Nikada nije umela sa muškarcima. Jedino se u najranijem detinjstvu sa njima odlično slagala. Prođe čitavom ulicom, pričali su joj roditelji, javi se vršnjakinjama koje su češljale svoje lutke i peglale krpice i  zaustavi se kod Dragiše. Njegov otac je bio automehaničar i valjda zato je on satima popravljao kamione, tricikle, policijske i ostale automobile od plastike parkirane u dnu dugačkog dvorista na čijem početku je bio servis njegovog oca. Ona mu je dodavala gedore, šrafove i šrafcigere od plastike  i za to vreme mu je pričala o boji haljinice koju joj je kupila baka, o tašnici koju će dobiti za rođendan i o torti na kojoj će zajedno duvati njenih šest svecića.

„Kada te odvedem u Australiju, tebi će moja tetka da pravi tortu za rođendan- podsećao je time na  dato  obećanje da će se, kada porastu, oženiti njom i da će je odvesti u zemlju u kojoj je poovina njegove familije dugo već živela- Čuo sam kada je tetka letos rekla mami, tamo ne praviš ti tortu kada ti je rođendan, nego ti je donese neko, kao…  kao drugarica ili kao moja tetka“.

„A za tvoj rođendan tortu ću praviti ja. Molim te, obećaj mi da nećeš dozvoliti tetki da tortu pravi i za tebe, to mora da radi žena za svoga muža, čula sam kada je ona Marija rekla za neku tetu, „kakva je to žena kad mužu ni tortu za rođendan neće da napravi, a posle joj kriv đavo što je on našao drugu, žena mužu mora da pokaže da joj je stalo, da se oko njega trudi svaki dan“. A ja ne želim da ti nađeš drugu ako ja budem tvoja žena i ne želim da naša deca budu nesrećna ako im tata nađe drugu mamu, to u stvari nije njihova mama i ona ne može da ih voli kao što prava mama voli svoju decu“.

Dugo je plakala kada je pošla u školu i videla da su u  njenom razredu sve devojčice iz ulice i iz još dve iz susedne i da je od svih prvaka iz komšiluka jedino Dragiša u drugom odeljenju. On je počeo da se druži sa Jelenom iz obližnje zgrade, a ona je prvi put u životu počela da se igra sa devojčicama. Možda je to razdvajanje  presudno uticalo na njenu odbojnost, najpre prema dečacima iz razreda i škole, a kasnije i prema ostalima.

Godine su prolazile, drugarstva su se sticala i prerastala u prijateljstva ili prestajala zbog nekih glupih sitnica, zbog vremena ili ko zna kakvih okolnosti. A  ona i Dragiša su uz odrastanje i zaboravili na pokvarene kamione u njegovom dvorištu, na šrafcigere, gedore, Australiju i torte za rođendane. Jedne večeri je, sasvim neočekivano, zazvonio na njena vrata i rekao joj – „Došao sam da se pozdravim sa tobom. Nisam uspeo da upišem fakultet i moji su odlučili da ovu godinu provedem kod rodbine  u Australiji. Ne znam ni da li ću se vratiti. Vidiš kako je ovde…“

Po drugi put je plakala za njim- kao onog prvog dana u osnovnoj školi, kada  od sve dece iz ulice jedino on nije bio u njenom razredu. Sada su joj ga oteli po drugi put, a ona ne zna ni kada će ga, ni  da li  će ga  uopšte ponovo videti.

Niko od mladića koji su joj se udvarali nije joj se dopao. Niko nije  uspeo da izazove njeno interesovanje, da zadrži njenu pažnju, pa muškarce nije imala ni za prijatelje. Ako se izuzme ono neobavezno druženje prilikom zajedničkih izlazaka sa čitavim društvom.

Osećala se nesiguno kada bi se našla nasamo sa bilo kojim muškarcem. Nije znala kako da se ponaša, o čemu da priča sa njima, nije znala ni gde da gleda. Mislila je, ako mu ukažem pažnju, pomisliće da mi se sviđa. Ako mu kažem da ima lepu jaknu, pomisliće da mu se nabacujem.Ako ga pozovem da prošetamo, da ga barim.

Najsigurnije i najopuštenije se osećala u društvu    oženjenih muškaraca. Oni  su zauzeti i ne mogu da pomisle  da im se nabacujem, verovala je. Oženjen muškarac jedini može biti iskren i odan prijatelj, jedini da te razume kao čoveka, osobu, ne samo kao ženu.

„Janja, izgledaš kao vila, igraš kao dve vile bre, pola kafane noćas ne skida pogled sa tebe, a pizda ti materina bre, kad si tako glupa“- rekla joj je jedne noći prijateljica, kad je prišla stolu da popije gutljaj vode, ožednela od đuskanja u ritmu omiljene muzike.

Nije htela te noći da razmišlja o tome, ne želeći da kvari svoje raspoloženje, ali joj narednih dana ova rečenica nije izlazila iz glave. Sve njene veze u pokušaju završavale su mahom dok su bile upravo i samo to- pokušaj. Nekada se nisu javljali oni, posle ispijene kafe i neobaveznog čavrljanja u kojem je vodila računa da se otkrije minimalno, dok upija svaki detalj o sagovorniku. Češće do drugog susreta nije dolazilo njenom željom. Kada bi je pitali zašto, odgovarala je da za nešto što ne želiš nije potrebno obrazloženje, koje je potrebno samo onda kada znaš zašto nešto želiš. Nešto ili nekoga, svejedno. Tašnu kupuješ ako ti se sviđa, pantalone ili jaknu takođe. Ako nemaš para za nameštaj koji ti se najviše dopada, kupićeš malo jeftiniji, ali opet pod uslovom da ti se sviđa. Daj šta daš kažeš samo onda kada nema onoga što tražiš ili ti se žuri, hitno je i neophodno, ne može se bez toga, ma ti se i ne sviđalo.

„A meni nije ni hitno ni neophodno da imam nekog, ne treba mi niko po svaku cenu“- govorila je u trenucima iskrenosti i retke otvorenosti pred najbližima- “ Jer znam, sigurna sam u to da negde, tu okolo, možda ne daleko, postoji onaj pravi o kakvom svako normalan sanja. Kada bude vreme, mi ćemo se naći. Ko zna zašto je to dobro“.

Kada je počela da radi u sadašnjoj firmi već je bila gospođa Savić. Nije bila slepo zaljubljena, ali posle nekoliko pogrešnih veza- dobro, dve veze u pokušaju i dve sa određenim rokom trajanja, tokom koje se trudila, ali se istinski i svojski potrudila da uspeju i koje su je svojim neuspesima izmestile iz ravnoteže, prihvatila je stabilnost i sigurnost za koju joj se činilo da ih je on pružao kao nešto neophodno, nadasve vredno i pouzdano. Tokom međusobnih tešenja zbog gubitaka majki, učinilo joj se da je upravo on njena srodna duša. Ona polovina koja je  sadržavala sve u njemu jednom.

Imao je dovoljno lepe ruke, muške i nežne, baš potaman. I pune lepe usne, prvo što je, još pre ruku koje bi poželela da je zagrle, videla na muškarcu. I lepo mu je stajalo sve teget. Njena omiljena boja za muškarca kojeg je zamišljala uz sebe. Ne pored, ne za, tačno je znala- uz. Rame uz rame,  glava uz glavu, usne uz usne. Ona i on. Kao da je građen po njenom modelu poželjnog muškarca.

Alkohol u njegovom dahu počela je da oseća tek pošto su bili venčani. Isprva je samo pitala, verujući mu da je u pitanju tek čašica sa ocem, klijentom, prijateljem,na kraju radnog vremena, kada se ionako ide kući. Pa onda ta bol za majkom koju je poznavala i sama. Samo, ona se tešila kolačima, nije se trula alkoholom.

Nije joj trebalo mnogo pa da shvati zašto se njen svekar i njen muž ubiju od  obletanja oko nje prilikom retkih boravaka u njegovoj roditeljskoj kući. Ta pritvorna ljubaznost, praćena nametljivim trudom da joj ispune svaku želju („ne, nemoj da ustaješ, ja ću ti doneti vodu“, „iju, zar ti da kuvaš kafu, pa tek si sela, umorna si“, „hoćeš da ti podgrejem malo supe ako si gladna“) bila je izazvana potrebom da sakriju od njenog pogleda alkohol koji je zauzimao počasno mesto na polici pored prozora i prazne rakijske flaše u uglu, na podu.

Kada je alkohol već postao ozbiljan problem, ona je imala  cilj, veći od svih i značajniji od svega, a ko će kvariti i sebi i njemu dan i noć i praznik i vikend gunđanjem zbog mirisa kapljice koji se sve više osećao u njegovoj blizini. Posle godinu dana braka predložila mu je da pokušaju s veštačkom oplodnjom. Svoj život nije mogla da zamisli bez dece, a ožiljak od operacije u mladosti opominjao je na to da su mogući i psihički i fizički razlozi što do trudnoće ne dolazi. Znala bi to i da nije lekar.

Nije se sekirala previše posle prvog neuspeha. Nije joj bilo pravo i more suza je prolila, ali je shvatila to kao dnevno razočarenje i uvek imala na umu da se prvi mačići u vodu bacaju. Bar prva tri.

On je gunđao, stalno je gunđao, ali je išao za njom i učestvovao u svemu, koliko je bilo do njega. Posle nekoliko neuspeha rekao je „ne „. I više niko nije mogao da promeni taj njegov stav. Razočarenje, alkohol, ravnodušnost, šta li, tek- sve mu je postalo nevažno. Ne samo dete i ne samo ona. Kao da je postao nevažan i samom sebi. Danima je ponavljao samo priču o tome kako nije smeo dozvoliti da mu majka umre tako sama, ako je otac bežao od njene tuge i bolesti i atmosfere u kući koja ga je gušila i da je  trebalo  da on shvati koliko joj je potreban bar neko od njih troje. Da zadnje svoje dane ne provodi u bolovima i samoći. U suzama ne zbog bolova, već zbog spoznaje da je napuštena od najmilijih onda kada je bol moglo da joj umanji i samo saznanje da su tu negde, blizu nje.  Sestra se pravdala obavezama prema svojoj porodici, mužu, deci. Došla bi s vremena na vreme, sa šakom voća u rukama i ravnodušnim izrazom na licu. Posle se pravdala da ona nije navikla da njeni roditelji budu bespomoćni i da to nikada neće moći da prihvati. I da ne može da gleda…

Prihvatila je jedino sav  majčin devojački zlatni nakit, koji je majka, iako svesna svega, ostavila njoj. Budućoj snaji zaveštala je sve ono što je od dana  udaje dobila. To je trebalo da dobiju njena deca. Deca koje nema i koje, kako je vremenom shvatila, neće biti. Ako se on pita.

A pitao se, nažalost.

Zato mu je, kada je poslednji put polupijan spakovao tri košulje i dvoje pantalone i otišao kod tate, poručila po sestri da se ne vraća. I da je ovoga puta konačno.

„Da sam ti drugarica ja bih ti rekla: beži od njega, još nije kasno. Ali ti nisam drugarica i on je moj brat pa ti ništa neću reći. Ne želim ništa više ni da znam. Imam svoju porodicu, svoje probleme i ne mogu da se bavim vašim“- odbrusila joj je jednoga dana njegova sestra, dok joj se žalila i tražila bar saosećanje, ako ne i podršku, savet, pomoć.

„Našla si crkvu u kojoj ces da se krstiš“ – opsovala je sebe samu i čvrstim korakom krenula ka svom praznom stanu. Znala da je ovoga puta konačno to postalo zaista- jer je neopozivo. Jer nema ni tračka nade, perspektive ni na vidiku, a vreme ide… Onaj biološki sat ubrzano otkucava. Dok ona dragoceno vreme uzalud gubi sa večito polutreznim pijancem koji nikada nije pored nje.

U svim tim epizodama očajanja u njenom životu, kolege su joj bile pravi melem za ranu. Retko su šta pitale, vodeći računa da nikada ne pređu onu finu granicu pristojnosti, istovremeno iskazujući empatije na svaki mogući način. Uostalom, bili su ekipa. Ona prava, dragocena ekipa poslovnih saradnika, kolega ali i prijatelja, koji su znali da zajedno i zapevaju i zaplaču, da zalegnu za posao, ali i privatno, kad god je zatrebalo.

Najviše joj se nalazio šef. Umeo je da sluša, da ćuti zajedno sa njom, da uliva nadu- jednom će biti bolje. Tokom susreta kod zajedničkih rođaka neminovno su se zbližavali,  skoro pa i sami postajući  rod.

Podržavao je u naporima da muža odvrati od alkohola,  preporučivao svoje poznanike, stručnjake koji su u Toponici sa takvim pacijentima imali najbolje rezultate, odobravao joj godišnje odmore kada je trebalo da se ide na veštačku oplodnju.

Nije ni zapamtila kada je shvatila da njegov prijateljski stisak ruke predugo traje. Od njegovog dodira po kosi prolazili su je trnci nelagodnosti, pa se  sve  više udaljavala od njega kada su zajedno odlazili na sastanke sa klijentima.

Što se više udaljavala, on je postajao sve nervozniji. Pređašnju zbunjenost zamenila je navalentnost. Počeo je da se bahati, posebno pred drugima. Da se odnosi prema njoj kao da mu je stvarno ono što je želeo da mu ona bude.

Ilustracije: najlepše torte pravi moja prijateljica  Bosa

Prvi deo ovde priče je ovde

Advertisements