Otvorila je profil na Fejsbuku. Nekako je znala da će ga tako najlakše naći. Bez pogleda ispod oka, smejuljenja i dodatnih pitanja.

Mora da ju je tražio, nagađala je, on koga je sve interesovalo i nije bilo šanse da propusti bilo koju novotariju koja bi mu se pojavila u vidokrugu. Ona zbog posla, a i svega što joj se godinama dešavalo, nije imala volje za bavljenje netom duže od razmene mejlova.

Nekoliko klikova, poznati likovi i… eto njega: lep stasit muškarac, malo više sed i sa malo više bora za njegove godine, ali onaj njen, dragi, dragi lik koji joj boravi negde u podsvesti od kako zna za sebe. Nešto dragoceno i samo njeno. I neprolazno, šta god se dešavalo i u njegovom i u njenom životu.

Nije se nimalo femkala. Nije ništa očekivala niti će mu išta pokazati. Samo mu je   poželela dobrodošlicu i pre nego što je prihvatio zahtev za prijateljstvo. I poslala najveći zagrljaj među emotikonima.

Pa se vratila svojim knjigama.

Dok je obnavljala neke komplikovane lekcije, zavaljena u svoju omiljenu fotelju, novo kučence još nesviknuto nameštaju u njenom stanu motalo joj se oko nogu. Sebe je uhvatila u mislima koje su bile daleko od njene svakodnevice. Pritisak koji je osećala u slepoočnicama, u grudima i u čitavom svom biću, odjednom više nije bio tu. Bila je svesna samo širokog pronstranstva kojem tek sada život može da je odvede. Svejedno, ostala u stanu ili ne. Svejedno, ostala u svom gradu, svojoj zamlji… ili ne. I svejedno… u stvari nije svejedno i jako bi je bolelo da tako bude,  ali i ako ne pronađe ono što mnogi nazivaju svojom izgubljenom polovinom, zemlja će i dalje da se vrti i sunce će i dalje izlaziti na istoku. I ona će i dalje uživati u njegovim fascinantnim zalascima, na mnogim svetskim adresama.

Kompjuter je vukao kao da je živ stvor koji zahteva svoj deo njene pažnje i interesovanja. I u njemu poruka kojoj se nadala:

-Ja sam.

-I ja sam.

(Njihova, gotovo pa lozinka, iz dana kada se nisu odvajali.)

-Konačno.

-Konačno.

Napisala mu je broj svog telefona, čula glas koji je želela da čuje posle toliko godina… da se uveri da je to „njen“ Dragiša i… već posle deset minuta otvorila mu je vrata svog stana. Mnogo lepše i prijatnije mesto za susret i razgovor… i pitanja i ćutanje… sa onim o kome želi sve da zna. O svih ovih… koliko beše godina otkad ga je potpuno izgubila iz vidokruga.

Dobro se držao, za čoveka koji je prošao sve one male paklove u životu: brak („vreme ti je, dokle ćeš da čekaš tu neku koju možda nikada nećeš sreseti“), ženu („ne volim te i nikad te nisam volela, braća su me naterala da se udam za tebe samo zato što nisu mogli da mi srede papire i ostaviću te, kad-tad), razvod („samo je jedne noći iscenirala svađu, prosula malo piva iz njegove flaše na sto i pozvala policiju“), odvođenje iz kuće u donjem vešu i u papučama, zabranu prilaska njoj i detetu, traženje bilo kakvog smeštaja dok se ne snađe. I kupovinu garderobe na buvljaku… bez prebijene pare. I ono najgore, na silu prekinut odnos sa sinom, kojeg je obožavao. Nisu pomagala ni pisma, ni slanje para van obavezne alimentacije, ni kupovina mobilnog telefona da se nesmetano javi kad poželi… ni molbe i pritužbe socijalnog službi, policiji, direktoru škole, njenoj braći. Ona je dobila dete, kuću, alimentaciju… a on je ostao sam, sve dok prazninu nije bar malo popunio dovođem roditelja.

Više nije ogorčen, besan, kivan na bišu ženu, na zakon, na dete, da bivšu tazbinu. Samo je beskrajno nesrećan i tužan i samo ga poslovne obaveze drže da ne potone u glib samosažaljenja.

Otišao je skoro pred zoru. Dok joj nije ipričao sve i dok nije čuo njenu priču do kraja, nije ni ustao. Na vratima je zagrlio… i dugo su tako stajali, svako u svom bolu. Svako sa svojim nadama.

Kada se probudila, zatekla je poruku na Fejsbuku: Moramo da razgovaramo. Ozbiljno, konačno. Previše vremena smo potraćili. Ne mogu da dočekam da se probudiš.

Otključala je vrata i sela u svoju fotelju. Noge bi je izdale, da ga je dočekala na ulazu. Sačekala ga je omiljena domaća kafa s njegove strane stola, a  sebi je servirala nes. Sa cevčicom. Šta zna kako će njene ruke reagovati kada im se pogledi ukrste.

Osobe koje su se našle posle tolikog traženja, ako su mudre, ne gube vreme na beskrajnim kalkulacija, objašnjavanjima i ubeđivanjima.

Da, ima vremena da ode sa njim na deset dana. Da, dobro će razmisliti i popričati i sa ocem, oko mogućnosti njenog odlaska u Australiju. Da, nije joj ni važno ako ne može da radi kao lekar… a može i ponovo da upiše fakultet, kao što je učinio njen drug, umesto da polaže bespotrebne ispite radi nostrifikacije diplome i da opet bude samo lekar drugog reda.

I da… mislila je na njega svih ovih godina i u svakom muškarcu kojeg je srela zamišljala je njega.

„Srećan ti rođendan! Nadam se da sam dobro upamtila, ovo je tvoja omiljena torta.“

Jecao je… nije ni znala da nikada u životu nije toliko jecao, ne stideći se ni svojih suza ni njenih pogleda. Za sve one godine tokom koji je bio samo cimer u sopstvenoj kući. Za sve nedoživljene ljubavi. Za sve propuštene zagrljaje sa rođenim sinom. Za svu nerođenu decu koju je oduvek planirao. Za svoje prazne nade i puste snove.

A ona je plakala za sve ono vreme tokom kojeg se držala čvrsto i ne dajući sebi da pokaže koliko joj je teško.

Prošekom su zalili sve te svoje suze, koje su morale konačno da oslobode dovoljno prostora u njihovim očima za radost, nadu i ljubav. Za ostvarene snove. I za njih u njima, onako kako su oduvek zamišljali…

EPILOG

Nije joj se dopala Australija. Tamo, gde su ti potrebni samo pidžama i radno odelo, nije videla nikakve čari i snagu privlačnosti. Lepo je videti, osetii, okusiti… ali je još lepše vratiti se svojima… domu, ocu, dedi, prijateljima… poslu… svom psu, svojim muškatlama na terasi i petunijama u žardinjerama. Svojim omiljenim mestima u gradu, van grada, svom izlasku sunca i zalasku najlepšem na svetu. Koje će gledati sa njim.

Dan pred povratak dobila je poruku: jedan dečak od sedam godina spreman je za usvajanje. Prvo će biti omogućen njoj susret sa njim, iako bi bila samohrani roditelj. Sva ustreptala, odgovorila im je da – stižu. Budući mama i tata.

Nisu gubii vreme. Taksi ih je pravo sa aerodroma odvezao u Zrenjanin, gde se na prvi pogled zaljubila u dečaka. Iako je priželjkivala devojčicu.

Jedva je izdržala to vreme upoznavanja, prilagođavanja, proveravanja… dok Marko i zvanično ne postane njen. Njihov.

Pripreme za venčanje pomogle su joj da nekako lakše podnese sve te stresove oko procedure kojom započinje usvajanje. Nije mogla da dočeka da ga konačno upiše u školu, da prođe vreme da istinski bude njeno dete i da postanu prava porodica. A u njenom srcu su već bili sve to.

Na venčanju, Marko im je dodao burme. Bio je sav važan i ponosan… na mamu i tatu.

Sve troje su otputovali na medeni mesec.

Godinu dana kasnije stanom se širio plač novorođene bebe. Devojčice sa smeđim uvojcima, kakve je i njena mama, na čuđenje obeju baba, imala  čim se rodila.

Porodica je bila kompletna. A život tako lep. I kad ga počneš plačom.

Advertisements