Ponovo ga je pustila u svoj život. Ključeve od stana nije mu  oduzimala  ni onih nekoliko puta kada ga je, što ljubazno i strpljivo, što u galami i svađi, zamolila da ode. Njen  stan, u kojem su započeli zajednički život i u  kojem se ionako ponašao kao da je prolazu. U koji je dolazio pošto bi odrađivao po jednu  smenu u firmi u kojoj je zaposlen i u studiju svoga oca, gde je uvek bilo alkohola i društva sa kojim se moglo potegnuti. Siromaštvo je pritiskalo narod sa svih strana, ali je uvek bilo parajlija koji su gradili kuće. Ili bar onih koji su se usuđivali da uz pomoć kredita obezbede sebi solidniji krov nad glavom, za šta im je bila neophodna  pomoć arhitekte.

U stvari, kada bolje razmisli, ne bi baš smela da se zakune da je on sve to vreme provodio u očevom studiju. Ponekad bi rekao da se našao sa ovim ili onim, umiljavao joj se kada bi je spopali izlivi ljubomore, a onda… ne seća se ni dana kada joj je postalo svejedno.

Umesto izlazaka sa mužem, navikla je da prošeta i svrati na kafu ili kolače, sa drugaricama. Koje su takođe bile pritisnute ili nesrećnim ljubavima ili večitom potragom za srodnom dušom čiji se svaki pokušaj završavao krahom.

U stvari, nije baš tako: Ana i Anđela su bile zadovoljne svojim vezama i uživale su u njima. Dejana i Milena su se skrasile i vode dosadne živote porodičnih žena posvećenih jedino mužu i deci, ali su to i htele. Milja, Vesna i Gordana su u inostranstvu. I ma koliko joj nedostajalo čavrljanje sa njima, bila je srećna zbog njihove sreće. Da imaju siguran posao, krov nad glavom, muževe koji ih razumeju i- pun frižider. Od kako je njena generacija počela da odlazi u svet, prvo što su otud javljali jeste- lepo nam je, imamo frižider pun do vrha.

Možda zato što je na pun frižider navikla od malih nogu, ma šta se u svetu oko nje dešavalo, nikada nije poželela da živi u inostranstvu.  Čak su joj vremenom dosadila i turistička putovanja. Džaba punih džepova  odlaziš tamo gde je sve takođe  puno, kada ti je srce prazno. Kada nemaš sa kim da podeliš svu tu lepotu koju gledaš, kada slučajne saputnike moraš da moliš da te fotografišu i samo u sebi kažeš- joj, što je ovo lepo.

-Šta je, bre, ovim muškarcima, ne možeš svećom da nekog nađeš, sve i da ne radiš ništa nego da samo svoju idealnu ploovinu tražiš- jadale su joj se Svetlana, Mirjana, Jelena, Anica… i još toliko zrelih, lepih, obrazovanih, poslovno uspešnih devojaka koje joj nisu bile prisne prijateljice, već samo poznanice, a koje se nisu libile da o svom problemu govore otvoreno. Godine su se nizale, one su  menjale status od školarca, preko studenta, do diplomca i zaposlenih žena,  ali onaj emotivni- retko. Po koje poznanstvo, reda radi, kratke neuspešne veze koje su ih upozoravale na to da budu još opreznije. I samoća. Teška kao najteži zimski dan pod maglom i ledom.

– Ma otkud ljudima ideja da ja biram, kamo sreće da mogu to u ovom gradu u kojem  ne možeš ni sresti muškarca koji ti odgovara, kamo li da se  baš on zaljubi u tebe- jadala joj se  često Jagoda, milo stvorenje predivnih očiju, na koju se mogla osloniti u svakom trenutku-   Još kada mi kažu, ti si sebična, ne želiš obaveze, nemoj da gledaš lepotu, prolazna je, ne obraćaj pažnju na školu, toliki sa diplomom ne vrede ni pet para, požuri, ne čekaj bogataša, takvih gotovo i da nema,  vreme izmiče. Ja sebična, a kad mi nešto zatreba prvo trče kod mene?! Ja, sa svojim poimanjem materijalnog koje mi ne znači ništa sem da imam gde da stanujem, šta da jedem  i da obučem. Al’ šta da radim kad te obrazovane bez diploma nikako da sretnem, jer na mene nalete samo oni sa fondom reči od…”oko  nekoliko stotina, čakštaviše možda i manje”.

Verovala joj je. Jer je i sama vremenom snizila skoro sve svoje kriterijume, čija mogućnost  ispunjavanja je bilo samo lažna nada koja  je pretila da je ostavi samu doživotno. Pa se  zamišljani elegantni visoki neznanac u teget odelu sa lepim rukama i još lepšim usnama , dok je došao do nje, transformisao u nemarnog đuvegiju jedva višeg od nje, prekratkih prstiju i trapavog hoda, koji je od boja poznavao samo metaliziranu sivu i mat crvenu.

-E, večeras izlazimo u “Kafić” , tamo se okuplja ona grupa interesantnih muškaraca koji su vazda sami. Neposredni povod je Jagodin rođendan, a stvarni razlog to što je među njima nekoliko sasvim solidnih frajera koje nikada nismo srele u ženskom društvu. Slavićemo Jagodin rođendan, dogovorile smo se već, ali i nametljivo i uporno gledaćemo u njihovom pravcu, dogovorile smo se nas dve, dok ih ne prizovemo za naš sto. Pa i ako neće, bar ćemo znati da smo pokušale- rekla joj je jednog dana Svetlana, koju je jedva izvukla iz samoće u koju je potonula posle raskida duge veze, naizgled  unikatno savršene. Sve dok jedne kišne večeri usred grada nije srela svog Nikolu, za koga je mislila da sastanči u svojoj stranci, pod kisobranom sa mladom brinetom koja ga je držala pod ruku. Na njeno zdravo odgovorio je samo dugim pogledom. Kao da se čudi što je vidi tu gde ne bi trebalo, kada je pre sat vremena ostavio umotanu u ćebad i sa šoljom čaja u ruci.

Na spremanje za izlazak nikada nije trošila previše vremena. A ni para. Malo tamnozelenog krejona, rumenilo u tragovima i najlepši ruž boje prezrele višnje prekriven sjajem za usne, bio je mejkap pod kojim se osećala savršeno. Još samo da obuče onu belu lepršavu košulju i crne uzane pantalone, da navuče sandale sa štiklom pristojne visine i…  to je to. Usput će kupiti cveće, poklon je već upakovala, poslednjim snagama nabaciće  pogled neupućenog nevinašcet i nema tog skenera koji će prodreti do njene tuge i muke kroz oklop radosti koji je izgradila za spoljni svet.

Neće im se pridružiti u igri hvatanja pogleda zgodnih muškaraca za ogromnim stolom, oko kojih su se vazda ispredale priče zasnovane na nagađanju i dvosmislenim komentarima. Ona je i dalje udata žena. U prevodu, bela udovica. Čiji muž povremeno boravi u njenom stanu, a povremeno se vraća tati kada ne može da izdrži njenu želju da budu istinska porodica. Večeras i on izlazi, sa drugom iz detinjstva koji došao na odmor, iz… nekog inostranstva, ne može više ni da popamti destinacije po belom svetu sa kojim im se javljaju drugari, rođaci, kumovi, rešili da život nastave negde gde je manje tužno, manje naporno živeti i nimalo besperspektivno.

-Nikola mi juče nije rekao ni zdravo, samo je prošao pored mene kao da me u životu nije video- rekla je Svetlani kad je sela pored nje, u kafiću prepunom gostiju, kao i uvek petkom kada je svirao njihov omiljeni bend.

– Neće ti se ni javiti. Verujem da te mrzi više nego mene, od onog subotnjeg jutra kada sam mu saopštila da ću dan provesti kod tebe i da očekujem da sledećeg jutra ne zateknem ni njega niti jedan jedini trag njegovog postojanja u mom stanu.Toliko je žurio, očito u besu i neverici šta ga je snašlo, da pola svoje garderobe nije sakupio. Pa sam morala po kumu da je šaljem, mrzelo me da teglim kesurine čak do kontejnera. Ili se možda nadao da ću se predomisliti i pozvati ga da se vrati. Znaš šta ima novo: pošto se potucao dva meseca od druga do rođaka, ipak se preselio kod nje i njene mame. Zezaju ga drugari, toliko je voleo taštu da je morao, kad je moja mama umrla, da pronađe novu ženu, sa sve mamom. Samo, nešto ga ne viđam po kafićima. Ne znam da li se i dalje drži svoje maksime “što je moje moje je, a što je tvoje to je naše”, kada je izlazio u kafiće triput dnevno, ali svi primećuju da ga više nema po kafićima. Pritegla ga ona njegova  kuvarica, nema kod nje široke slobode i poverenja, kao kod mene, izgleda. A ni mog buđelara. Kamo sreće da se ranije zaljubio u sarmu iz ekspres restorana u kojem je kuvala, do sada bih se i ja udomila sa nekim koji valja. Moj vajni predsednik suda. Zamenik  predsednika gradskog odbora stranke. Kandidat za narodnog poslanika. Svaki ispit sam nanovo polagala, spremajući ga zajedno sa njim, dok nije diplomirao. Pa ti on ode u tu stranku i poče da gradi karijeru, a ja donosim rešenja o penzijama za ljude koje su firme zabušile za doprinose, sedim pod brdom nerešenih slučajeva koji samo što se ne sruše na mene i svakodnevno slušam žalopojke nestrpljivih stranaka.

Kroz gužvu prepunog kafića u kojem su mnogi stajali đuskajući sa sve pićem u  ruci, učinilo joj se da je posmatraju dva dobro poznata oka. Onaj pogled, koji peče i teme ako si mu leđima okrenut. I koji ne možeš ni da ignorišeš, ni da ne primetiš.

Znala je da je tu negde. I da će je, po običaju, ispratiti pogledom kada krene. Da će se praviti da je ne vidi. Da će joj pokvariti time ne samo izlazak, to veče koje je trebalo da bude predah između brige u nastavcima koji se smenjuju kao serija, nego i noć, san, buđenje, jutro… čitav naredni dan i možda i onaj koji dolazi posle njega.

Ukočio se smešak na njenom licu dok je slušala Anđelinu priču o bebi koja se jedva uspavala, zbog čega je zakasnila, o mužu koji je na putu i o majci koja je za njom siktala, “ženi je mesto uz dete, a ne da se lomata po kafanama do doboko u noć ko da je pubertetlijka, sačuvaj me Bože ovih današnjih žena, moje dete niko drugi nije čuvao”, klimajući glavom nad njenim rečima koje su se gubile u žagoru raspoloženih gostiju i muzike koju je volela.

Sva sreća pa nije bilo razloga da se zadržavaju duže…

Eksperimet nije dao rezultate. Slobodni muškarci, ciljna grupa njenih drugarica,  su sedeli za svojim stolovima. Isto kao i slobodne žene za svojim, a ono nekoliko mešovitih društava činili su parovi koji su bili svet za sebe. Jagoda je ugasila svećicu na svom mafinu, muzika joj je na trenutak posvetila pažnju taktovima “hepi brdej tuju”, nekoliko pari očiju je upereno u nju dok su pljeskali u taktu rođendanske muzičke čestitke i…  to je to.

Usput su posrtale od smeha do parking na kojem su još neko vreme čavrljale, a potom se svaka odvezla svom domu,  sopstvenu tugu utapjućia u muzici sa omiljenog CD-a.

Sutra je novi dan. Opet.

I nova šansa da bude lepši i bolji, ispunjeniji i topliji. Da u njemu zacvrkuću neki nežni tonovi spokoja dok se čeka, traži, sanja… ono tako malo, svima pripadajuće parče sreće koje je ponekad zatrpano prašinom bespotrebne strepnje, varljivih slutnji i izmišljenih strahova. Jedino  najpre valja razgrnuti sve one beskrajne tonove sive koja preti da smrači čitav život, ne samo jedan njegov deo, dok se ta strepnja i taj strah ne potisnu il izbrišu radošću onih boja koje navode osmeh na lice. I brišu obrise tuge iz očiju.

Svaki naredni dan je upravo taj- dan obasjan zracima nade, u kojem se može desiti da ono ništa koje peče i plaši i boli postane ono malo koje raduje, vraća volju i snagu, a možda i ono veliko sve.

Bar potencijalno, baš naredni dan je taj dan čija će zgusnuta, u jednoj tački skupljena nada, prestati da bude tačka preseka  njenih izneverenih očekivanja da je sve to samo privremeno. I onda će i sebe uveriti u to da nije pokleknula pred životom.

 

ilustracija je s Fejsbuka

Prvi deo priče je ovde

Advertisements