Rođen je 30. decembra 1984 godine u Beogradu, na opšte zadovoljstvo mnogobrojne porodice, kaže, sem možda majke koja je tu Novu godinu morala da provede u bolnici. Školovao  se za nešto što nikada nije radio, radio poslove koje nije voleo… i kapira da je to slučaj sa većinom ljudi u ovoj zemlji. Pre nekoliko godina je počeo da piše blog i to je jedino što voli da radi. Da piše tekstove, knjige, pesme… šta god.

Branislav Bojčić, bloger za kojeg smo znali samo to da ume da piše, da piše retko i da se, nevoljno doduše, sprema za neke druge destinacije, što i nije nešto novo i iznenađujuće, uzme li se u obzir da je postalo naša svakodnevica. Onda se pojavila knjiga „Mrzim svog brata“, najpre otkrovenje za uži blogerski krug, da ne kažem klub blog drugara, nastao po nekoj finoj noti prepoznavanja ljudi koji vole lepu reč, i da je pišu i da je čitaju.

Imala sam zadovoljstvo, onu tugu koja me još tišti već sam mu oprostila, zadovoljstvo dakle da knjigu dobijem najpre u štampanom obliku priređenom za uži krug čitalaca, dok je još mirisala na štampariju. Ako vam kažem bilo šta o knjizi, sem svoju najiskreniju preporuku da je pročitate, bojim se da bih vam je nedopustivo previše otkrila, a to nikako ne želim. Te tako, ovaj intervju je nekako najpogodnija zamena za prikaz Banetove knjige, koja me i dalje boli. Kao, pretpostavljam, i svakog drugog čitaoca.

Digao si mnogo prašine svojom knjigom, koja o našoj neposrednoj prošlosti govori na specifičan način i sa jednom velikom, veličanstvenom porukom. Jesi li očekivao takve reakcije?

Očekivao nisam, ali nadao se jesam. Već sam negde napisao da volim da čujem da se neko potresao čitajući moju knigu, jer je to sasvim prirodna reakcija na sve ono što nam se dogodilo. Ova je knjiga je samo još jedna OPOMENA na užase koje donose ratovi.

Kako je knjiga primljena na prostoru bivše Jugoslavije?

Zaista sjajno … pogotovo od strane naroda u Bosni i Hercegovini i pripadnika muslimanske veroispovesti. Njihova podrška mi zaista mnogo znači. Gotovo da ne prođe dan, a da me moj dragi prijatelj Mirnes ne pita dokle smo stigli sa izdavanjem.

U vezi s tim, mlad si za ovo pitanje, a opak da pitam:mogu li se rane poslednjeg rata ikako zalečiti i ako mogu, šta tu najviše pomaže?

Mogu … ali pitanje je imamo li mi sluha, da ne kažem mozga za tako nešto. Nacije i vere ne mogu biti loše, to mogu samo ljudi, ali mi to nekako stalno zaboravljamo. Najviše kao i uvek pomaže komunikacija, a to je nešto što nama ne ide baš od ruke. Nadam se da će ova knjiga pomoći koliko – toliko.

Knjiga ima specifičan put od prvog dana. Štampao si je sam, u svojoj štampariji i podelio prijateljima, blog drugarima, poznanicima. ostalima si je poklonio u PDF-u. Koji su tvoji planovi u vezi s njom?

Prevedena je na engleski. Još  tražimo izdavača. Veliki izdavači su je odbili bez čitanja rukopisa, jer se ne uklapa u njihov program za ovu godinu. Pričao sam i sa nekim manjim izdavačima koji su izrazili zainteresovanost da je izdaju, međutim stekao sam utisak da oni nemaju resurse da mi pomognu oko promocije knjige, u čemu je glavna svrha izdavača. I tako  sam odlučio da je promovišem sam, uz pomoć prijatelja iz cele Jugoslavije … prijatelja kao što si recimo TI … ljubim!

 Kakav je odaziv onih na koje računaš u tom pogledu?

Neverovatan … bliski prijatelji su gotovo fanatično posvećeni njenom promovisanju, a naravno to proizvede javljanje potpuno nepoznatih ljudi kao što je recimo Irena Marić, koji su bukvalno spremni da urade sve što je potrebno kako bi knjiga ugledala svetlost dana i u knjižarama. Hvala puno Irena!

Od prvog čitanja mene kopka nešto, verujem i svakog drugog ko pročita tvoju priču: šta se dogodilo, a šta je umetnička mašta i sloboda?

Ovo vam se neće svideti, ali sve ono što je najstrašnije je istina, a sve ono što je opravdava je moja mašta koja ima nezadrživu potrebu da opravda istinsko zlo. Jer, prosto ne veruje da ono može biti rođeno, već je samo stvoreno vremenom i događajima.

Mlad si za učesnika rata. Koliko je taj rat, ipak, ostavio traga na tebi?

Poznajem mnogo učesnika rata. Iz njihovih priča je i nastala ova knjiga. Poznavajući njih, spoznao sam i onu konačnu i krajnje jednostavnu istinu: da rat ama baš ništa dobro ne može da donese. Zvuči prosto zar ne? Pa čemu onda toliki ratovi?

Najavljuješ odlazak iz zemlje. Konačan ili privremen? I zašto… možda nepotrebno pitanje, al opet…

Ne verujem da ću se vraćati godinama. Možda se nešto promeni, ali čisto sumnjam. Glavni razlog je ponovo knjiga. Samostalne promocije koštaju, a za njih mi je ponestalo para. Sa jednom dobrom platom u inostranstvu ću moći da joj obezbedim dovoljno reklame, kako bi došla bar do nekoliko hiljada čitalaca. Onda će oni odlučiti o njenoj sudbini. Mislim da je to najpoštenije.

Šta bi te zadržalo I šta te tera odavde?

Da sam našao velikog izdavača, verovatno bi ostao I uz njihovu pomoć promovisao knjigu. Ovako idemo dalje, pa ćemo videti šta će biti…

Bloger si. Koliko je blogovanje uticalo na razvoj pisca u tebi, koliko je pomoglo ili odmoglo?

Blog je bio presudan u mojoj odluci da želim da postanem pisac. Da nisam pokrenuo blog, nikada mi ne bi palo na pamet da napišem knjigu.Preko bloga sam upoznao mnogo divnih ljudi, toliko boljih od mene u svakom mogućem pogledu. Imao sam na koga da se ugledam …

Pišeš li sledeću knjigu?

Nova knjiga je u pripremi … ona će biti napisana u Americi. Namerno sam doneo takvu odluku, jer sam melanholik po prirodi i znam da ću u to stanje upasti posle nekog vremena provedenog tamo. A tuga je dobra za pisanje, srećan čovek ne piše ništa…

REKLI SU O KNJIZI MRZIM SVOGA BRATA

autor ovog bloga:

Sve se nekako urotilo protiv Banetove knjige, u mojim rukama: i sam naslov i naslovna strana i komentari, neki, ispod statusa kojim sam se pohvalila knjigom… i moje neko raspoloženje nimalo pogodno za čitanje jedne „ovakve“ knjige.
Znala sam da Bane dobro piše. I ne može, rekoh sebi, neko ko me je svojim tekstovima na blogu uverio u to da ume da piše, dozvoliti sebi da napiše neko… teško čitljivo štivo.
Uzeh je maločas, desetak dana od kako sam je dobila, u ruke… rešena da počnem da je čitam. Jes da se obaveze, dogovori i obećanja gomilaju, al, ko velim… pedesetak stranica dnevno, brzo ću ja to.

Evo, nekoliko sati od kako sam je uzela u ruke, sklopila sam korice knjige Mrzim svog brata, autora Branislava Bojčića i ne mogu da dođem sebi.
Bane Bojcicu, napisao si sjajnu knjigu. Koja se čita, ne u dahu, nego u grču i u uzdahu.
Koju bi trebalo da pročita ne svaki Srbin, musliman, Hrvat… nego svaki Čovek… sa neljudima valja zauvek raskrstiti, jer njima ni neko mnogo važniji, a ne jedna knjiga, ne može pomoći.
Ne podležite predrasudama. Naslov je apsolutno plod sadržaja, nad kojim ćete ostati nemi.

Irena Marić:

Negde u Jugoslaviji, tačnije u Bosni, Grozden Mišić živi sa svojom suprugom Jadrankom i ćerkom Anom u divnim komšijskim odnosima sa muslimanskom porodicom.
Dok tinjaju varnice i nazire se početak rata,Gvozden je čvrsto ubeđen da do njega neće doći, ne veruje u mržnju.
Gvozdena odvode na „vojnu vežbu“ odmah na početku. Porodica ostaje, željno isčekujući da se Gvozden vrati i izbavi ih.
Borba dobra i zla. Ljudske patnje. Kako bol zbog gubitka žene i ćerke promeni dobro u zlo. I zlo u dobro. I koja je to granica što deli dobro i zlo.
Čoveka kad pretvori u zver.
Da li je ispravno u tom vihoru rata verovati „svojima“? Ko su to „naši“? Oni koji su bili pošteni i preko noći se pretvorili u čudovišta ili oni fini i pošteni, koji su samo profitirali od rata.
Moze li prijatelj postati neprijatelj?
Ili je ipak češće od neprijatelja stvoriti prijatelja?
Kako će Gvozden osvetiti smrt svoje žene i ćerke?
I da li ce osvetiti?
Knjiga prepuna emocija, onih najdubljih, najskivenijih.
Knjiga, posle čijeg čitanja zaista treba razmisliti svaki sledeći put kad čujemo reč „rat“.

I da, na ovoj adresi možete pročitati knjigu na netu. Čita se u jednom dahu. Ništa me više ne pitajte.

Advertisements