Pakao od života bila je za nju samo kovanica koja je označavala nešto ružno, što se dešavalo drugim ljudima.

Nešto ružno.

Drugim ljudima.

Ali nikada, ni u najgorem snu, ne njoj.

A onda se sve okrenulo naglavačke i  život je odjednom počeo da poprima  obrise jednog malog pakla sa njom u središtu.

Muž je, tokom jednog u nizu pokušaja da se dogovori sa njim o sporazumnom raskidu, zauvek, odbio da joj vrati ključeve od stana i izjavio da neće prihvatiti razvod braka.

Otac je umalo poginuo na pešačkom prelazu kada je pijani tinejdžer naleteo autom  na njega i polomio mu nekoliko rebara i ključnu kost.

Dedu je ponovo počela da hvata manija kako ga truju, počeo je da se hrani sam, petljajući oko strujne instalacije umalo nije zapalio kuću.

Omiljeni pas je skončao od starosti jednoga dana dok je ona bila u poseti ocu u bolnici.

Sa svih strana saletale su je drugarice za pozajmicu, manje ili veće sume novca, ljuteći se kada bi ona izostajala. Retko koja joj je verovala kada bi rekla da više nema. I da nema ni njen otac, od koga su očekivale da pozajmi za njih.

Ušteđevina se topila na bezuspešnim veštačkim oplodnjama koje je sama plaćala, a saznanje o neplaćenim  računima koje je po dogovoru trebalo da plaća njen muž, samo je  prelilo čašu gneva koji se dugo taložio u njoj.

-Molim Vas da me konačno ostavite na miru, imam sasvim dovoljno briga i problema i bez Vas- odsečno je jednog od onih tmurnih dana, kada ni sama sa sobom ne zna šta će, odgovorila šefu posle jedne od njegovih udvaračkih žalopojki protkanih ucenama.

-Slušaj ti mene, sa mnom nećeš tako razgovarati, je li ti jasno? Ja sam čovek, ali mogu da budem i kuče, ako nije po mome. Ili ćeš to da shvatiš ili ćeš zažaliti što ti je uopšte na pamet palo da meni kažeš ne. Pa večeras mogu onom tvom da kažem da sam već bio sa tobom, i kako ćeš dokazati da nisam.

-A kako ćete Vi dokazati da jeste, opet Vas pitam?

Od tih međusobnih raspravki daleko gori su bili njihovi susreti na radnom mestu, neizbežni.

Do juče najbolji radnik, primer i putokaz svima u kolektivu, postala je šeprtlja i neznalica.

Do juče vredna, sposobna, požrtvovana, sada je proglašavana za lenštinu, zabušanta, tupavu sebičnu gusku kojoj nije nista sveto na putu do cilja.

Kolege su, u čudu, ćutale.

Nikome nije ni dozvoljavala da pita.

Ko će da te brani, ako ne zna zašto bi trebalo da te brani?

Ko će da saoseća sa tobom, ako odbijaš da govoriš o uzrocima maltretiranja kojem si izložena?

Ko će da te razume, ako mu ne daš ni da pokuša?

Prijateljice nije želela da opterećuje svojim brigama. Za njih je bila „ona kojoj svi jedu iz ruku“ i nije htela tu lepu sliku da im kvari. Sve češće se izgovarala obavezama kada su izlasci u pitanju, a najlakše joj je bilo da kaže da najveći deo vremena provodi kod oca. I da nema vremena za posete. I da više nije kreditno sposobna prijateljica. Pogotovo ne za one koje su te pozajmice smatrale poklonom.

Sve više joj je prijala samoća. Onda kada nije brinula o ocu i kada je deda u pubertetu ne bi sekirao.

-Moraš nešto da preduzmeš, od ćutanja i trpljenja nema vajde- govorila joj je Nevena kada bi našla malo vremena da svrati,  s posla na koji se vratila pošto je na sudu dokazano da je bila žrtva mobinga i da ima pravo i na nadoknadu od firme zbog toga.  Znajući da bi se pakao nastavio, samo u drugom vidu, da je insistirala na parama, prihvatila je da se vrati na posao bez nadoknade. Kapitalizam u najgoroj formi ukorenjivao se u društvu nesviklom na pravo, pravdu i poštenje.

-Shvatila sam to i sama. Više od reči, plaše me njegove oči, koje dobijaju životinjski sjaj kada se iznervira. Svako obećanje da će mi zagorčati život ispunio je do sada po nekoliko puta. I svesna sam toga da ne namerava da stane. U međuvremenu, bar jedan problem sam izgleda rešila. Onaj moj je odlučio da potpiše papire za razvod, javio mi je juče advokat.

Nazdravile su čašom kupinovog vina.

Pred počinak se pomolila Bogu.

Onako kako je činila kada dok se još nadala da će joj majku spasiti- operacija, lekovi, lekari, čajevi, melemi, dijete, hrana, njena molitva, dobrota njene majke… šta god, samo  da ustane iz postelje.

Pa kao kad se molila da njena napaćena duša nađe konačni mir u svetu bez bola i patnje.

Onako, kao kad je klečala pred posteljom, s ikonom Bogorodice na grudima, nadajući se novom životu, iz meseca u mesec obeleženim neuspesima.

Onako, kako se molila u crkvi pred ikonom Trojeručice,  čije je  ruke celivala.

Bože, daj mi snage da izađem zdravog uma iz iskušenja na koja si me iz tebi znanih razloga stavio. Da na mržnju ne odgovorim mržnjom, da iz mene ne iznikne zlo, zlom probuđeno. Da ne okrenem i drugi obraz i da umem da nađem stazu do rešenja kojeg se neću stideti.

Ne moram da razumem, spremna sam da oprostim bez sumnji i bez pitanja, ali mi osvetli prozor na koji vredi da zakucam kad budem znala da više ne mogu da izdržim.

Ti znaš da ja ne umem baš da razgovaram sa tobom i da te  retko za bilo šta i molim. Nauči me da podnesem ove dane bez mnogo gorčine i da ti i pored svega uputim svaki dan hvala. Za jutra koja me obasjaju svetlošću, za osmeh kada me ganu dobrota i lepota, za samilost koju imam prema svakome živom stvoru. Za zdravlje i veru i ogromnu nadu da me čekaju neki bolji dani.

Bolji dani.

Svaki sledeći dan našeg života je bolji, jer onaj prošli je bio i više nikada ne može da se vrati. Ni suza, ni bol, ni tuga ne mogu večno da traju. Tešim se time što i svaka muka ima svoj kraj i što mora da grane svetlost na kraju svakog tunela.

Znam da svako svoju bol mora sam da preboli. I da svoj krst sam nosi sve do samog kraja.

Ali, zašto se sve ovo nakupilo u meni?

Obraza vlažnih od suza utonula je u san kojeg se bojala zbog utvare koja je  u stvarnosti imala svog dvojnika. Nikako nije uspevala da pronikne u poruku sna. A znala je da je u snu ključ, prošlosti i možda i čitave njene budućnosti.

Opet se, mada i ovoga puta kao da je prvi put,kretala po gustoj ledenoj šumi  povijenih stabala pod teretom  smrznutog snega… od kojeg su mnoga prepukla na pola. Sledila je udaljenu siluetu koja se valjala između tih povijenih i raspuklih na pola  stabala, u sablasno beloj šumi bez znaka života. Povremeno je mogla da uoči pakost na iskeženom licu utvare koja je kružila oko nje, navodeći je u bezdan  ledene šume. Samo što ovoga puta nije bilo pucanja stabala. Mraz je ledio jedino njeno srce. I onda kada bi joj se učinilo da je skoro sleđeno,  krik njene majke ju je zatekao sa  desnom nogom dignutom u korak… Pre nego što se probudila pokušavajući da iskašlje led koji je osećala duboko u grudima, kao fleš su joj ispred očiju zasijale prelepe plave oči iz kojih su potekle suze, odmah pretvorene u led. Koji kao da je pržio granu crveno-belih cvetova za koje je znala da se zovu devojčako srce.

Prvi put, san u boji. Plave oči. Crveno-belo devojačko srce.

Zahvaljujući buđenju pred zoru imala je vremena da završi svoj deo rada koji je sa dvoje kolega sa specijalizacije i profesorkom spremala za simpozijum kojem se jako radovala. Uzeće preostali godišnji odmor, spakovati onaj kofer za putovanja duža od pet dana i ostaće posle simpozijuma na Zlatiboru  sve dok ne bude morala da se vrati na posao.

Može li se zaista  pobeći od problema, ma koliko  daleko otišao, pitala se dok je peglala današnju odevnu kombinaciju. Mogu li se izbaciti iz glave stresovi nagomilavani proteklih meseci kao na pokretnoj traci?  Nije li i taj odlazak samo bežanje od suočavanja sa svom težinom problema u kojima je bila? Samo odlaganje onoga što je kad tad čeka.

I taj san. Ako je ono drveće koje puca od mraza i leda njeno, odavno već slomljeno srce, ko je ona utvara koja pokušava da je uvede u što dublju šumu? Čije su one plave oči čije ledene suze liče na kamen i na šta pokušava da je upozori majčin krik… pred samom provalijom ka kojoj se zaputila?

Ilustracija je sa zzbloga

Advertisements