Sa simpozijuma se vratila nasmejana. I osmeh se vratio na njeno, od briga i stresova umorno lice, brišući  dve paralelne vodoravne bore namrštenosti koje su počele da niču na njenom čelu.

Tek po povratku shvatila je da je utvara iz onog crno – belog sna nije progonila ni na Zlatiboru, ni u mraku njenog stana. U kojem je osećala da nekako lakše diše. Pa je i povratak i neuzvesnost svog posla podnela, kako je objašnjavala Neveni uz brzinski nes, usput između dva klijenta, daleko lakše nego što je očekivala. Možda zato što je šef bio na putu. Redovne mesečne konsultacije u centrali firme. Tako je rekla sekretarica.

Besan pogled  te njegove  sekretarice, praćen očajem kojim je zračilo njeno lice, sutradan, mogao je da znači samo jedno. Za nju, olakšanje. Barem trenutno. Jer, možda je taj njegov otkaz samo zatišje pred njenu buru?

Nije se uplašila. Nije likovala. Samo je duboki uzdah olakšanja, kada je sela za svoj radni sto, mogao nagovestiti težinu njene muke kojom se nosila svih prethodnih meseci.

Nije očekivala da će je ostaviti na miru. Niti da će joj biti lakše nositi se sa njim, sada, kada više i nije morao da održi privid pristojnosti, kojim je do juče morao da bar naizgled štiti ugled firme. Razjarena zver kojoj izmiče tlo…

„Utakmica još nije završena i nemoj misliti da si me pobedila. Ja sam čitav svoj život, karijeru, porodicu… budućnost, žrtvovao u želji da tebe usrećim, da ti pružim sve, a ti si me uništila! Mogao bih da te smrvim šakom, ali ću umesto toga da ti se svetim natenane. I neće biti da ćeš se razvesti kao časna žena, ne, ne. Svi će znati da si sa mnom provodila vreme dok ti se muž opijao u studiju svog oca, čekajući da mu se smerna ženica vrati sa službenih putovanja! Ne znaš ti sa kim si se zakačila, svetice!“

Nije mu odgovorila.

Nije mu odgovarala ni narednih nedelja, odustajući i od čitanja sve bolesnijih poruka koje joj je sumanuto slao, budući da nije prihvatala telefonske pozive.

Nije komentarisala, odjednom razgovorljive kolege, koje nisu krile radost zbog šefove smene. I pored toga što je sekretarica tumačila da je šef  samo pod suspenzijom i da će se vratiti čim se utvrdi da „nije kriv i da su to sve samo bolesne izmišljotine zapostavljene žene koja je htela da navata novog muža pre nego što je sadašnji šutne“.

Postoji pravda koju čovek doživi u pravo vreme i koja je zaista pravi melem za ranu. Ponekad Univerzum omane, nameri ili se možda tako slučajno desi, pa pravda zakasni, pogreši adresu pa dotakne nekog drugog, dođe u nevreme… I postoji ona pravda koju onaj kojem je nepravda učinjena i onaj koji tu nepravdu čini dožive u pravo vreme, ali na oboje deluje kao kazna.

Upravo toga je bila svesna dok je odrađivala svoje obaveze na poslu, specijalizaciju, sređivanje stana… dok je istrčavala svoju omiljenu rutu pored Nišave, kad god je mogla. I dalje se retko zadržavala uveče van stana i uvek bi je neko dopratio, ako bi okasnila. S osećanjem nečijih očiju na potiljku.

Opet je u snovima sledila  udaljenu siluetu koja se valjala između  povijenih i raspuklih  stabala u sablasno beloj šumi. Pakost na iskeženom licu utvare koja je kružila oko nje bila je još izraženija, a  bezdan  ledene šume sve bliži.  Mraz je i dalje lomio  smrznuta stabla. I njeno srce.  Opet su joj ispred očiju zasijale nečije prelepe plave oči iz kojih su tekle suze pretvorene u led i koje su tim ledenim dodirom pržile  cvetove devojčakog srca. I  opet, kada bi joj se učinilo da je i njeno srce skoro sleđeno,  krik njene majke ju je zatekao sa  desnom nogom dignutom u korak… Kada je, oznojena i uzdrhtala, otvorila oči, setila se jednog seoskog dvorišta u kojem je jedino cvetalo devojačko srce. Najlepše koje je ikada videla. I plavih tužnih očiju jedne žene na prozoru. Najlepših koje je srela.

Vreme je da obiđe vikendicu, setila se odjednom, budući da ni otac ni deda poslednjih meseci nisu bili u formi.

„A kako je ona žena, Milica se čini mi se zove, koja je stalno bila na prozoru svoje kuće na početku sela? – pitala je baka – Maru iz komšiluka kod koje su ostavljali ključ i pare za plaćanje računa – „Nisam je videla kada sam dolazila i baš mi je bilo čudno… navikla sam da je uvek tu“.

„Nije dobro“ – učinilo joj se da baka – Marin glas podrhtava, dok je gledala u vrhove obližnjeg brda – „Ne ustaje  mesecima pa njena rodbina razmišlja o tome da je smeste u dom, nikako im ne ide sa seoskim ženama koje angažuju da je gledaju.“

„Pozdravi je od mene i reci joj da bih volela i dalje da me na ulasku u selo pozdravi njeno devojačko srce.“

„Mislila sam da ti i ne znaš…“

„Ne znam? Šta.“

„Pusti dete, ništa važno. Ne misli o tome.“

„Ali sad kad si počela… Molim te, moraš mi reći o čemu se radi, inače ne da neću, nego stalno ima da mislim. Nešto nije u redu? Ona ima nešto sa … sa mojima, sa mnom… ne drži me u neizvesnosti, preklinjem te.“

„Dobro. Možda i zaslužuješ da znaš, palo mi je na pamet već nekoliko puta. Možda si baš ti ona koju je stigla njena kletva… Milica je bila isprošena za tvog dedu. Ugovorili roditelji, tako je bilo u ono vreme, svakome je njegov gazdaluk određivao sa kim će, kome će i gde mu je mesto. I zavolela ga je ona, kad su joj ga već namenili, šta ima da ga ne voli… ko pa da je mogla da bira. Šta se među njima dešavalo, to niko ne zna, a viđali su ih predveče, nije da ih nisu viđali, i oko vašeg vinograda i oko požnjevenih njiva i kako se uveče pre svih iskradaju sa sedenjki. Sve dok jednog jutra u ovom dvorištu nisu osvanuli čovek iz susednog sela i ćerka mu, sa stomakom do zuba. Tvoja baba, bog dušu mučenu da joj prosti, ostade, a otac joj se vrati u svoje selo da pucnjevima iz karabina oglasi udaju svoje kćeri. I nije mučenoj Milici život stao od kako više ne može na noge, nego tog dana kada je… saznala.“

„Sada tek mogu mnoge stvari da shvatim…“

„Ne znam, dete, kaže narod, onaj gore se mož’ zabavi, al ne zaboravi. Za Milicu me je uvek bilo žal, i sad me žal što je živela, a ko da nije živela, al pa… naša si, za tebe me je poviše žal. Ne mora ništa da mi pričaš, vidim ja i što se ne vidi.“

„Čudilo me je, kada bi se baba i  deda posvađali, zašto uvek završavaju njenom rečenicom „Devojačke suze kad prokunu, nema od toga veća kletva“. On bi se smrknuo i onda danima nisu govorili, a ona bi tih dana bila posebno nežna prema meni. Mazila bi me po glavi tužno me gledajući, a ono njeno „Eh, dete moje“ uvek mi je tako zlokobno zvučalo.“

„Bojala se, jadnica, da ti ne platiš za sve Miličine suze.“

„Samo jedno te molim: kada je posetiš, vidi šta joj treba, može li joj se nekako pomoći, ima li neku želju. Ne mogu da ispravim prošlost, ali sigurno mogu nešto da učinim da joj ove dane olakšam.“

U povratku se osećala kao da joj teret sa leđa lagano klizi. I da diše lakše. I da može da plače. Kako nije mogla od… i ne seća se otkad, ali je sigurna da se nije skoro tako lako isplakala pa da joj se posle svaka muka čini podnošljivijom, svaki problem rešivim, a svaka tuga manjom.

ilustracije su odavde i odavde

 

Advertisements