Ознаке

, , , ,

Nisam još u potpunosti sabrala utiske sa zanimljivog putešestvija po Evropi, čiji je najvažniji deo bilo učešće na Osmim danima srpske kulture u Pragu, ali znam da mnogi moji blog i ostali drugari očekuju obećani izveštaj pa otud i ovaj tekst. Zapravo, najavljujem unapred da će to više biti fotoreportaža, osim naravno nekoliko obaveznih reči o književnim večerima na kojima smo Biljana Stanojević i ja učestvovale u okviru ove manifestacije.

 

U organizaciji Srpskog kulturnog centra u Pragu, već prvog dana po dolasku u Češku, sa ljubiteljima pisane reči razgovarala sam o pisanju na dijalektu, približivši im Zaplanje čiji je dijalekt moj maternji jezik, ali i o pisanju uopšte, dotakavši malo i novinarsvo i blogovanje. Već sutradan na programu je bila poezija Biljane Stanojević,  niške književnice čiji roman Šta hoćeš nesrećo upravo čitam, a poslednjeg dana boravka imale smo zajedničko književno veče u Kongresnoj zgradi uz sam Karlov most – otud fotografije ove nezaobilazne građevine na putu svakog posetioca Praga, i u dnevnoj i u večernjoj varijanti.

 

O Pragu sam već pisala na ovom blogu, posle prethodnog putovanja u češku prestonicu. Ako vam je do opisa i istorije, tekst možete pročitati ovde, a ovoga puta ću samo dopuniti galeriju fotografija, svojih i onih koje je majstorski uradila Biljana Stanojević.

 

Inače, čuveni praški Astronomski sat nas je razočarao… uzalud smo izgubile dragocenih pola sata, ni jedna jedina figurica se nije pojavila i samo se čulo otkucavanje, dok su nad satom radnici vredno radili na restauraciji zgrade.

Na Karlovom mostu smo pažljivo i po svim uputstvima dodirivale sve važne tačke od kojih zavisi ostvarenje zamišljenih želja ;), strpljivo čekajući da se, i po onolikoj hladnoći razdragani i nasmejani kineski turisti isfotografišu po ekipama.

Prijale su mi neobavezne šetnje praškim ulicama i trgovima, neopterećene zacrtanim trasama i spiskovima onoga što obavezno treba videti – kako rekoh, to sam davno odradila. A ovde je, ne samo u centru koji je najposećeniji, svaka zgrada spomenik i svaka kafana ima istorijsku vrdnost. Ne zbog hrane… ne zamerite mi ali moram vam reći da ne poznajem lošiju kuhinju koja mi manje prija od češke, tako da će mi prilikom sledećih poseta jelovnik biti sveden na ponudu megamarketa i omraženih fast fud lanaca restorana.

 

I za kraj, nešto lepo što se desilo na samom početku, ali se koncepcijski ne uklapa tamo: jedan divan susret sa predivnim ljudima – Olinkom i njenim suprugom Ludovigom, Slovacima koji su bili naši domaćini u Bratislavi. Od prvog susreta na bratislavskom aerodromu pa sve do mahanja  kada smo krenule za Prag, svesrdno su se trudili da nam kratak boravak u slovačkoj prestonici bude što sadržajniji. Olinka je osoba iz jedne predivne priče o prijateljstvu koje traje decenijama i koju sam saznala te večeri i nadam se da ću je jednoga dana zapisati na ovom blogu. Kao i što se nadam da ću moći nekom prilikom da im u Nišu uzvratim gostoprimstvo.

 

Ako napišem nastavak, on će se odnositi na Beč:

23755263_1939811939384476_784842836783026022_n

Advertisements