U tom galimatijasu od svakodnevice, kuće, posla, specijalizacije, razvoda, simpozijuma, putovanja na koja je vodila lekare s najboljim rezultatima u propagiranju i prepisivanju lekova baš njene firme,  njegovih uznemiravanja i opsedanja, brige o ocu i dedi… previdela je jedan vrlo važan datum.

Pokušaji veštačke oplodnje su se nizali, njen račun u banci bio je sve prazniji, a   muž , dok nije postao bivši, sve manje kooperativan. Prilikom zakazivanja sledećeg termina naglasila je da se slaže sa idejom o nepoznatom donoru. Umesto obavezne saglasnosti   supruga, klinici u Beču je poslala je prevod sudskog rešenja o razvodu. I setila se datuma koji joj je zakazan tek kada je bilo… juče.

Ko zna zašto je to dobro. Ako se nije desilo dosad, kakve su garancije da bi se desilo baš sada?

Univerzum možda ima neki bolji plan za mene, ponadala se.

Dobila je i poruku od baka Milice. Ne treba njoj ništa. Samo, neka joj oprosti ako je neka  kletva njenom dedi namenjena, dotakla nju. Neka joj zapali sveću u crkvi, dok je još živa i onda kada čuje da je otišla. I neka se pomoli za njenu dušu, mučenu, i na ovom i na nom svetu. I da, neka ni jednom muškarcu nikada ne dozvoli da je povredi.

Kada je ponovo otišla u vikendicu, kola natovarenih voćem i vitaminima za obe bake, ispod prozora sobe koju su nazivali njenom cvetalo je devojačko srce. Baka Mara ga je zasadila i negovala. Po Miličinoj želji.

U stan se vratila s nekim posebnim mirom u duši. Usput je svratila u susedno selo, u crkvu u koju nije ušla nikada posle krštenja, kada ju je unela kuma kao tek rođenu bebu.

„Bože, oprosti mom dedi,najpre greh prema baka Mari, oprosti i njoj ako se ima šta praštati i na kraju oprosti i meni. Grešna mora da jesam, a koliko i zašto, ti to najbolje znaš.“

Nije bila vernik po crkvenim kanonima. Niti je gledala na veru onako kako sveštenici propovedaju. Pogotovo zbog onih od njih u čiju veru je imala prilike da se lično uveri. Onih, koji su je razuverili u to da su zaista Božji izaslanici na zemlji.

Imala je svoju veru. I svoj lični odnos sa Bogom.Dijalog koji nije ni iz jednog molitvenika. Ali je nekako znala, bila je sigurna u to da se njih dvoje i pored toga razumeju. Pa mu je najtišim šapatom, pre sna, poveravala svoje najdublje tajne. Otkrivala sve svoje dileme. Pitala za savet, putokaz, podršku. Molila za pomoć. Zahvaljivala za čisto srce i neokaljanu dušu. Tražila svetlo, vedrinu i osmeh za svako svoje buđenje.

Obuzeta svakodnevnim obavezama i problemima koji su se nizali, nije ni primetila da je san o bezdanu u ledenoj šumi prestao da je mori. Sve utvare su nestale, rekla je samoj sebi jednog jutra dok je u ogledalu primetila smešak u svojim očima. Onaj, koji se ne može odglumiti.

Majčin vrisak je bila opomena, upozorenje da bude oprezna, tek sada je shvatila. I više nema potrebe za oprezom jer se otarasila prisustva obadvojice muškaraca koji su je vukli ka bezdanu. Nevažno ko je od njih dvojice ona iskežena utvara.

I baba Milica joj je oprostila… dedin greh. Sve suze isplakane ne za njim, nego za onim čega je bila lišena samo zato što mu je, zaljubljena, verovala: „Šta ima veze, moja si već i ja hoću… Šta te briga šta selo priča, ionako si isprošena za mene. Čega ima da se stidiš kada si već moja žena.“ Njeno je bilo i prošlo i ostaje joj još samo da se potrudi da poslednje godine provede na nogama. Da ne zavisi od tuđe pomoći…a sve ostalo… kao da se nikada i nije dogodilo.

Bićeš ti dobro, Janja, govorila je sebi, kao da razgovara sa nekim ko je pregrmeo najstrašnije u životu.

Još ćeš se ti radovati i glasno smejati. Tek ćeš  voleti. I tek ćeš biti voljena.

Samo da prođe i ovaj dan. Da me napuste ove tuge. Da opet naučim to… da volim. I da verujem, tom nekom. Da zaboravim na sve koji su me povređivali, zanemarivali, opterećivali.

Umalo nije napravila udes, tako obuzeta mislima koje su pretile da joj poremete koncentraciju.Pa se predala muzici i vožnji, u kojoj je znala i da uživa.

Kao dete, znala je da sate, možda čak i dane, provede potpuno sama. Da se zanese sa svojim igračkama, slikovnicama, pa onda knjigama, olovkama i bojicama… i da stvori sebi samoj čitav jedan mali svet u kome je sve bilo kako je i trebalo da bude. Bez tuge, suza, ružnih reči i sve ostale ružnoće.

Stvarnost je bila sasvim drugačija. Volela je da se ponekad poigra sa drugaricama, ali bi se uvek neka sa nekom posvađala. Pa su onda, jedna ili obe a ponekad i sve, tražile da se opredeli. Da bira jednu ili drugu stranu. Ili bi vozila bicikl sa jednom, a neka treća bi se naljutila zašto nije sa njom. Kao da nisu mogle sve tri zajedno. Pa se onda tata jedne posvađao sa tatom druge i onda više nisu bile društvo.

Sa Dragišom nije bilo takvih problema. On je bio samo njen… najpre momak, tako su ih zadirkivali stariji, pa posle, kada su počeli da se stide, samo drug. Kasnije prijatelj i na raju izgubljeni drug. Nikome nije priznala da joj je oduvek bio simpatija.

Bio.

Šta joj je sada.

Sve češće se vraćala mislima o njemu, pogotovo kada je čula da njegovi roditelji ne mogu više da podnesu život u Australiji, gde ih je odveo pošto se razveo i da žele da se vrate. I da su  njegovi rođaci ubrzano sređivali kuću u koju nisu dolazili  godinama..

Toliki kilometri ih dele, toliko godina i toliko proživljenog, odsanjanog… toliko je ljudi, poznanstava, druženja, prijateljstava,  prošlo kroz njihove živote i sasvim je sigurno da oni više nisu ona Janja i onaj Dragiša, koji su popravljali kamione u dvorištu iza radionice njegovog oca. Sada bi najviše želela da zna na šta on prvo pomisli kada je se seti… kada je neko pomene, kada pomisli na detinjstvo, na mladost.

I ko mu pravi tortu za rođendan.

 

 

 

Advertisements