Kroz čitav život kretala se s držanjem osobe svesne sopstvene superiornosti, zasnovane na onome što ume, zna, ima i može. Umela je da zapne, čim bi sebi postavila nekakav cilj. Da sve započeto dovede do kraja. Znala je mnogo i učila svakodnevno, čak i dok se sudarala s najvećim problemima. Imale je čisto srce, bez pakosti i zlobe i dušu meku kao oblak. Kada bi samo poželela, mogla je sve. Čak i da skače s paraglajderom. Da roni, učestvuje u auto-relijima, da se spušta niz Drinu. Da vodi probirljive putnike lakoćom iskusnog turistčkog vodiča, svejedno da li na Ohrid ili u Rim.

I zato se nije bojala. Ničega i nikoga. Pa čak, činilo joj se, mada je stalno bila na oprezu, ni njega.

Sa smirenošću koju kod sebe nije prepoznavala, primila je poziv iz beogradske centrale. Da sutra tačno u 1o bude u kancelariji glavnog koordinatora.

Ničem boljem nije se ni nadala.

Ko se žali, buni… progovori, njemu i sramota. Kazna za hrabrost.

Iznela je iz službenog auta svaku svoju stvar i odvezla ga na generalno čišćenje. Očistila je lap top od svih svojih adresa, napisala mesečni izveštaj i, gordo kao nikada u životu (a kako drugačije regovati onda kada je rečnik držanja siromašan za opis stanja u kojem se ona nalazila), ušla u  blještavu kancelariju punu viskija i skupih cigareta.

Da, razumeju oni nju i žao im je zbog svega što je propatila. Da, ona je sjajan radnik i niko nema ni jednu primedbu na njen rad. Da, pred njom je blistava budućnost oftamologa, čuli su oni već i za pohvale profesorke koja joj je bila mentor. Da, da, jako im je žao ali… ali bi ona trebalo da ima u vidu delikatnost situacije u koju je firma dovedena posle svega… i, ukratko, da se priča ne bi širila… a svakoj priči se doda mnogo toga i na kraju se i ne zna ko je krivac a ko je žrtva… oni joj predlažu, eto, zamolili bi je da u duhu dosadašnje uspešne saradnje… sama podnese zahtev za sporazumni raskid radnog odnosa. Da, dobiće otpremninu, tri mesečne plate… ne, neeee… pa situacija je takva da ona i ne može da bira, jer…znate kako je, koleginice, mi moramo voditi računa o ugledu firme, a Vaša istina protiv njegove… pa Vi vidite sada…

Otišla je visoko podignute glave. Ko zna, možda su i oni ponekad bili ona utvara koja je navodila u bezdan ledene šume. Koliko puta je osećala da, i pored svih pogodnosti, radi posao nedostojan nje… koliko puta je gutala knedle dok se osmehivala onim lekarima koji su postajali nezasiti u zahtevima… dnevnice, putovanja, simpozijumi… i koliko puta je bivala zahvalnima svima ostalima koji nisu tražili ništa, a izlazili su joj u susret samo zato što su znali da i ona mora da zaradi svoju platu.

Tek kada se probudila u svom krevetu, sutradan posle 12 sati neprekidnog sna, shvatila je šta znači biti slobodan. Od uznemiravanja, od opreza, od osvrtanja, od ubeđivanja, objašnjavanja, molbi. Od svih nemoj, neću, ne želim. Od šefa, posla, klijenata, od muža, od vonja na viski i pivo, od ljubavi koja je sve samo nije ljubav, od nerazumevanja, nesloge… od izbegavanja, davanja…davanja dela sebe svima onima kojima je bila potrebna… i od toga da je najmanje svoja i najmanje posvećena sebi.

Najpametniji potez koji je za sebe učinila bio je da ode do centra za socijalni rad i krene u proceduru podnošenja zahteva za usvajanje deteta. Kao samohrani roditelj. Bez ikakvih kalkulacija sa budućnošću, koja može da bude, ali i ne mora: nova ljubav, brak, dete… porodica. Idila.

Za sada je jedino izvestan posao koji je čeka čim završi specijalizaciju. Od danas, za četiri meseca. Možda tri, ali neće da žuri… neka bude i pet.

Zamišljala je devojčicu smeđe kose u loknama, kakva je bila i sama. Nekada, kada je imala srećnu porodicu. Prilazi joj sa crvenim makovima u ruci, koje je ubrala pore Nišave. Ona je privija uz sebe i nastavljaju šetnju vraćajući se kući. Iza njih je sunce koje zalazi, a ispred… stazica obrasla tim makovima i belim radama. Figurativno, jer, ni staza njenog detinjstva, ni makova i belih rada, više nema. Kao ni majke…

Dok je kuvala ručak za dedu i oca, saznavala je vesti iz komšiluka. Sin komšije s leve strane otputovao je u Ameriku. Da kao spasilac burgija za papire. Prijatelji su mu već našli neku finu tetu, spremnu da se venča za „samo“ 10.000 dolara. Još da zaradi tolike pare! Komšinica od prekoputa je na netu upoznala crnca iz Londona, sreli su se na nekom grčkom moru na letovanju i uskoro se venčavaju. Iz ljubavi. Do tada, ona ostaje u zemlji. Ona mala iz kuće na uglu… ona što se udala za kafedžijijnog sina koji je radio u Nemačkoj pa je šutnuo sa sve decom, vrativši ih kod njene majke bez pasoša, uspela je da se vrati u Nemačku. Nemačke vlasti su imale razumevanja za njenu situaciju, taj njen dripac se primirio i primio ih nazad kada je video da može da ostane bez svega… dok nije kuću i kola preneo na sestrino ime. Pa je opet počeo da ih maltretira, da im preti isterivanjem, ali ovoga puta konačnim i da sve češće dovodi nepoznate mlade tete u stan. Samo je jednog takvog dana u kojem je slušala jedino psovke, pretnje i uvrede, uhvatila decu za ruku i preselila se u stan razvedenog kolege Hrvata, koji joj je davno ponudio ne samo svoj dom, nego i svoju ljubav. Usrećiće ga bebom koja će se uskoro roditi.

Otac njene  najbliže drugarice iz detinjstva uspeo je da ode u penziju posle 20 godina odlaženja na posao bez plate. I isto toliko dugog čekanja na oporavak preduzeća koje su mangupi još davno počeli da urušavaju, uz blagoslov  onih koji su imali nalog da tako bude. Majka druge drugarice, koja je sirotinju između gubitka posla i ostvarivanja penzije krpila spremanjem po tuđim kućama, samo se jednog dana nije probudila. Nisu imali čime da je sahrane pa su svi iz ulice pomogli…

A u Dragišinoj kući sinoć su gorela sva svetla i čuo se veseli žagor skoro do jutra. Ujutru je svratio do njenog oca  da se pozdravi. doneo je njemu i dedi kačkete sa izvezenim kengurom, a njoj novčanik sa istim simbolom.  Nije pominjao porodicu.Samo je rekao da se situacija na njegovom poslu iskomplikovala, da mora da se vrati na desetak dana i onda će ponovo doći. Da, na duže. I da, možda… ali još ne zna… zavisi od tog problema na poslu i uopšte… ali razmišlja i on o povratku.

Okrenula se prema šerpi u kojoj je kuvala supu, skrivajući od oca crvenilo koje ju je oblilo dok joj je pričao o Dragiši.

Šta li je sa njim, u stvari? Znala je da se oženio, da ima sina… da je odveo roditelje onda kada mu je u braku krenulo loše pa je samo bilo pitanje dogovora hoće li oni tamo ili će on vamo.

Iznenada se setila – pa njegov rođendan je za tri dana. Valjda neće otputovati dotad.

Napraviće mu tortu.

ilustracija – s Fejsbuka

Advertisements