Ознаке

, , , , , , ,

Prvu bajku je zapisala sa šest godina. Prethodne je zapisivao njen deda, kome je diktirala. Dedu je izuzetno volela, kaže, a njegove priče iz glave su u njoj ostale kao kovčežić s blagom. Kao dete, uglavnom je pisala pesme. U višim razredima osnovne škole nastavnici srpskog jezika su joj skretali pažnju na talenat i njen neobičan stil pisanja, ali nijednu pohvalu nije shvatala ozbiljno jer je u to vreme razmišljala o svemu, samo ne o pisanju. I uz to, naglašava, pisanje iziskuje strpljenje i istrajnost, kojima tada  baš  i nije mogla da se pohvali.

Zove se Jelena Ćuslović, po struci je profesor engleskog jezika i književnosti. Živi i radi u Čačku.

Sutra (ponedeljak, 10. jun 2019. godine) u Niškom kulturnom centru biće održana promocija njenog romana „Oči“. Čitalačkoj publici već je poznata po zbirci priča pod naslovom „Snovi za budne“, a omiljena je i među korisnicima društvenih mreža, posebno Fejsbuka (na kojem je mnogima omiljeni lik), koji se često prepoznaju u njenim statusima ili izvlače iz njih svojevrsne pouke, efikasnije čak i od sve popularnije popularne psihologije.

Zamolila sam je da za čitaoce mog bloga, pre nego što počne da odgovara na postavljena pitanja, kaže i neke činjenice o kojima je niko ne pita, a koje su važna odrednica njene ličnosti, a ona kaže:

  • Nekada sam volela velika društva, brzo i jednostavno sam sklapala nova prijateljstva. Sada mi, međutim, sve više prijaju trenuci kada sam potpuno sama. Moja mama je bila u godinama u kojima sam ja danas kad sam čula da kaže da ne može da popije kafu ako nema s kim. Ne mogu reći da je razumem, jer obe jutarnje svaki dan pijem baš tako – sama. I u tome uživam. Iskreno.

  • Uvek pišem o ljubavi i sve dovodim u vezu s njom. Nijedna ljubav kojom sam se bavila do sada nije jednostavna i lako ostvariva, niti se njen glavni deo odvija „spolja”. Naprotiv – sva dešavanja su „unutra”; ljubav kao doživljaj subjekta koji je njome darovan time što je oseća kao svoju ili je epicentar tuđe. Ono što mi stalno privlači pažnju jesu različiti načini kako se nosimo s pojedinim problemima ili srećama, borbe koje se u nama odvijaju dok drugima, najčešće, nudimo potpuno drugačiju sliku o sebi. Jedan književni kritičar je rekao da su moje „Oči” prikaz „utopije ljubavi”. Ovaj komentar me nije ostavio ravnodušnom najviše zbog toga što nikada nisam ni pomislila da je utopija – interesantno je koliko se razlikujemo u verovanju da se naši snovi i želje ipak mogu, odnosno ne mogu ostvariti. U tom pogledu ja sam od verujućih. On nije. Ali je njegov komentar za mene dragocen.

  • Do sada sam napisala zbirku kratkih priča „Snovi za budne” i već spomenuti roman „Oči”. U pripremi su „Najda, vila izgubljenih želja”, prva slikovnica za odrasle u Srbiji, i roman „U igri” za koji će mi trebati dosta vremena – način na koji pripovedam se razlikuje od svega što sam do sada napisala. Uporedo sa romanom pišem i pesme. Do sada nijednu nisam napisala u ženskom rodu. Zbog čega, ne znam. Ili ne želim sebi da priznam. Moji radovi su objavljivani i u stranim publikacijama – „Zborniku pesama, kratkih priča i aforizama” u izdanju Kulturnog udruženja „Zlatna reč”, Austrija i „Bosanskoj vili”, listu za književnost, kulturu i društvena pitanja koji izdaje SPKD „Prosvjeta” u Sarajevu. Nedavno je jedna prijateljica koja se, između ostalog, bavi književnom kritikom, rekla da moju poeziju krasi „barokni stil”. Kao piscu modernog vremena imponuje mi što u opisu mog rada kritičari koriste pojmove kao što su utopija i barok i upoređuju moje stihove sa stihovima Branka Radičevića, Laze Kostića i Jovana Dučića. Međutim, nekome kome prišivaju takve atribute nije jednostavno da živi u ovo doba u kome se najviše cene brzi ljudi, brza zarada, brzi automobili, brza hrana, čak je i ljubav brza – priznaje samo ono što je sad i odmah. Ponekad mi se čini da sam se najmanje jedan vek prekasno rodila.

SAMOPOUZDANJE, ZADOVOLJSTVO I PO KOJI STRAH

Koliko su društvene mreže uticale na Vaše pisanje, ne u pogledu stila i kvaliteta samog pisanja, nego u tom smislu da pišete više i sa više radosti i elana, da to  bude dostupnije čitaocima i da, naravno, steknete veći broj čitalaca?

Fejsbuk je najviše uticao na moje samopouzdanje. Imam dovoljno godina da bez greške napravim razliku između pohvala koje se ne mogu dovesti u vezu sa kvalitetom mog pisanja i komenatrima koji su poput kratkih književnih kritika. Kad kažem samopouzdanje, mislim i na gubitak u određenoj meri. Veliki broj ljudi se danas odlučuje da podeli svoja razmišljanja poput mene, kao objavu na društvenoj mreži. Ponekad pomislim da za sve nas ima mesta. Ali češće, iskrena da budem, svoje ne mogu da pronađem jer ne vidim po čemu se izdvajam da bih ga zaslužila pa povremeno, bez nekog naročitog povoda, odlučim da se povučem na dan, dva, tri. Trebalo mi je dosta vremena kako bih svoje tekstove stavila na “public“ i na taj način svima koji me nađu na ovoj mreži pružila priliku da čitaju ono što pišem. Upravo ta dostupnost me vrlo često i plaši, a opet, kada neko s kim se nikada nisam ni rukovala, bez greške protumači sve simbole iza kojih sam mislila da sam se uspešno sakrila pa me i pronađe, a samim tim i sebe sa mnom, zadovoljstvo koje u meni izazove ne mogu da merim ni sa jednim drugim. Potpuno mi je nebitan broj mojih čitalaca, štaviše, mislim da mi ta cifra ponekad daje krila koja možda i ne zaslužujem. Volela bih da me čitaju oni koji vole kao ja, koji se teško mire sa gubicima, oni koji veruju da se sve bolesti ljubavlju leče, od ljubavi ne odustaju i umeju da plaču u sebi. Koliko će ih biti… svejedno mi je. Takvi čitaoci su mi dragoceni i od njih mi srce u dubinu raste.

Budući da roman „Oči“ nisam pročitala, uz izvinjenje da će ovo možda ličiti na „šta je pisac hteo da kaže“, zamolila bih za nekoliko rečenica njemu.
Roman „Oči” je o ženi koja je slepa od rođenja i koja u jednom trenutku dobija želju da nauči boje. Uz pomoć zajedničkog prijatelja, upoznaje čoveka koji joj u tome pomaže koristeći se svim ostalim čulima, pa ih ona uči kroz ukus, miris, dodir, čak i vodu, ples. Između njih dvoje se rađa ljubav, a oni kroz susrete stvaraju svoju ličnu umetnost koja je gotovo u potpunosti lišena spoljašnjih uticaja i koja to ostaje do kraja, do poslednje rečenice u romanu.

Vrlo često se kaže da najlepša dela nastaju iz najveće tuge ili patnje autora, nezavisno od toga je li u pitanju slika, muzika, pesma ili roman. Šta Jelena Ćuslović kaže na to s teoretskog stanovišta, a šta kao, usudiću se da kažem, žena za koju se nikako ne može reći da je nesrećna ili da je tužna.

Biti nesrećan i ne biti srećan nije isto. Mislim da ne postoji čovek koji nije osetio koliko su hladne duboke vode tuge. Međutim, razlozi su različiti i teško imamo razumevanja za one koji, po našem mišljenju, treba isključivo da budu srećni i nasmejani jer su ispunili sve uslove za sreću. A definicija sreće ne postoji. Biti srećan sve vreme bilo bi dosadno. Poznata mi je ta uska veza vrhunskih književnih ostvarenja i patnje njenih autora. Mogla bih reći da se u velikoj meri slažem s tim.

MUŠKI UTICAJ NA ŽENSKO PERO

Oni koji dobro pišu, obično pišu od malih nogu. Pa neki odu u pisce, a drugi se zadržavaju na dnevniku ili eventualno blogu. Kako se razvijao Vaš dar za pisanje i ko je na to najviše uticao, odnosno ko su Vam uzori, omiljeni pisci i koju knjigu biste poneli na pusto ostvro?

Češće se odlučujem za knjige koje su napisali muškarci. Volim da čitam šta muškarci imaju da kažu o ljubavi, umetnosti, društvu. Na mene su, što se pisanja tiče, takođe uticali muškarci. Ne mislim samo na pisce, već na sve muške figure sa kojima sam odrastala, živela, koje sam godinama upoznavala, volela, zadržala uz sebe ili se trudila da zaboravim. Ne postoji knjiga koju bih ponela na pusto ostrvo, zapravo to bi moralo biti nešto novo, ona koju nisam pročitala.

Fejsbuk autoru omogućuje kontakte sa čitaocima, doduše virtuelne koji ponekad postanu i stvarna poznanstva, a svoju publiku upoznajete i na promocijama. Imate li neku sliku svog prosečnog čitaoca i koga najviše dotiču Vaše reči?

Mislim da je priča „Ćutanje u četiri nijanse”* iz romana „Oči” izuzetno važna za razumevanje profila mog čitaoca – to je onaj koji je razumeo svaku metaforu i vrlo dobro zna sve četiri nijanse sive u kojima se ćuti.

Ofucano pitanje, ali valjda neizostavno: može li neko za koga se sasvim slobodno sme reći da je omiljena ličnost među ljubiteljima pisane reči, ako je suditi po popularnosti na FB i po posetama promocijama, živeti od pisanja?

Ne, ne može, iako od pisanja duša čarobno cveta.

ŽELIM DA ME ŽIVOT IZNENADI

I u vezi s tim: kako i gde zamišljate sebe za 10 godina?

Ne znam. Ne razmišljam o tome jer mi se u prethodnih deset desilo sve ono što sam mislila da nikad neće. Želim da me život iznenadi, ne želim da mu dajem ideju kako.

Imate troje dece. Je li bar neko nasledilo mamin dar, kako komentarišu mamino pisanje i koliko utičete na njih… da makar čitaju, u vreme kada net dobija trku sa knjigom i čitanjem?

Još  su mali, a vreme je… čudno. I surovo. Naročito ako ne živite u gradu koji je dovoljno veliki da vam pruži utočište kada želite da se osamite. Mojoj ćerki je počelo da smeta to što je prepoznaju kao moju i upravo zbog toga već sad ima otpor prema čitanju i pisanju. To me nimalo ne čini srećnom. Dečaci su drugačiji. Moj uticaj na njih troje je neizbežan i mogu da se pohvalim da je jači od interneta, za sada.

S obzirom na Vašu veliku porodicu, neminovno se nameću pitanja: kada sve stižete, ko Vam kuva, ko pomaže deci oko domaćih zadataka, ko ih vodi na vannastavne aktivnosti, uostalom, kako se organizujete…

Slabo spavam, ne odmaram se nikad. Uglavnom radim dve-tri stvari istovremeno. To je izvor velikog stresa, znam, ali ne umem bolje jer nikako ne mogu da se pomirim s činjenicom da ne moram baš sve ja da držim pod kontrolom! Pomoć ne odbijam kad mi je ponude. Ređe je tražim.

MALI JELENIN LEKSIKON

Šta Vas čini srećnom? Razgovor s pametnim ljudima.
Šta Vas čini posebno srećnom? Razgovor s pametnim ljudima koji uspeju da me nasmeju.
Šta Vas rastužuje? Bespomoćnost i laž.
Šta Vas posebno rastužuje? Kad me uporno lažu sve dok ne shvatim kako sam pogrešno verovala da sam ja ta koja je bespomoćna.
Šta Vas inspiriše? Neobična dešavanja i podudarnosti.
Šta Vas posebno inspiriše? Neobična dešavanja i podudarnosti koje se ponavljaju.
Šta Vas ljuti? Bezobrazluk i nevaspitanje.
Šta Vas posebno ljuti? Bezobrazluk, nevaspitanje i samoljublje.
Šta Vas ućuti? Ljubav i glupost.
Šta Vas potpuno utiša? Velika  ljubav. To je za mene definicija sreće.

*Ćutanje u četiri nijanse

(priča iz romana „Oči“)

Sede i osluškuju ko će prvi da započne razgovor. Ona tačno zna koliko bi ruke trebalo duže da joj budu ako bi želela da ga dodirne i u broj korake koji bi je do njega doveli, a pomera jedino levi dlan dok prstima pravi nejasne oblike noktima parajući tišinu. On ne zna ni jedno ni drugo, ali uvežbano ćuti. Ona bi progovorila. On bi u ćutanju još malo da bude. Kroz odškrinut prozor dopiru glasovi i najrazličitiji zvuci s kolovoza. Ipak, u sobi, gde se nalaze njih dvoje, najglasnija je tišina.

Znaš, ovo sad… nije bez razloga. Imam dosta toga da ti kažem, ali sam želeo da započnemo bez reči.

Olga ćuti.

Postoje dve vrste ćutanja, jedno koje prija, u trenucima kada je ćutanje obostrano i prihvaćeno, ćutanje kao dogovor, a ima i drugo tokom kojeg nelagoda naizmenično raste kod sagovornika, saučesnika u ćutanju. U prvom slučaju, o njemu se ne razmišlja. Spontano započinje, spontano i završava time što se neko nasmeje, progovori, poljubi ili zaspi – svejedno je. Međutim, ako iza svega stoji neki nesporazum, ljutnja ili reči koje se ne umeju izgovoriti, ta vrsta ćutanja se trajanjem menja i ima četiri nijanse.

Govoriš o ćutanju u ljubavi između partnera?

Da, sva ostala imaju manji broj nijansi, brže se prekinu. Ćutanje sa četiri najduže traje.

Koja je prva, od koje se kreće? Od one najsvetlije ili najtamnije?

Najtamnija je prva. To je ona nijansa koju je najjednostavnije prekinuti. Dovoljna je jedna reč, ali se upravo ta teško pronalazi. Svako prebira po sebi koju bi mogao ponuditi i nijedna se ne čini dovoljno dobra ili bi odgovarala ako bi druga bila izgovorena. Nikako prva da bude. Pa obe strane čekaju. Čekaju još par koraka, minuta, udisaja, zalogaja, u svom tihom ograđenom prostoru koji postaje sve širi, istovremeno se udaljavajući od kapije koju su ostavili otvorenom. Oboje ćute, a nijansa ćutanja bledi. Tad nastupa druga i ona je najneobičnija, najmanje smeta; kao da se na ćutanje zaboravi. Dok ova nijansa traje, sadi se tiho drveće i tiho cveće, vodi se računa o tihim travama i još tišim puzavicama. Uredno se orezuje i zaliva, u tišini se neguje da se tišina s druge strane nipošto ne naruši, bezglasjem svojim tuđi muk pojača. Čini se prija im, mogli bi ovako dugo, a ne mogu jer ohola nemost nestrpljivo čeka glas; tišina samoj sebi belu dodaje. Na prelazu između druge i treće obavezno dune neukrotivi vetar koji ne samo što počupa sve zasađene utehe, već tako silovito zatvori kapiju koja se može iznova otvoriti samo ako je oboje gurnu, svako na stranu onog drugog. Čudno, zar ne? Ljudska bešumnost od svih je najčudnija, da… U ovoj nijansi i dalje ima nade, ali se ona gotovo nikad ne uoči jer vetar podiže sve sa zemlje; u vazduh šalje ono potisnuto, zaboravljeno, sve. Oni naziru jedno drugo kroz nadolazeće oblake obesmišljenih zajedničkih trajanja i svoju ljubav vide razdvojenu na sastojke u kojima ljubavi skoro da nema. Njihov prostor biva savladan samoćom koja nezaustavljivo metastazira. A vetar… Vetar duva tako glasno da, i kad bi progovorili, jedno drugo ne bi čuli. Oluja bezrečitosti napravi nered kome je miris toliko oštar da ni zatvaranje očiju zaboravu ne pomaže.

U trećoj nijansi se ne može razgovarati?

Mislim da ne, za razgovor je kasno.

A zašto onda postoji četvrta ako je već u trećoj sve izgubljeno?

Zbog toga što ona retko kad bude prekinuta odlaskom iako najduže traje. Zato se bez četvrte ne može.

Odlazi se u četvrtoj?

U četvrtoj ili nikad.

Dušan je ćutao, a Olga je razmišljala u kojoj je nijansi i koliko puta bio. Prisećala se svega što je do tada čula, ali nije uspela da odgonetne koja boja je ovoliko tiha i tužna istovremeno. Neka boja na prelazu, sigurno. Boja koja nudi dve strane da se od nje ode, ali ne i da se u njoj ostane.

Četvrta nijansa je najsvetlija. Vetar ne duva a tišine su nikad gušće od svega što je on doneo i neizrečenosti koje su se za tri nijanse nakupile. Prostor omeđen njima vidi se kao ukoričeno ništa, zablude koje nastavljaju da traju i kada se zabludeli promeni. Fizičke izjave ljubavi nekada su bile poput hodočašća na koja su oboje rado i često odlazili, ali u ovoj nijansi njih dvoje dobijaju druga lica ili ih gube – ona njegovo više ne vidi, a njemu je svejedno da li je ono koje gleda njeno. Zato oboje žmure ili vide tela s licima kojih nema.

Iako se ćuti i dalje se voli?

Znaš i sama da to više nije ljubav. To je… boja. Najsvetlija nijansa koja otežava da se vidi izlaz. Iz besmisla. Iz svega. To je siva koja tek uz druge boje dobija na lepoti, a svaku prihvata i sa svakom se slaže. Siva, čini mi se, uporno i bešumno traje, šćućuri se u oku i čeka. Čeka da je suza istisne ili osmeh sjajem podari. Siva je voljenje bez pokreta, nema prošlost koja u zagrljaj potrči, sećanja koja se zarivaju u lice pa ožiljcima i tragovima govore sama za sebe.

Ja sam do sada ćutala samo u prve dve nijanse, nikada u trećoj.

Ja sam ćutao u sve četiri – Dušan je spustio pogled kao da je tražio razlog zašto. Ne samo za Olgu, već i za sebe. – U potrazi za lažima i želji da za sledeći put obeleži greške, čovek ponekad otkriva svoje istine kojih vremenom počne da se stidi i ne zna kako da ih se reši.

Grize li te savest?

Zašto bi?

Zato što znaš koja je sledeća, a ipak ćutiš, dozvoliš da ćutanje posvetli.

Ne. Ne može savest da me grize jer u meni za njene zube više ničeg nema.

Sedeli su i ćutali još neko vreme. Ovoga puta istovremeno, u najtamnijoj nijansi sive. Ikada.

Fotografije: lična arhiva Jelene Ćuslović

Advertisements