sličnih godina, samo taj ničim izazvani monolog koleginice u čijim smo tadašnjim godinama mi danas. Biće da jesu, jer ponekad poneko pomene bar koju rečenicu iz njega.

Da mi danas neko zatraži izjavu na istu temu… kao oni pripravnici ili honorarci koji s mikrofonom u ruci jure za prolaznicima, recimo… mislim da bih im citirala koleginicu iz ove moje priče.

Nema tu šta više da se doda.

Sve ostalo su bore, sede, mladeži nastali niotkud, nokti koji se lome i listaju, fleke na rukama, podbradak koji poštuje silu gravitacije… stopala koja odbijaju štikle i neudobnu obuću, prepolovljen sadržaj damske tašne koja trpi samo novčanik, papirne maramice i mobilni telefon; neizostavna kolica za prodavnicu, „sjajno se drži za svoje godine“. Sve ostalo je udobnost ispred bilo koje lepote, razumevanje umesto da protivurečiš  i onome ko nije u pravu, osmeh bahatom prolazniku koji te nagazi, umesto ljutnje, pohvala za sitnicu onome ko drži do reda i izvinite čak i onome ko te u prolazu udari laktom.

Sve ostalo su najbolje godine. One koje upravo živiš.

ilustracija je odavde