Ponekad, kada sam dođeš do neke važne životne po(r)uke, zapitaš se: zašto mi o tome nikada niko nije pričao. Toliko puta sam bio tužan, toliko toga otugovao, otplakao, odbolovao, samo zato što nisam znao jednostavnu jednačinu.

12047184_1016751445031858_4977748019042113263_n

Na primer, da su u nama samima i problemi i rešenja, i stranputice i putevi, i pitanja i odgovori. Na primer, da ne treba izbrisati sećanje na tugu i nesreću, jer i sama pomisao na njih, kad prođu, i na stvarnost koju živimo, može izazvati radost i sreću. Na primer, da je bol ponekad lekovitija od svih lekova. Da i greška ponekad može doneti rešenje, često i spasenje. Da ćemo jednom možda poželeti ono što sada tako odbijamo od sebe, od čega se branimo, od čega bežimo…

Neke lekcije zaista moramo sami da naučimo.

Pa kako se kome zalomi, neko ranije, neko kasnije. Neko ih zapamti, neko je večiti ponavljač. Neko je zahvalan na njima, neko ih otresa iz svog sećanja.

Kako god, kajanje nam ne gine. Kao u onoj bajci pred Tamnim Vilajetom: ko ih nauči kajaće se što ih nije naučio još više, ko ih nauči manje, kajaće se zbog onih koje je propustio.

 

ilustracija je s Fejsbuka

Advertisements