A onda je iz dana u dan počeo da je guši i progoni jeziv san. Budila bi se usred noći, oznojene glave od košmarnih snova koji su je plašili. Kretala se po gustoj ledenoj šumi  povijenih stabala pod teretom tog smrznutog snega, od kojeg su mnoga prepukla na pola. Sledila je udaljenu siluetu koja se valjala između tih povijenih i raspuklih na pola  stabala, u sablasno beloj šumi bez znaka života. Kada bi se udaljenost smanjila, mogla je da uoči pakost na iskeženom licu utvare koja je, zapravo, kružila oko nje, navodeći je u bezdan te ledene šume čija su stabla i dalje povremeno pucala od mraza. I onda kada bi joj se učinilo da je samo korak deli od bezdana, čuo bi se krik njene majke koji bi je probudio. Uvek na istom mestu, u istom pokretu… sa  desnom nogom dignutom u korak…

Nije mogla da se seti trenutka, čak ni meseca u kojem je počeo da je mori taj košmarni crno-beli san. Kao što nije znala ni kada je počela da naslućuje opasnost iz iznenadne pritvorne bliskosti svoga šefa sa svima u ekipi. Promena u njegovom ponašanju prema svima, sada je bila sigurna, nastala je onda kada je počeo da se vezuje za nju. Prijala mu je pažnja kojom su je obasipali poslovni partneri, kada bi zajedno odlazili na poslovne skupove. Razgalio bi se u  njenoj blizini, a ona je naivno mislila da je to zbog prijatne atmosfere, zbog komplimenata koje su klijenti upućivali na njen rad, a time i njegovoj službi, zbog koje čašice kojom su svi njihovi poslovni razgovori završavani. Sve dok…

Sve dok, iznerviran njenim previđanjem tih, sve otvorenijih znakova simpatija prema njoj, nije prešao u inicijativu. Dodir ruke, naizgled slučajan. Njegova ruka u njenoj kosi, dok joj pridržava jaknu. Dugi pogled u oči, na rastanku. Kada je osetio da sve te sitne cake zavodnika u pokušaju nemaju efekta, počeo je da priča. I nije se zaustavio… Prvo je cvileo, molio, kleo se u večnu ljubav, odanost. Puzao. Nudio se, bezgranično i za sva vremena, samo za jedan njen pogled, zagrljaj, poljubac.

„Spreman sam da čekam. I pored toga što znam da je tvoj brak mrtav, ako želiš i to da naukaljana izađeš iz njega, čekaću. Moj brak ionako nije vredan nastojanja da se spase. Žena me ne primećuje, a ionako mi se smučila, ima tome već dosta godina. Boravimo pod istim krovom, čini mi se više ne ni zbog dece, već po inerciji koja preti da me uništi. I njoj i meni će biti bolje da se rastanemo. Želim još dece, bolju porodicu, ženu koju ću voleti kao što volim tebe. Želim da još jednom osetim onaj prijatni nemir pored nekog za koga se vredi boriti i zbog kojeg vredi sve ostaviti. Budi moja, to je sve što tražim od tebe. Znam o tebi sve što je potrebno znati. I ne bih da te menjam, niti bih te želeo drugačiju. A ja ću promeniti kod sebe sve ono što ti smeta i što bi pomoglo da me zavoliš. Ali baš sve.“

Nije se nadala tolikoj njegovoj upornosti. Naivno je verovala da je reč o razumnom čoveku; bar do tada je bio razuman, pa je mislila da će jednom uljudnim razgovorm rešiti i sve dalje njegove dileme. Tim pre što su se u međuvremenu sretali porodično, kod kumova  njenog muža, kada bi njih dvoje nastavili  pokušaj da ostanu zajedno. Nastojala je da ne pokaže nelagodnost u tom društvu ljudi njoj sve više stranih, dok je on pleo svoje kandže oko nje nadajući se da će razbiti zid koji je počela da podiže između njih dvoje.

Nije imala razloga da se plaši. Bar ne na početku te priče, kojoj je napisala kraj već posle prvog zareza. Fokus njenog interesovanja bila je specijalizacija, posle posla u kojem nije uživala, ali mu se predavala potpuno i pošteno, kao da joj od njega zavisi čitav preostali život i svaki njegov segment. I još više, nastojanje da zatrudni.

Drugaricama nije pričala o malom šefu velih ambicija, kako ga je  nazvala. Imale su one druge teme, lepše priče i svoje šale. Kada bi došli tužni dani, delile su ih zajedno, nesebično, dokle god je potrebno.

Kako je čovek sam u svojoj muci i pored svih onih bliskih osoba na koje uvek može da se osloni ako zagusti! Kako je blesavo to što na kraju ipak saznaš da se nikome ne može reći sve ono što te muči, ma sa njim delila svako dobro, svaki dan. Postoje brige kojih se moraš rešiti sam. I postoje boli koje svako mora sam da preboli. Jer, ako ih kažeš, one se tim kazivanjem drugome neće deliti, nego će početi da rastu. I svaka nova pričanja o njima i svako sledeće prepričavanje detalja povređivaće iznova onu ranu koja se jedino ćutanjem može prikrpiti. Dok duša ponovo ne počne da krvari. I da se tim krvarenje brani od još težeg, najavljenog i sve izvesnijeg…

Njena istina i ona bile su potpuno same.

Primećivala je smejuljenje ljudi u okruženju, namigivanja, upadice i insinuacije. Ali otvoreno i glasno niko ništa nije izgovarao.

„Valjda vidiš koliko mi se dopadaš, ne moram ništa da ti pričam. Siguran sam da su simpatije obostrane, samo ne znam zašto se femkaš. I zašto čekaš da te molim. Pa onaj tvoj bre ni za šta više nije, šta ti fali da budemo zajedno. Nauživali bismo se. Službena putovanja mogu da  izmislim kad mi čefne, samo reci jednu reč. Budi moja i neće ti faliti dlaka s glave.

– Ja ne znam o čemu pričaš, znam ti ženu, znaš mi muža, nikada nisam ni korak jedan napravila u tom pravcu, nemoj da se zavaravaš, molim te. Ostanimo prijatelji kao i do sada i ja nikome ništa neću reći.

– Nemoj da mi se femkaš sad, kad si uspela da me navedeš da se zaljubim u tebe, to ti je bio cilj od prvog dana, priznaj. Ipak sam ja šef, a tebi je bila potrebna zaleđina makar od šefa, kad je od onog svog šonje nemaš. Da je neki dasa dosad bi ti napravio troje, ne jedno dete…

-Prestani. Ne dozvoljavam da tako govoriš o mom mužu, mada mi sto puta bio bivši. I ne diraj tamo gde najviše boli.

– Izvini, izvini molim te, nisam hteo, ja nikad neću tebe da povredim, ali kako ne shvataš, ja ti mogu pružiti sve, ja znam sve ono što on ne zna. Koliko si divna, kako si samo  lepa kad se smeješ, kad mi se samo osmehneš, ja se topim. Ti si toliko divna, da ja ne mogu bez tebe da zamislim dan, vikendom samo režim po kući, izmišljam million razloga da  izađem iz kuće, da prođem pored tvog stana kako bih te video.

– Ali čemu sve to, čemu, ako me znaš dobro kao što kažeš, znaš i to da sam ja časna žena, da nikada nisam pogledala drugog. I da i neću, sve dok je on moj muž. Kako si mogao, zašto si to sebi dozvolio, šta ćeš reći ženi, misliš li na decu, o Bože, ovo nije moguće, ovo se meni ne događa.

-Deca. Moja deca su divna i ja ću za njih uvek biti divan tata koji ih voli, ali sve ostalo- sve ostalo je jedna obična farsa koju ja više ne mogu da podnesem. Gušim se u onoj kući, razumeš li, ostanem li duže ugušiću se sasvim. Vidiš li kako su mi lepa deca, šta fali, možemo i nas dvoje da imamo, samo poželi. Ja ti mogu dati ono što tvoja pijana budala neće moći nikad, pa i da odeš sto puta ne veštačku oplodnju, urazumi se, nemoj više da uništavaš svoje zdravlje.

– Za mene je ovaj razgovor završen. Od sada ćemo razgovarati samo službeno. Smatrajte me koleginicom koju do sada niste poznavali i molim Vas da se ovo ne odrazi na posao.

– Znači tako, nisam ti dovoljno dobar, je li? Koga bi ti, nekog princa? Ostavljam ti ovaj vikend da dobro razmisliš. A posle… posle ćemo drugačije razgovarati. Mogu ja da postanem i loš dečko, znaš?

– Znam. Toga sam se i bojala.

ilustracija je s Fejsbuka

 

Ako vas je priča zaintrigirala, možete je pratiti od početka – prvi deo je ovde.

Advertisements