Ознаке

, , , , , , , ,

Дејан Златић, професор, претходно новинар, актуелни аутор блога Облоговани – омиљеног штива многих који воле лепо писмо, ефектну реченицу и језгровиту мисао, објавио је до сада  три књиге. Будући да их је написао више, с нестрпљењем очекујемо следећу или следеће за које се надамо да неће дуго боравити само у корицама његових фолдера.

Тешко је у границама једног блога, па све и да до краја читања Блогијевих одговора одлучим да овај текст сместим и у два наставка, представити његов лик и његово дело тако да га упознају и они који га мало или нимало знају, али и да они који га знају, свеједно да ли само виртуелно или у стварном животу, стекну комплетну  слику о њему. Јер, Дејан није само оно што видите док читате његове текстове и књиге. Нити је само оно што видите у његовим очима и у стиску његове руке. Нити је само у ономе „шта је писац хтео да каже“.

ИНЖЕЊЕР С ПОСЕБНОМ ДУШОМ

Упознајући га све ове године, најпре као мени анонимног аутора текстова на блогу, чијим сам се кристално чистим реченицама дивила, а затим и као аутора књига, којег сам имала срећу да упознам, као  зрелог писца, изузетно обавештеног грађанина земље у којој је све само не досадно живети, оног кога „све ране мога рода боле и моја душа с њим пати и грца“, хроничара наше стварности и дискретног критичара наше неспремности… на много тога што више и није питање избора већ ствар морања, откривала сам слој по слој те његове пребогате личности. И схватила да га никада у потпуности нећу упознати, нити до краја проникнути у његово „вјерују“, али да ћу увек непогрешиво разумети шта све жели да нам каже и онда када се прави да у његовим речима нема никакве поруке сем те коју је изрекао.

-Инжењерска душа и писање. Имамо предрасуде према људима из ове струке и осталих техничкх занимања, од којих некако не очекујемо склоност ка лепом писању. А мало, мало, па нас неки инжењер изенади.

Можда ће то за некога бити изненађење, али ми, људи са “ове“, кажу “реалне“ стране стварности, инжењери, долазимо много ближе “мајци свих наука“ филозофији, него многи “друштвењаци“. Тој тачки која спаја “природно“ и “друштвено“, која мени личи на уско грло пешчаног сата који се окреће час на једну, час на другу страну, па се не зна ко кога усисава, прилазе искључиво инжењери и филозофи. По мени, то уско грло је можда теорија релативитета и њој сличне. Кога то фасцинира, ко је тиме опчињен, таквим теоријама које се само асимптотски приближавају великим тајнама света, тај ће разумети и Мешу, Андрића, па спиралом у круг.

ШУВАРИЦА, ЗАНАТ, ФАКУЛТЕТ…

– Како си изабрао шта ћеш студирати, је ли било дилеме и алтернатива?

У моје време, много је важније питање било коју ћеш средњу школу уписати. Био сам вуковац у основној. У средњој ме је чекала шуварица. Прве две године за све су биле исте, нешто слично општој гимназији. Право опредељивање код нас је било у трећој години. Мени је било свеједно, имао сам неки омалажавајућ став према будућности и тада је ћале преломио уместо мене и рекао да је важно имати занат у рукама. Тада цењен и златан занат био је, рецимо, металостругар. Нас 15 вуковаца уписало је тај трећи степен.
Тамо сам упознао неке сјајне људе.
После је све ишло по инерцији. После трећег, завршили редовно и четврти степен, за машинске техничаре (тада се могло тако), после факултет, машински, наравно…
Рекох већ, после оног првог избора, сви остали су дошли сами по себи, као нешто што се подразумева. Вероватно је и боље што је било тако, јер да сам почео да бирам, не знам да ли бих умео да изаберем. Мене је увек у животу интересовало тако много ствари. Још  откривам нове области које умеју да ме усисају и одвуку ко зна куд.

-Откуд Дејан Златић у новинарству? И шта те је вратило струци, макар и  кроз професуру?

У детињству, дружио сам се са Срећком, комшијом из суседне зграде. Његова мама је била спикерка на нашем локалном радију. Свакога дана слушао сам је како говори из те магичне кутије, била је једна од оних чудесно занимљивих “људи из радија“, а пре подне је била најобичнија Срећкова мама и правила најбољу топлу чоколаду коју сам икада пио.
Срећко и читава његова породица, одселили су се још пре него што смо нас двојица постали тинејџери. А ја сам остао фасциниран радиом, тим фамозним медијем који од обичних људи прави звезде.
Неколико година касније, као тинејџер, пожелео сам да и ја постанем “мали човек у тој кутији“. Са неколико другара, отишао сам код човека који се звао Цветко Полињано, био је музички уредник у Радио Мајданпеку. Данас знам оно што сам тада могао само да наслутим: реч је о човеку који је био предодређен да буде вечно млад. Да није био такав, вероватно би нас уљудно отпратио из своје канцеларије, уместо што је био одушевљен нашим идејама.
Тада је нас неколико “ушло у кутију“ из које никада нисмо одистински изашли.
Студирали смо разне ствари, али остали смо верни Радио Мајданпеку, људима који су нас “обликовали“, као чудније од других. Тако сам се и ја у неко доба, под сасвим нестварним околностима, вратио тамо, у ту кутију.
Систем је касније уништио традицију локалних радио-станица у Србији. Неко је рекао да је то “сувишан трошак“. И тако, данас више нема тог трошка, Радио Мајданпек више не постоји, или, прецизније – постоји, али отприлике као целодневни џубокс који људима пушта музику, али им не саопштава основне информације од значаја за локални живот. После тога, нашао сам се у просвети.

-Где се налази новинарство данас, по твом мишљењу?

Када погледате насловне стране новина, садржај програма телевизијских станица са националним фреквенцијама, “ток-шоу“ емисије… Има ли у свом том ријалитију места за новинарство? Оно право, искрено новинарство, оно које пита за мишљење обе стране, али на исти начин, са једнаким поштовањем и једнаком пажњом, а не пристрасно, да једну страну питаш као “ортак“, а другу као “иследник“.
Код нас се чак и емисије које наводно носе ореол “истраживачких“, своде на ријалити. Пуне су полуистина, једностраности… Погледајте “Инсајдер“, “Крик“, да не помињем Пинкове “специјале“ и којешта…
Најгоре од свега је то што једностраност није само наша ексклузива.
Последња велика превирања на светској сцени говоре да су и највећи светски медији и те како дириговани и да пишу онако како капитал захтева.
Али, оно што мени највише смета није то, већ општи тренд да се све то прихвати као неминовност. Као – “тако мора и ми ту не можемо ништа“…
Мислим да не мора. И, ако ништа друго, макар сваки пут када имамо прилику, можемо да кажемо да знамо шта се дешава и да то није у реду, да се успротивимо. Да кажемо – хеј, провалили смо вас, лажете, изврћете истину, нисте у праву и нисмо тако мали да то не смемо и не умемо да вам кажемо. А и ако смо мали, нека их тај наш став жуља. Неће их убити, али ће их успорити, као камен у ципели.

-Најпре смо те у познали као аутора веома запаженог блога, чије приче имају неку посебну ноту и димензију. Као већ искусан блогер, можеш ли да процениш домаћу блогосферу, независно од жеље, планова и настојања многих да ту своју активност уновче?

Не бих рекао да је мој блог веома запажен.
Преиначићу мало, мени се чини да је мој блог запажен од стране људи вредних пажње. И мени је то драго. Верујем да смо се баш на тим посебним нотама и димензијама и срели.
Да будем искрен, јесам искусан блогер по времену проведеном овде, броју постова и неким мање важним статистикама, али нисам ја неко ко је довољно упућен да процењује домаћу блогосферу. Ако изузмем тебе и још неколико блогова који бележе озбиљну посећеност, у највећем броју случајева, ја пратим блогове који нису толико популарни. То су људи слични мени, заробљени у малом свету који их окружује, а уједно слободни у васионама које граде око себе. Тај микросвет ми прија.
Што се уновчавања тиче, многи мисле да је то налик на “ ‘леба без мотике“, али једино у шта сам потпуно сигуран је да то није тако. Да би се зарађивало од блога потребно је да човек томе буде активно посвећен 24 сата дневно. А ни то није довољно, и теме су битне…

КРАТКЕ ПРИЧЕ ИЛИ ПОЕЗИЈА У ПРОЗИ

– Мајстор си реченице и кратке приче, а с друге стране, (својим књигама си то показао) и изврстан приповедач који сјајно води причу и држи интересовање читалаца све до расплета. Шта је теже написати, савршену кратку, заиста кратку причу или добру књигу?

Хвала на овом комплименту.
Прихватићу ово што се реченице тиче, али нисам сигуран да се ово што пишем може сврстати у кратку причу. И када сам писао дуже, готово целу страну, двоје људи који знају о чему причају, Софија Кошничар (данас шеф катедре за српски језик на Филозофском факултету у Новом Саду) и чувени Душко Трифуновић рекли су ми да то нису приче. Рекли су да је то можда поезија у прози или да бар највише личи на то.
После сам те моје радове назвао кратким формама.
А одговор на твоје питање је једноставан: да је тешко не бих ни писао, ни једно ни друго. Не иде увек, некад ме занимају друге ствари, али када процури однекуд… Онда тече, шта год да је, кратка форма или књига.

О БЕЗИМЕНОЈ
 

– „Безимена“ је твоја прва књига.Сви ми знамо неку… Безимену. Ко је створио ову твоју: отац, читава породица, друштвене околности…време у којем је живела? Или си је тотално измислио?
Тотално сам је измислио.
Тих првих неколико година рада у школи баш ме је обузела нека тиха носталгија. Окружен том децом, књигама из којих сам и ја учио, учионицама у којима сам и сам био средњошколац, нешто ме је стално вукло назад кроз време.
И тако, почело је као неки експеримент, а завршило се као роман.
– Безимена је право мезимче блог света у чијем окружењу је изникла. Је ли те изненадило онолико интересовање за њу и како си се снашао у датој ситуацији?

Да, сложио бих се са тобом да је “Безимена“ заиста право мезимче свих вас, мојих другара блогера. Не само да сте је сви наручивали, него сте је касније хвалили, рекламирали, препоручивали на својим блоговима.
Не знам да ли сам био изненађен, већ смо се некако препознавали по тим нашим блог-кутковима, пре бих рекао да сам био веома дирнут толиком солидарношћу људи које уопште нисам познавао лично, уживо, што би се рекло.
Нисам се снашао у тој ситуацији, признајем. Било је толико вас који сте ми се јављали, много сам мејлова и порука добијао тих дана, било ми је најважније да никоме не останем дужан примерак књиге, па на неке друге ствари нисам обраћао довољно пажње. Има неколико људи према којима сам се огрешио, пре свега заборавивши нека обећања и договоре који су остали неиспуњени. Жао ми је због тога.

О ЗРЕЊУ

– Са Зрењем је све ишло мало другачије, бар што се начина њеног изласка из штампе тиче. Књига је сведочење о једном, нама блиском времену, о генерацији нама тако блиској, а садашњим младима тако далекој по начину живота, размишљању, плановима и очекивањима.Шта су могли и шта нису могли јунаци „Зрења“ и јесу ли могли другачије, јесу ли имали избора?

Јунаци “Зрења“ учинили су све што смо чинили и ми, њихови вршњаци, затечени у том смутном времену. Ратовали, гинули, падали, дизали се, сналазили се и превасходно били затечени и збуњени свим оним што им се догодило. Њихове најбоље године прошле су као убрзан снимак са ефектима пуцања и паљења и они су се прилично брзо, за онолико колико је човеку потребно да прочита две стотине страна, нашли у некој, назови мирној луци.
Тамо су схватили да се више не познају.
Да ли су могли другачије…? Да ли су имали избора…? Мислим да ћемо себи та питања постављати довека, али не на ширем, друштвеном плану, већ искључиво свако на свом, личном…

– Но, желим да те питам и ово: колико ти се душа цепала док си писао Зрење и како си, пишући га, по други пут преживљавао време о којем говориш у њему? 

Мислим да су наше душе неповратно поцепане још онда када су се догађаји из “Зрења“ дешавали.
Сви наши пријатељи који су се одселили, погинули, “отишли“ на овај или онај начин, већ су однели по комад наших душа.
“Зрење“ само подсећа на те комадиће нас који су растурени по туђим земљама, нашим гробљима и сећању. Можда, али само можда, се моја душа у ствари састављала док сам то писао. Или је поштеније рећи – крпила.

О БДЕЊУ

– Колико је Дејан Златић, сада већ озбиљан писац, променио сам себе између Безимене и Бдења, последње објављене књиге? Да ли се твој приступ писању и поглед на свет, на прошлост, променио између почетка писања Безимене и завршетка писања Бдења?

Кажу сви (други, не ја) да је “Бдење“ најзрелија моја књига. Око тога углавном нема подела, мада има око тога да ли је боље “Бдење“ или “Зрење“.
Безимене нема у тим расправама, али њу некако сви воле, онако како си и сама рекла, као свеопште “мезимче“.
Приступ се заиста променио. Много. Писање је, осим маште, искуства, креативности,теме и приче, у ствари и занат који се учи.
– Знам да си неуморан. Шта да очекујемо из твоје радионице и када?

Нешто сам већ написао,нешто пишем.
То се види по блогу, он тада стагнира.
И једно и друго је различито од онога што сам до сада писао. Другачије.
Оно прво је трилер/хорор/мистерија, секте, крађе беба, доведено до краја, али питам се вреди ли?
Ово друго… Развило се, тек пишем, не знам… Али прија ми…
Дакле, видећемо…

-Је ли исплативо бити писац данас?

Са свих аспеката гледано (сатисфакција, лична промоција, задовољство, каријера, успех, зарада… и… шта је у ствари највећа награда?). Када видим све коментаре, блог-постове, поруке, мејлове којима ми толико људи поручује да их је моје писање дотакло, дирнуло, подсетило, вратило некуд, подстакло да размисле, када кажу да су се препознали, или да су препознали, да… Шта год…
Па још, када срећем своје суграђане који коментаришу оно што пишем, који су прочитали…
Вероватно се могу сматрати богатим човеком.То је највећа награда.
Што се тиче новца… Овај “озбиљан писац“ дужан је још 300 евра како би,после свих књига, био на нули.

Advertisements