Večeras, negde u sumrak – ono kada je najlepše doba vedrog sunčanog dana na izmaku, dok se vatromet boja gasio negde iznad Dunava, uz zvuke laganog džeza (čini mi se, njihove omiljene), na terasi beogradskog #Jazz Bašta, stigla je (u moj novi telefon koji ima sve skalamerije tipa viber, mesindžer i ostale, bez kojih je danas očigledno život ovdašnji nezamisliv pa je konačno  morao da se nađe i u mojoj tašni) fotografija koju sam očekivala tek sutra. Nale i jedna prelepa beba i njenom zagrljaju.

Tekst koji sledi stigao je pola sata kasnije, pre nego što je novopečena mama rekla „a sada idem da spavam“.

Oprostiće mi svi divni ljudići sa kojima sam u-radila intervjue ovih dana pa malo zakazala sa objavljivanjem, a pouzdano znam da će najveseliji prilikom tog praštanja biti Oblogovan, jer sam sigurna da deli moju radost. Naletova priča ide pre njegovog intervjua, a ovu priliku koristim da ga pomezno najavim za neki od narednih dana.

Dakle, priča o jednoj Sovici, tek rođenoj i o Naletu i Miljanu, koga sam prizvala u njen život jednog decembarskog prednovogodišnjeg dana, zbog čega dobih doživotni epitet njihove Dobre Vile. A da vas podsetim, Nale je ona hrabra devojka iz ove dve priče: Gradi put svile u Kazahstanu, ovde, i Kad blog glavu spašava, ovde.

Ovog ranog beogradskoj jutra, kada se sav normalan svet budi kako bi otišao na posao (sem, valjda, nas luckastih Srba koji umemo da pre-živimo i kada smo na posao davno prestali da idemo) dobih i sugestiju (kad li to novopečene mame spavaju po bolnicama ?!): i obavezno u uvod stavi tvoje pismo Deda Mrazu i Dejanov Dogovor sa nebom, to su Čuda od kojih je sve krenulo. Nije još jedno u nizu Čuda koja spajaju dobri svet blogerski, ali eto – Nale, i ne znajući za tu vašu konekciju, Blogijev Dogovor sam reblogovala, lično. I da, reče mi Nale, ovo ti je umesto onog intervjua, na kakve si navikla kao moj lični biograf, to sam krenula da ti pišem odgovore… i nastade pismo za Katicu 😉

Videćete i sami: život ovog para je toliko uzbudljiv, za tako malo vremena našli su se na toliko različitih mesta na kugli zemaljskoj i toliko toga doživeli,  koliko mnogima ne uspeva za ceo život. A ako vam nešto nije jasno, slobodno pitajte. Nova mama će vam sigurno sve razjasniti.

„Draga Sovice,

Noćas ko da si ponovo zauzela svoj poprečni položaj u stomaku. Tako si obožavala da boraviš prethodnih meseci nagoveštavajući da ćeš se, ko i tvoja majka, roditi naopako. Da ne kažem, naopaka.  Tvoj dr. Mamuka kaže da imaš mamin profil i da je sve OK. Ne poznaje on taj profil, ali dobro… Ima verovatno, i od tvoje majke luđih. Možda. Ti si, iz samo tebi znanih razloga, odabrala baš mene da te na ovaj svet donesem. I ovog ti vrednog oca koji u 13:46 spava, ni miris kafe, ni glas Zorana Modlija i emisija “Zakon akcije i reakcije” sa radija 202 ne bude ga. Jutros je, zamisli, pre 11, imao obuku kako da skuva kačamak ili, kako on kaže mamaljigu. Šporet je skoro pa sam upalio, kraj vruće ringle celih 15 minuta stajao je; pa naravno, bebo, da umorio se!

Znaš, ovo je jedan neobičan vikend za tvoje roditelje. Mislim da je drugi po redu, za 4 (tj. skoro 4.5) godine naše veze, koji provodimo u kući. Ne znam kako nam se omaklo da nigde ne zbrišemo, ali čim ti se tata odmori, negde ćemo morati. Bar tu do Chaltuba, gde se nekad sam Staljin banjao.  Nekada je, znaš, postojao voz Moskva – Chaltubo. Ne vodimo mi tebe bilo gde! Sad je tamo malo život stao, ali pokrenuće se. Tamo je tvoja dr. Irina odrasla, a tamo je i naša Rosa koja će te rado, ko i svu decu, u zagrljaj primati.

Čarolija oko tvog dolaska na ovaj svet krenula je iz Rosine kuće, sa pogledom na Prometejevu pećinu. Tog Prometeja ovde ustvari zovu Amiran, Bog ljubavi i ovde nije kriv što je ljudima dao vatru, neg što je nekom Bogu ukrao ćerku, te su ga zato kaznili i lancima za vrh Kazbegi vezali.  Krajem jula, prošle godine, nas 7 krenulo je, ko Jason i Argonauti, u potragu za Zlatnim runom. Od Rosine kuće krenuli smo podno vrha Kazbegi na kom je Prometej bio okovan, učili smo se ravnoteži i oslobađali se od strahova koji nas drže okovanima i ko orlovi Prometeju, jetru kljucaju. Badava nam zlato da tražimo ako se bojimo. Nakon tog putovanja, trebalo je da počnem da živim s tvojim budućim ocem. Zlatno runo u naš dom da ponesem. A u meni je samo rastao strah da će me jedna beba opet odabrati. Birale su me, znaš, bebe i pre tebe, ali nisam umela da ih zadržim…Odlazile su, a ja sam krivila sebe da ih nisam ustvari ni želela ni volela dovoljno.  Čarobnica nas provede kroz ciklus uravnotežavanja i na brdu gde je Sv.Nino pobola prvi krst i povela ovu čarobnu zemlju stazama hrišćanstva, sedeći ispod masline, poželela sam da me odabereš.

Noseći Zlatno runo u rukama, stigla sam vozom u Samtrediju, kod tvog oca, u sobu hotela “Obola”. Ne, ti nisi htela tu da sletiš. Trebale su ti jastučnice sovice i revolucinarna Kuba. Tamo negde, oko Manzanilja, gde se rodila Selija Sančez, u okolini parka Granma gde je Če prvi put stupio na tlo Kube, podno Siera Maestre gde su se “barbudosi” za revoluciju spremali, tu negde si nam doletela. U Santa Klari sam mislila da me muči stomačni virus, a u stvari ti si se, na Čeovom grobu gnezdila, revolucionarko naša mala. Prijao ti je i let sa Kube do Beograda i Tbilsija. Neka čudna putanja odvela nas je na čudotvorni izvor Sv. Nino. Iako je “radno vreme za čuda” bilo završeno, gruzijska monahinja mrgudnog (samo) izgleda dade mi haljinu od belog platna i zajedno sa devojkom sa Urala, iz Čeljabinska u hladan, mračan izvor me potopi. (Sećaš se u taj Čeljabinsk je meteorit onomad u februaru 2013-e pao, a jak zvuk čuo se čak i na jugu Kazahstana, u okolini sela Temirlana, gde se tvoja majka, Put svile gradeći, tad zatekla). Potom monahinja i s tvojim ocem učini isto. Ni slutili nismo da si ti već tu.

Test za trudnoću kupljen dva leta pre toga, u novootvorenom tržnom centru u Port Harkortu, na jugu Nigerije, tokom naših redovnih dvonedeljnih izlazaka iz “Onne Camp Zone”, pokaza, jednog oktobarskog jutra (tj. 13. oktobra 2016), u lučkom gradu Potiju, dve linije. Iako smo se strahova oslobodili, trudnoće smo se ipak i dalje malčice bojali. Na intrenetu smo našli CV tvog dr. Mamuke  i njegovu bolnicu “Beau Monde”  (ili, što bi Gruzini naši rekli, Bo Mondi) u  Kutaisiju, a Rosa nam reče da idemo kod njega i da ne brinemo.  Imala si tad 6 nedelja i čim je dr. Mamuka (za kog smo tad saznali i da je profesor na fakultetu i da su momčići iz Nigerije s kojim smo se združili u čekaonici njegovi studenti) upalio ultrazvuk (onaj što gleda preko stomaka, nije hteo vaginalnom sondom da te plaši), jedan od studenta iz Nigerije, viknu “YES”….i počeše da se raduju svi studenti, a tvoj otac reče “NO WAHALA”. Profesora Mamuku nije prepala uopšte priča o svim tim našim prethodnim lošim iskustvima, nisu ga prepale ni tri genetske mutacije tvoje majke ni, zbog njih povećana sklonost ka formiranju tromba. Ne uli mu, ni trunku straha, ni ona “trizomija 22” zbog koje nas je jedna naša beba napustila. Ne trepnu taj Profesor uopšte, reče opušteno – o vama će da brine dr. Irina, ona je super, a tu sam i ja. Razmenili smo brojeve telefona i spokojno proveli vikend u Boržomiju, u parku koji su Romanovi zasadili. Šetali smo oko njihovog dvorca, verali se do neke nepristupačne tvrđave. Uživali smo u vikendu, neopterećeni strahovima i brigama.
Jednog sam petka spazila neku braon mrljicu…takav znak su davale te bebe koje su odlazile od nas. Dr. Mamuka se odmah javio na telefon. Reče – ma nije to ništa, to je normalno, idite vi negde na vikend, uživajte. Zvučao je sigurno, bez trunke zabrinutosti. Jeste da sam zagledala i plašila se tih obojenih tačkica, ali vremenom, strahovi su nestajali.
Onda se pojavio neki hematom, ali niko nije pravio veliku paniku ni oko toga. Mama je malo odmarala, kući, a ti si pojela tog hematoma.
Na sledećem susretu, imala si tad 10 nedelja, profesor Mamuka reče da si, izgleda, “Lady”.
Krili smo da postojiš, bila si mala revolucionarka u svom džaku.


Za Novu godinu smo putovali za Beograd. Bio je neki sneg u Istanbulu, putovanje je, umesto 6 sati, trajalo dva dana, a ja sam prethodno tri dana povraćala u Tbilisiju. Predostrožnosti radi, posetili smo lekare u Beogradu. Tu se javila prva panika. Ona, zbog koje smo se ustvari i bojali trudnoće, a koje smo u Gruziji bili lišeni. Sa snebivanjem, sa samo njima znanih visina, konstatovali su da je pravo čudo što smo, bez injekcija, lekova i svih tretmana koji zahteva “rizična” trudnoća, do 17 nedelja tvojih stigli. Jedan, koji je, znaš, velika faca među njima, reče da ipak ne treba ništa, da je sve u redu.
Malo zbunjeni (i potpuno sluđeni), vratili smo se u Gruziju. Mada je tvoj dr. Mamuka rekao da u tebe ne sumnja i da aminocintezu raditi nećemo, u Beogradu smo te testirali, ali putem mamine krvi. Potpomogli smo malo ipak tu farmako mafiju i kupili sebi mirnu savest  kroz jedan statistički test koji je pokazao malu verovatnoću za bilo koju vrstu genetskih poremećaja (koju test obuhvata) i veliku verovatnoću da si devojčica. To eto dobiješ kad tvom dr. Mamuki ne veruješ! Uskoro smo, zbog tog nepoverenja, dobili i injekcije fraksiparina.
Tokom sledeće posete Beogradu, iako si nadmašivala referentne vrednosti za svoje 23. nedelje, predložili su nam da se ipak posavetujemo sa hematologom. Ako budeš tako blesava pa rešiš da budeš lekar,  budi onda bar toliko pametna da budeš hematolog. Da tumačiš krvnu sliku naučiš (a to ti je, garantujem, lakše neg’ natalnu kartu da čitaš), uhvatiš se jedne teorije, savladaš moć ubeđivanja i to ti je to. Tvoji roditelji su otišli kod, naravno, najboljeg. Jer šta drugo njihovo čedo zaslužuje! Onog koji je doveo fraksiparin u Srbiju i znali su, pre nego što su ga sreli,  šta će im reći. Preporuku da primamo fraksiparin (čak i dozu), dobili smo još davno, te se čuveni profesor iznenadi što nismo sledeli taj savet njegovog najboljeg đaka. Profesor divan, stara škola, slabo čuje, ali tako lepo priča, prizemno, jednostavno, razumljivo …očinski…. Da ste u Kanadi, reče nam profesor, ne biste primali te injekcije, ne biste ni u Švajcarskoj jer je tamo to skupo, ali naša, srpska škola, preporučuje da se, u slučajevima povećanog rizika od formiranja tromba, kakav kod vas postoji, prima.  Tako smo, sledeći srpsku školu, doputovali u Gruziju s koferom punim injekcija.  Dr. Irina se nije bunila, prihvatila je stav srpske škole i naučila tvog oca kako da mami daje injekcije u stomak. Znaš, moram da ti kažem da se on baš junački s tim injekcijama bori. Odabere mesto, poljubi, a ti se uvek se trgneš kad čuješ taj zvuk skidanja gumenog čepa sa šprica. Prvo sam mislila da se plašiš i ponavljala ti da nije to ništa, a onda sam shvatila da se jedna mala revolucionarka ne plaši već da me bodriš i poručuješ mi da budem hrabra. Jer ti ne znaš šta je strah, a mi te tome učiti nećemo.
(Da, da ti kažem još nešto, ako budeš hematolog, proveri i istraži malo ono što nam je na sledećoj kontroli, profesorov đak rekao: ako je visok holesterol u krvi, što se kod trudnica ni ne proverava, jer je normalno, ali tvojoj su majci u Beogradu i to proveravali, onda se vrednost D-dimera ni može pouzdano utvrditi jer reagensi ne raguju na “masnu” krv. Preneću ti i još jedno znanje koje ni ona velika faca  međ’ beogradskim ginekolozima ne zna – nema veze u kojoj laboratoriji ispituješ D-dimer, nije bitno da referentne vrednosti ni metode ispitivanja budu iste, gledaš samo da li je D-dimer 2.5 puta veći od gornje referentne verdnosti ili ne. I ideš – za trudnice do 70 kg težine,  0.3 mg fraksiparina dnevo, preko 70 kg ,0.4 mg itd. Ovo ti je dovoljno i za privatnu praksu. Imamo i uputstvo kako pripremiti fraksiparinsku trudnicu za porođaj. Za to se ide posebno na konsultacije i posebno se naplaćuje. Iako je stvar opšta.)

Imali smo dilemu gde da se rodiš. Lakše bi to možda bilo u Beogradu, svi bi bili tu, oko nas, da nam pomognu…ali, znaš, i da nas slude. Jer, čula si već i sama, s kojim su nas sve savetima obasipali tamo. I koliko su samo puta rekli tu reč koju smo mi rešili da ne koristimo, jer ti ne razumeš “NE” i za tebe ne postoji “NE SMEŠ”, a oni tamo samo su nam to ponavljali.

Prošla si obuku “Umetnost ravnoteže”, podržala studente u demonstracijama, prisustvovala venčanju svojih roditelja u sred utorka u 16 h i doputovala u Gruziju gde ćeš za pet dana doći na ovaj svet. Mi nemamo pojima šta ćemo i kako ćemo s tobom, ali ti ćeš znati. Naučićeš nas šta sovice vole. Mi ne bismo da ti namećemo ništa, ali dok ne budeš mogla sama, moraćeš da putuješ s nama. Čeka te sve sklopivo i pokretno – i  krevetac i kadica…sedište za kola i žuta kolica da ti bude sunčano i po kiši. Garderobe nemaš mnogo roze, ali dobro, ako baš budeš volela tu boju, moći ćeš da je nosiš, npr. četvrtkom. Ostalim danima, zna se, maslinasto zeleno, ko i svi revolucionari, ćeri moja 😉
Da si odabrala neke druge roditelje, već bi tvoj krevetac bio namontiran i spreman, kuća čista, sve da blista, babe, dadilje i patronažne sestre u koloni stajale bi spremne, ali…Tvoja majka pokušava da piše i da čita sve više (ko da ćeš joj ti smetati u tome), a otac…e pa evo…on je, dušo, ustao. I gitare se prihvatio. Ženidba mu pomogla nije, te gitaru mu kupismo nas dvije 😉 Jer, čuj, on u nešto udarati mora! Sluha ima i uporan je i bilo bi lepo, ako već nešto (sem očiju plavih i velike duše) moraš da naslediš od njega, baš to da naslediš, ali nemoj da si mi, ko on, opsesivna. Vidiš i sama kako ubija Vasa Ladački kad ga čuješ 10 puta za redom …. A mol A mol E dur A mol C dur C dur G dur G dur C dur D mol D mol D mol A mol A mol A mol E dur E dur E dur A mol…Izdržljiva si, to mi je već jasno, Sovice jedna mala! I voliš more; baš smo uživali prošle nedelje u Batumiju. Stigla si i ragbi meč Irska –Novi Zeland da odgledaš. Nismo hteli da nas jednog dana kriviš što si propustila svetsko prvenstvo za mlade, u sred Kutaisija…i što nisi gledala kako novozelandska momčad maorski ples “Haka” pre svakog meča izvode.

Onaj kačamak od jutros davno beše…Mora se i iz kuće izaći malo, da ne bude da skitali ovog vikenda nismo. Već sledećeg s tobom negde, što da ne! Tvoj otac ionako kaže da nećeš valjda iz porodilišta kući. Gore, znaš, podno tog Kazbegija ima to selo i ti ljudi kod kojih smo bili i puno sitne dece, tamo bi ti baš volela da ideš, jel da, što pre? Malo nam je buka od saobraćaja i prašina u ovom našem Kutaisiju. Bile su ovde nekad kolhidske bašte kralja Ejeta, ali posadićemo mi neku našu baštu čarobnog bilja punu. I obavezno pasulj….jer kod tvog tate, ljubav kroz prebranac dolazi.

Ne znam šta nas sve čeka, ali jedno ti obećavam – dosadno, a ni učmalo, biti neće! Volim te neopisivo, Sovice, dete.

Tvoja mama,
Kutaisi, 10 jun 2017,
uz zvuke nove pesme koju tata upravo uči – “Zagrli me”

Fotografije su iz mamine arhive. Tatu i njegove stavove glede pojavljivanja po netovima poštujemo pa njega i Sovice ima samo u ogromnoj ljubavi koja pršti iz ove priče.

Advertisements