Jedni roditelji su pre deset godina poslali svoje čedo na studije, sa željom da im… osvetla obraz, donese diplomu… postane svoj čovek. Deset godina već, oni strpljivo odvajaju za nju od onih crkavica koju prime, što u firmi, što na birou, što u nadnici, što na povremenom ili privremenom poslu… a otac stiže i do penzije. Minimalne. Nisu mu uručunali nekoliko godina rada kod privatnika koji ga je prevario pa ga nije prijavio, inače bi, veruje on, bila bar za hiljadarku veća. A za njega, sa ćerkom na studijama u prestonici, eeejjjj, hiljadarka je kao onom njegovom direktoru koji je opljačao firmu pa otvorio sličnu, veća i od njegove polugodišnje penzije. Uglavnom, jedva čekaju ti… jedni roditelji, da njihovo čedo, mezimica njihova koju jedva šapatom uspeju da, bar svake treće godine, pitaju… sine, dokle si stigla…  diplomira. I ne očekujući odgovor. Veruju oni svom čedu, neće ih obrukati. Samo je malo zastala na početku… nije se snašla… veliki je to grad, a ona dete iz provincije, nesviklo na muvanja, prekovezna polaganja ispita i poklanjanja ili kupovinu ocena. A ima i nekih profesora koji je mrze. Da, baš zato što je dete iz provincije. Što im se ne smeši zagonetno, pomalo obećavajuće, što ne ume da plače, kuka, moli  i da se žali pa da hvata na saosećanje…

12279238_1186167024744579_5841659576069629426_n

Jedna tetka je, posle decenija potucanja po tuđim stanovima, kupila stan u prestonici, u koju je jednako mlada kao sada njena bratanica, došla s puno nade i očekivanja. I taman da svije gnezdo po svojoj meri pa, jes da je okasnila, ali možda se tu privije i neka dobra duša, željna ljubavi, toplog doma, domaće hrane i opranog i ispeglanog veša, kad… dođe bratanica na studije. Ništa lakše, reče tetka koja ju je prihvatila kao svoje dete koje nije imala, kad sam ovoliko izdržala, izdržaću još te četiri godine. Što dete da se lomata po tuđim sobama kao ja, a i brat… valja i on da preživi sve to vreme, besparica je. A i onaj njen inženjer izgleda još nema nameru da se razvede – čeka ćerkino punoletstvo, kao što je sačekao već i sinovljev upis na fakultet, da se deca ne traumiraju, ne zna ona šta su sve rizici odrastanja… pa tim bolje. Taman da se sve dovede u red pa da i nju ogreje sunce, jednom u životu.

Jedna devojka je, puna nade, pre deset godina došla u veliki grad da u njemu ostvari sve snove koje je sanjala u svojoj sobici, dok je krišom čitala ljubavne romane umesto školske lektire. Završiće fakultet, zaljubiće se ili… ne, najpre će se u nju zaljubiti prelep momak savršenih manira kakve opisuju u starim ljubavnim vikend romanima koje je vadila iz tetkine ostave, gde ih je ova odložila kada je počela da gubi veru u ljubav. Onda će se iz ljubavi i udati, oboje će već biti zaposleni u nekoj državnoj firmi u kojima još ne važe kapitalističko-robovska pravila i izrabljivački odnos prema radnicima osiromašenih zemalja u tranziciji, rodiće troje dece i… pa dobro, ako baš tetka neće da se vrati u rodni kraj… a što ne bi, tamo je već čeka devojačka sobica njene sestričine, šta će njoj više… podići će i oni kredit i tako će otplaćivati ratu umesto da ih stanodavci deru. Dobro se postavila još na početku studija, šta uostalom ima ko nju da pita, ona valjda zna najbolje šta treba raditi i valjda sve to radi za sebe samu… kome da podnosi račun i te… trice i kučine. Roditelji je i ne uznemiravaju, ma, gotovo ih i ne viđa, nema para za šetkanja tamo-vamo… ionako postoje pošta za slanje para i redovni busevi koji joj donesu hranu „odozdo“, a kada se čuju telefonom, ume ona da kanališe razgovor i da ne kaže ništa. Samo je malo sekira ona tetka, usedelica pa se ubaksuzila, počela da joj zakera – pa šta ti misliš, pa dokle ćeš, pa vreme ti ide, misliš li ti o svojoj budućnosti, šta ćeš, kako ćeš… dokle ćeš. A i onaj inženjer se konačno razveo, gori mu pod nogama, vidi ona… ne bi on njenu tetku ni pogledao, ali tetka je useljiva… potencijalno, sam što nije u stvari, samo još da ona očisti tu treću godinu, četvrtu je već odslušala pa posle… posle može da dođe „odozdo“ kad ima ispite, žrtvovaće se tetka, sa sve tečom, još malo. Unervozila se tetka, ima da me otkači, ne vidi da je inženjer samo iskorištava jer… nema gde. Trebalo bi da joj neko to objasni, da joj otvori oči, da… a ona, eto, nema srca i…

I ima  preča posla. Na svu sreću, iako je ne zanima poštansko sanduče, u njemu su samo računi, a računi nisu njena briga, juče je neki đavo naterao pa je zavirila u njega. Sačekalo je pismo… posle deset godina studiranja i položena ukupno tri ispita, izbačena je s fakulteta.

Pa sada ima samo jednu brigu: koji fakultet da upiše. Ionako nije dužna da nikome polaže računa, odavno je ona već punoletna.

 

Ilustracija je s Fejsbuka.

Advertisements