Nije znao kuda će.

Imao je osećaj da gubi tlo pod nogama i da mu sve za šta se grčevito držao izmiče iz ruku. Zajedno sa onim što je želeo i za šta se svim silama upinjao da ostvari.

Svoj brak je odavno smatrao okončanim i bilo je samo pitanje dana kada će napustiti kuću u kojoj ga nikada niko nije dovoljno cenio. U stvari, pitanje nasledstva, ne dana… ali je bez njega ostao zahvaljujući zaveri, izdaji i prevari najrođenijih, majke i rođene sestre. Onih, koje su jedva čekale dan njegovog venčanja, da bi svaku njegovu stvar, ono malo garderobe, knjiga, albuma sa fotografijama i nekoliko suvenira, spakovale i brže bolje donele u tu kuću koju su one jedine i smatrale njegovom. Još tada su žurile da taj porodični, uskoro sestrin stan, rasterete bilo kakvih tragova njegovog prisustva. Kao da se nečije decenijsko življenje među nekim zidovima može jednostavno obrisati sklanjanjem njegovih stvari. Kao da ne ostaje neki fizički trag njegovog prisustva: urezana slova imena njegove prve ljubavi po ivici daske iznad radijatora, ogrebotina na ragastovu od vrata onda kada se igrao sa starijim sestrićem, ulubljeni lim ispod prozora od njegovog udarca, napukla daščica parketa onda kada se kliker mlađeg sestrića zaglavio, miris njegove kolonjske vode u ormariću iznad veš mašine…

Kako mi ništa nije bilo jasno, a sve je bilo tako očigledno – pitao se dok je prebirao po sećanju, a slike iz prošlosti mu iskakale ispred očiju, pružajući mu milion dokaza onoga što su  majka i sestra pripremale decenijama, možda još i pre očeve smrti.

Zbog poslovnih obaveza nije mogao sa porodicom na more pa je, ubijajući dosadu jednog kišnog vikenda, nenajavljen otišao da poseti majku. Za velikim trpezarijskim stolom ručala je sa kompletnom porodicom svje ćerke, dok je služavka obigravala oko njih. Njemu je poslužena kafa u salonu, pošto je zamoljen da ih sačeka dok završe ručak.

U vikendici sagrađenoj od očeve zarade u Africi, u koju je majka redovno vodila unučiće, nikada nije bilo mesta i za njegovu decu. Strpljenja za njih imala je jedva nekoliko sati preko dana, a i to bez neke posebne srdačnosti. One, koju je čuvala samo za ćerkinu decu. Kuća na moru je spaljena u ratu, inače bi isto bilo i kada bi odlazila u Makarsku.

Pa i taj posao koji je jedva dobio, dobio je tako što ga je posle konkurisanja, na razgovoru sa predstavnicima kompanije prepoznao skopski kolega njegovog oca:“Da niste Vi sin profesora Mitića? Tako me podsećate na njega.“ Ali je zato majka obišla čitav region dok nije uspela da izmoli radno mesto za svog zeta, gotovo propalog studenta, kojeg je od izbacivanja s fakulteta spasla svojim intervencijama i ko zna kolikim poklonjenim ocenama drugim studentima, samo da bi od kolega iznudila nekoliko šestica za potencijalnog muža svoje ćerke.

Nikada ga nije pitala kako je, ona koju je nazivao majkom, nikada nije primetila njegovu mrzovolju, tugu, bes… očaj. Ulogu majke glumila je na nivou osrednje glumice nekog palanačkog pozorišta. Reda radi. Da forma bude zadovoljena. Vazna sa rasprodaje, kao poklon njegovoj ženi za rođendan. Jeftina karirana košulja za njega. Pijačne majice za decu. I markirane „sitnice“ za sve članove porodice njene ćerke. Njegove bivše sestre. Posle svakog  njenog odlaska u inostranstvo „vozni park“ igračaka u kući njegove sestre bio je bogatiji za nekoliko komada. Po kamiončiće i lutke za njegovu decu svraćala je ne pijacu, usput.

Tačno se seća dana kada je osetio prezir u pogledu svoje žene, zajedno sa neizrečenim prekorom zbog odnosa njegove majke. Onda, kada je prvi put glasno izrekla svoju sumnju da je vara. Kada mu je otvoreno priznala da mu se gade svi oni, na čelu sa gospođom mamom. I kada je shvatio da je bila laž njena priča s početka zabavljanja, o tome da joj ništa i nije važno osim njega samog. Prevarila ga je joštada, ali se očito prevarila i sama, očekujući porast  sopstvenog rejtinga udajom u čuvenu porodicu prof dr mr…

A  mogla je „da se uda iz ljubavi“…

Tada, kada je postao svestan na čemu je, bio je strahovito pogođen tom oporom istinom, smatrajući se izdanim od žene koju je iskreno voleo. I u čiju ljubav je verovao.

Od kako je od „anđela“, „viteza“ i „mužića“ postao „gnjida“, „nesposobnjaković“ i „umišljena veličina“, sve češće je hvatao sebe u mislima sa nekom drugom. Odjednom su počeli, zajedno sa ženinim omalovažavanjem, da mu smetaju i njene strije zaostale od trudnoća, kilogrami i bore… zatim i njen smeh, gestikulacija, ton glasa kada se iznervira. Dovoljno da na poslu već oko podneva počinje da oseća blagi pritisak u predelu stomaka. I da mu se ne mili povratak u tazbinsku kuću u kojoj su davno prestali da ga uvažavaju. Ako su ikada uvažavali njega samog, umesto pedigrea kojim su nekada bili fascinirani.

Kako je dozvolio  da se zaljubi, neopozivo i očito tragično, nije umeo sebi da objasni. Onda kada je, nadajući se da će kratkim prevarama i isto toliko kratkim vezama osvežiti svoj sve tmurniji život, zarekao se sebi da će u startu odrediti rok trajanja tih vezica. Do onda, kada… dotična počne da pravi planove. Da ga pita dokle je spreman da ide. Da mu nudi svakojaku, a netraženu pomoć. Da ga smara uključivanjem u svoju svakodnevicu. U svoje probleme. Da se ljuti što joj nije posvećen onako kako je ona tu vezu zamišljala. Da insistira na češćem viđanju, svakodnevnom javljanju, javnom pokazivanju…

Kod njega, sve se svodilo na strast. Na promenu iznuđenu sticajem bračnog brodoloma koji je mogao da se podnese baš zahvaljujući tim povremenim izlivima strasti u nekom pozajmljenom stanu, hotelu na periferiji ili u autu. Na dođi i otidi. I na ono između. U međuvremenu, ništa. A najmanje vezivanja, prisnosti, poveravanja… ničega što bi vodilo bilo kakvoj dugoročnosti.

Sve dok blizina nije učinila svoje. Sve dok se nije zaljubio i izgubio glavu i razum i teškom mukom izgrađeni mir u paklu u kojem je živeo.

„Uzalud se ona pravi nevešta, morala je da zna za moja osećanja, morala je da nasluti zašto na službena putovanja uvek vodim nju i zašto se uvek na njima zadržimo duže nego što je to uobičajeno. Pa nisam je ja zalud obasipao onolikom pažnju, baš nju od svih koleginica, od kojih su neke otvoreno pokazivale interesovanje za mene i nisu me ostavljale na miru ni kada su mi oči iskakale pri pogledu na nju. A nisu ni nju poštedele prezira, zavisti zbog moje naklonosti i ogovaranja kada bi bila odustna. I šta se pravi nevešta, nije valjda da je navikla da joj svi muškarci, tek slučajno zalutali u njen život, makar on bio i poslovan, ukazuju onoliko pažnje kao što sam to činio ja.“- ubeđivao je sam sebe kada bi preispitivao svoje i njene postupke, svoje i njene poglede,  pokrete, reči… I uvek bi pritom ona bila ta koja izaziva, a on tužno nevino jagnje koga su njena veština zavođenja i njegove nesređene životne okolnosti vešto navodile pravo njoj u… zagrljaj kojem se toliko nadao.

Nečasni, pakosni i zlobni  ljudi,  onog kova kojem je i sam pripadao, skloni su tome da vremenom toliko poveruju u laž koju su smislili, da ih nikakva istina ne može uveriti u drugačije. I nije čudo što običan osmeh dobrodošlice na njihov prepredeni jezik preveden poručuje „želim te“, što slučajan dodir ramenom u prolazu zvuči kao obećanje, a svaki pogled ne znači ništa drugo nego otvoreni poziv.

„Mora da se boji… onog šonje od muža ili od oca, dede, komšiluka, pa mi zato vrda i izmigolji mi taman kad pomislim da je pitanje trenutka kada će mi zaista uzvratiti ono što  u osećanjima krije.“ – pitanja puna samouverenog stava da „samo što nije“, bila bi vrlo zamenjena sumnjom: „A šta ako ima još nekog? I šta ako od njega ne sme da mi pokaže koliko joj je stalo do mene?“

U njegovom rečniku nije postojao model  odnosa u kojem oni ne bi završili zajedno. A njena adresa postala mu je obavezna usputna stanica, kuda god kretao. Od kuće ka poslu i obratno, kad razvozi decu, kada se iznenada seti da mu nešto hitno treba i da mora istog časa u nabavku. Najpre samo uz usputni pogled u njene prozore pa zadržavanje od minut – dva, dok mu nije postala opsesija pa je sve češće i satima sedeo u kolima parkiranim u blizini njenog stana, sa pogledom na ulaz u zgradu i njene prozore.

Čak i onda kada mu je jasno objasnila na čemu je i kada ga je ljubazno zamolila da zaboravi sve što joj je rekao u svojoj zbrkanoj izjavi ljubavi, počevši da mu se obraća sa „Vi“.

ilustracija- zzblog

Početak priče je ovde

Advertisements