Da li sam pogrešila što sam se obratila beogradskoj centrali, pitala se više puta, dok je obilazila  klijente s jednog kraja grada na drugi. Možda ipak postojai način da mu se kaže i da on shvati da od mene ne može ništa da očekuje.

-Vodiš li dnevnik? – pitala je Nevena tokom jedne u nizu predugih priča na temu tog iscrpljujućeg  sve zastrašujućeg mobinga kojem je bila izložena poslednjih meseci i razmatranja načina borbe protiv njega – Stručnjaci kažu da bi trebalo redovno zapisivati sve što se dešava, svaku uvredu koju ti uputi mober,svaku nepravdu koju ti učini. I ne zaboravi datum, veme, mesto, imena svedoka. Poželjno je da oni znaju za mogućnost da će biti pozvani na sud, dođe li do tužbe. Znaš, kada se meni dešavao mobing, o tome se nije ovoliko pričalo i ta pojava maltretiranja zaposlenih čak nije ni imala naziv. Mogao si da se buniš, pa da ti bude još gore, da ćutiš pa da ti opet bude još gore ili da digneš ruke od svega i da odeš. Najgore je to što često ljudi ne mogu ni da shvate, ni  da poveruju, da je tako nešto moguće. Niko ne može ni naslutii kakve su zveri osobe koje mobiraju. A svedoci svega se dele na one koji su ravnodušli ili zluradi i one koji se gnušaju svega i saosećaju sa žrtvom, ali moraju da ćute da ne bi i sami postali žrtve. Ako neko i digne glas, mober nađe načina da mu pokaže šta sledi ukoliko nastavi.

– Na svu sreću, ovaj nije uspeo da kolektiv okrene protiv mene. Možda me sekretarica malo popreko gleda, njegov je čovek, ali svi ostali se ponašaju  korektno. Doduše, možda on i nije stigao do tog stepena da i od okruženja traži da se okrenu protiv mene, ali me plaši to što počinje i pred njima da me vređa, da mi nalazi neke zamerke, neosnovane naravno, ali je dovoljno i to što upre prstom u mene. Što je toliko čudnije jer smo do skora bili ekipa, podržavao me je u svemu i isticao moje rezultate kao primer.

-Lukaviji je nego što misliš. To, što otvoreno ne traži njihovo saučestvovanje  u tvom progonu  ne znači i da ih ne obrađuje nasamo. I verovatno uviđa da nema otvoren teren za svoje gadosti pa se pribojava da priču o tome ne rašire do tamo gde nikako ne želi da se čuje. Vodi ti računa o svakom svom potezu na poslu. Ne dozvoljavaj sebi čak ni one sitnice koje su svima ostalima dozvoljene. Zaboravi na ono, pola sata ranije s posla zbog neodložne obaveze, pet minuta kašnjenja zato što ti je pukla guma na autu. Ima da uzmeš taksi, ali na posao da si uvek stigla na vreme. Džaba to što ti je posao u rukama i u glavi čitav dan i što ništa neće propasti zbog tih pet minuta i pola sata koje ćeš duplo nadoknaditi kasnije, izbij mu svaki adut  koji može da iskoristi protiv tebe.

-I kada sam izlazila zbog specijalizacije, svakog drugog petka u mesecu, znao je za tih pola sata. Svi su znali i svi imamo prava na ta kratka odsustvovanja s posla u radno vreme, jer zaista sve odradimo  van radnog vremena, a vrlo često i situacija nalaže duže ostajanje na poslu. Odjednom, za mene to više ne važi.

-Lepo sam ti rekla da odeš kod psihijatra i da mu ispričaš sve.  Nisam išla ni ja, ali je drugačije vreme bilo i ustezala sam se, pogotovo stoga što je moja moberka u početku stvorila javno mnjenje protiv mene. Bila je fina, uglađena, u svilenim rukavicama, pa je većina mislila da sam ja vinovnik sukoba. Kada su shvatili kakva kuja čuči u njoj, već je bilo kasno. I za njih. Okružila se takvim polusvetom, koji je rezao tamo gde je ona rekla da se samo udari. Ako je ona nekoga popreko pogledala, oni su se već zaletali da mu udare šamar. Ja sam samo bila eksperiment, prva  određena za odstrel. I jedina koja je i  htela, smela i umela da joj se suprotstavi. Prijateljica psiholog u više navrata mi je rekla,  svaki psihijatar bi ti dao godinu dana bolovanja kad bi mu ispričala šta ti se sve dešava i šta preživljavaš zbog toga.

-Rešila sam da poštujem proceduru za slučaj mobinga. Iz  centrale su mi rekli da napišem prijavu, koju sam  i napisala. Rekli su mi da ne bi bilo loše i snimak  naših razgovora i njegovih uvreda da imam. I to sam obezbedila, zahvaljujući tvom diktafonu. I zamolili su me da ne dižem halabuku, da ne širim priču o mobingu jer sve to može naneti štete čitavom kolektivu. Prvo će oni videti šta će sa njim. Za sada izgleda kao da se ništa ne dešava, kao da ne žele da se talasa. A on je pun sebe i dalje, posebno kada se vratio iz Makedonije.

– Sve zavisi od toga ko njega podržava, koliko je jak taj koji ga je, tako  nadobudnog,  doveo za šefa. Nemoj mnogo da se nadaš u blagovremenu pravdu, ona ponekad ume jako mnogo da kasni. I da mimo očekivanja najpre tebe zaboli.

– Zato sam odlučila da ga snimam i dalje. Diktafon ti još neću vraćati, zlu ne trebalo.  Tipična ranjena zver, tako mi izgleda. Kao da ne zna gde više da udara, a šipke kaveza u koji je smestio sam sebe ne popuštaju.

-Jasno. Nisu oni njega vanredno zvali da bi mu dali podršku. Imaš sreće što je ovo postao „međunarodni problem“,  ne smeju oni tek tako da se igraju sa statusom firme u drugoj državi. A tek ako ih tužiš, znaš li ti kolike su nadoknade mobiranim osobama kada dokažu da su bile žrtve mobinga?

– Ne treba mi ništa. Samo neka me ostavi na miru i neka me puste da radim kao i do sada. A do sada nisu imali ni jednu jedinu reč na račun mog rada. Pa ipak, često se pitam, ako i odluče da ga sklone, neće li i mene žrtvovati, u paketu. Šta će njima balast mobinga, šta ih bre briga i za mobera i za jednu Janju Savić, koja će ih ionako napustiti kada završi specijalizaciju?

-Misliš da će ti nakriviti time što ćeš nekoliko meseci biti bez posla? Samo ćeš brže završiti sa ispitima, a posao te ionako čeka. Ja se sada kajem što sam sve ono trpela, misleći da nemam kud. Nije tačno! Svako ima kud, samo ako se osvrne oko sebe, ako se potrudi. Dobro, jesam se bunila, jesam galamila, suprostavljala se i jedina sam smela da joj saspem istinu u lice. Pisala sam prijave Upravnom odboru, onda kada me je optužila da sam autor anonimnih prijava koje su se gomilale protiv nje, a one su završavale u fioci. Sve to je bilo zbog politike, koja ju je i dovela na to mesto. Mogla je glavu da mi stavi na panj, ako stranka koja ju je dovela tu kaže ne dirajte našeg čoveka, niko i nije smeo da je makne.  Bar u to vreme. Sve dok nije otišla glavom bez obzira kada su ti njeni prošli loše na izborima. Posle sledećih izbora, kada je njena stranka dobila televiziju pa je postavili za direktora, počela je i otkaze da deli. Toliko se zanela u svojoj mržnji prema svemu što vredi, da je najboljim ljudima uručila otkaze. Srećom po njih, sve se to dešavalo pre onih vanrednih izbora, koje je  slavila do dva dana pre preraspodele stranačkih fotelja po javnim preduzećima. Kažu, šlog je teo da je strefi kada je saznala da je njen stranački šef posle višednevnog opiranja morao da kapitulira pred koalicionim partnerima- u koaliciju su dobrodošli samo bez nje na spisku kadrova. Eno je, šeta kuče po pola sata dnevno, preoporučio joj psihijatar. I još ne dolazi sebi. A bivši ljubavnik iz bivše firme neće da je vrati nazad, kaže, prestarela je za njega.

-Slušaj, ja zaista volim da radim ovde, mada sam u početku imala otpor prema ovakvom poslu. Nije u pitanju toliko ni novac, ni čitava egzistencija, ni šta ja znam, već sam se vezala za ljude, u firmi i van nje. Sarađujem sa divnim ljudima, već smo navikli jedni na druge, posao radim s lakoćom i voljom i ne znam ni sama kako bih primila odluku da  mora da odem. Šta misliš, ako kažu- ma briga nas za tamo neke zbog kojih imamo ove probleme, idu oboje u paketu?

– Eeeeeej, slušaj me,  otvori i oči i uši. Imam dovoljno godina i iskustva i spoznala sam šta znači trpeti nešto i kajati se kasnije zbog toga. Neće propasti svet i da ostaneš bez posla, a nećeš propasti ni ti. Pogledaj sebe- faca ti se skamenila, osmeh ti nisam videla mesecima. Podočnjaci do pola obraza, isčezao ti i sjaj iz očiju. Vučeš se po inerciji, iz kuće te je teško isterati, ako  nije posao u pitanju. Zapitaš li se, čemu to? Vredi li ta tvoja firma, vrede li ljudi u  njoj, posao koji radiš, vredi li sve to ijedne tvoje suze, ijedne neprospavane noći? Ono, verujem da su normalni i da će sagledati problem iz svih uglova i da se ništa loše po tebe neće desiti, al shvati već jednom, čak i ako se desi, niti je smak sveta niti je to razlog za očajavanje. Uostalom, za otkaz tebi potrebni su im argumenti.

– Nemaju ih, ako je posao u pitanju. Ako im je napakovao laži, to je već druga priča. Plaši me to što se i dalje šepuri, čak i više i naglašenije nego pre. Glasnije se smeje, prosipa viceve i komplimente  svima redom, valjda da pokaže koliko je samouveren, veseo, siguran, nedodirljiv. A meni se niko iz centrale i ne obraća. Nešto se kuva, jedino  to znam.

-Ničija nije gorela do zore, čula si to toliko puta. E pa, sada i zapamti!

ilustracija je odavde

Priča počinje ovde

Advertisements