Njene noge su  odbile poslušnost. Stajala je, zatečena, zaustavljena u tom pokretu bežanja iz kancelarije u kojoj ju je gušila prejaka koncentracija njegovog besa, dovoljna da se onesvesti svaki tren. Poslednjim naporima snage koja nije slušala njenu volju, počela je da mu se približava kako bi onemogućila njegov pogled na svoj desni bok. U kojem je diktafon beležio napetu tišinu.

„Uzmi ključeve. I nemoj misliti da si me porazila – siktao je kroz zube, dovoljno oštro, a ipak tiho da se iza tapaciranih vrata sale ne čuje njegov bes – Sada sam još jači nego pre. I da znaš, bre, ne možeš mi ništa. Ja u šaci imam sve šefove, i ove ovde i one tamo, samo ja znam, bre, šta su sve nezakonito radili. I oni se mene boje. Zažalićeš dan kada si odlučila da se žališ na mene, ti, droljo jedna mala! A bilo ti je lepo dok si bila sa mnom!? Priznaj, priznaj da si bila sa mnom, priznaj kako ti je bilo lepo dok si me zavodila, dok si mi se smeškala onako zavodnički kako samo drolje znaju, dok si mi davala nadu i navodila me da se zaljubim u tebe! Priznaj, priznaj da smo mi bili u emotivnoj vezi i da si je skrivila ti, a ne ja, gnjido jedna nezahvalna, koju sam u zvezde kovao dok sam dopuštao da mi uništavaš život, posao, porodicu, karijeru, sve. Ćutiš!? Ne umeš da bekneš, a, kako ti se čini kada ti se istina sasipa u lice i kada shvataš da tvoje spletke i laži neće tako lako proći kako si se nadala, kako si mislila pošto si uspela da zavedeš i onu budalu iz Beograda, pa da me on, kriminalac jedan, prijavljuje centrali. Gukni! Što ćutiš sad, reci, reci, ako imaš šta!“

Lukaviji je nego što sam mislila, smiri se Janja, polako, ne brzaj –  govorila je sebi naslućujući da je i on svoj mobilni telefon uključio, mimo običaja  još pre završetka sastanka, kako bi snimio ovaj razgovor.

„Ako mislite na emotivnu vezu u ovom kolektivu, jedina za koju ja znam jeste ona između nas, svih članova ove ekipe. I ako mislite na emocije, to su one koje  imamo svi mi, jedni za druge. Simpatije, podrška, radovanje tuđem uspehu, tuđoj radosti, tuđim ljubavima, brakovima, tuđoj deci. Mi smo ekipa, a ne ljudi koji se mrze i zavide jedni drugima. I s ponosom priznajem sve te emotivne veze između nas. Verujem da ste ovakav odgovor očekivali i da Vam je milo da ga čujete.“

„Slušaj ti, bezobraznice jedna, nećemo mi tako. I ovaj razgovor nije završen , samo da znaš. Obećao sam ti da ću ti učiniti pakao od života, a kao što znaš, ja svoja obećanja ispunjavam, kad tad! Nisam ti ja onaj tvoj pijani šonja koji od alkohola i ne vidi kakva si kučka! A možda baš zbog toga što to vidi i pije još  više nego pre braka sa tobom? Čujem, opet si ga išutirala iz stana, a on ponovo skiči ko kuče da ga pustiš da se vrati. E vidiš, pošto ja razgovoram sa njim, sve će biti drugačije. On će nastaviti da još više pije, ionako postaje neupotrebljiv, onako mek i ranjiv, a tek onda ćeš sa mnom imati posla.“

„Ništa me ne bi čudilo. Davno ste mi obećali da ćete mu reći. I nema razgovora u kojem me ne podsetite na to. Samo još ne znam šta. Poslednji put na Vaše „kako ćeš dokazati da nisi bila sa mnom ako ja kažem da jesi“ rekla sam Vam „a kako ćete Vi dokazati da jeste“. Znate, ima detalja na mom telu za koje samo  onaj ko je zaista bio sa mnom zna. Možete se raspitivati kod svojih rođaka, oni Vam mogu reći samo za ožiljak od operacije slepog creva. Pred njima se nisam skidala, a onaj moj, kakav god da je i šta god sklon da baljezga u pijanstvu, sigurno ne priča o mojim ožiljcima, mladežima i pegama, rodbini i prijateljima.“

Znala je da bi se svaki njen pokušaj da prekine ovu moru završio, kao i uvek, njegovom beskrajnom tiradom i odugovlačenjem tog mučenja sve dok on ne poželi da ga okonča. Ali, ovoga puta njen saveznik je bio i diktafon koji je osećala kao stenu u desnom džepu svog debelog zimskog džempera koji je sinoć izvadila iz kese u kojoj je bio zatvoren još od pretprošle zime. Njen spasitelj! Njen oslonac, umesto uskoro bivšeg  muža koji bi, večno pijan, potrčao da problem reši tučom. Njena odbrana, umesto oca čije zdravlje nije smela da rizikuje zbog sopstvenih problema koje je morala sama da reši. Savet prijateljice njene pokojne mame koja je i sama preživela mobing i koja joj je govorila – „Bori se i brani, pokaži zube, dok ćutiš ništa se neće rešiti. A tvoj život, tvoji živci, zdravlje, san, otići će dođavola! Cena koju plaćaš sada mnogo je manja od one koju ćeš plaćati kada sve prođe i kada ti se čini da je sve u redu napokon, a onda tek, u stvari, sve dođe na naplatu. Sada misli na svoje zdravlje za deset, za petnaest godina.“

„Prestala si uveče da se vraćaš sama, bela raspuštenice“- čula je njegovo siktanje- „A to, što te svaki put ispraća neko drugi, to nije nimalo lepo. Šta to oni imaju, čime te osvajaju, šta ti šapuću i obećavaju? Koj’ ti je onaj sa džipom, kako od njega kriješ onog što nema kola, jadničak, pa te dopraća peške?“

„Ne sećam se da sam prilikom potpisivanja ugovora o radu potpisala i obavezu da šefa obaveštavam o svojim pratiocima. Samo je moja dobra volja što ću Vam reći da je taj s džipom moj najbolji drug, skoro pa brat. A taj što ide peške mi je zaista brat, iz one kuće pored moje, tu u komšiluku, znate već gde mi stanuje tata? Od kako sam primetila da imam pratioca usred dana i usred noći, kad god nekuda mrdnem, ne krećem se sama. Obične mere predostrožnosti, ništa više.“

„Ma da, sve neki vajni rođaci, braća… cvećka si ti, znam ja to odavno. I onaj doktor s plavim očima koje mu se ucakle kad te vidi,  kod koga si me vodila onomad, kada sam povredio nogu,  i on mora da ti je jaaaaaako dobar prijatelj. Da ti i on nije brat? Kum, možda?“

„Ja ne mogu muškarcima zabraniti da im sa sviđam. Sve dok me poštuju i dok me ne uznemiravaju, oni meni i jesu kao braća. Ili bar, prijatelji.“

„Samo ti ja nisam prijatelj! Samo ti ja ne mogu  biti prijatelj, je li?! Šta meni fali, reci mi, šta to meni fali, kada mi je zabranjen ulazak u taj tvog krug prijatelja  kojima se sviđaš! Šta oni imaju što ja nemam? Šta oni čine što ja nisam ili ne bih učinio za tebe, eeeeeeeeeeej, spreman sam da se razvedem, porodicu da žrtvujem, ženu da ostavim…samo da kažeš jednu reč!“

Polako, opipavajući teren, počeo je da joj se približava, pružajući ruke ka njenom struku. Kročila je korak unazad, taman da leđima dodirne zid i da ima dovoljno protora da ga odgurne, bude li navalio…

„Baš to. To njima  fali. Niko od njih mi se ne nabacuje, niko me ne uhodi, ne preti. Život mi niko ne zagorčava, nego unose vedrinu u njega. Kažu lepu reč, požele sreću, spremni su da me zaštite, pokažu saosećanje, ukažu na to  kako život  i pored svega može da bude lep, a muškarac može biti  i prijatelj, ne samo ljubavnik, švaler, veza.“

Spretno se okrenula i počela da mu izmiče između stolica poređanih uredno oko velikog stola.

„Zapamtićeš me! Obećavam ti da ćeš me zapamtiti i da me nećeš zaboraviti čitavog života. Biću ti za vratom, ovde na poslu, na terenu i svakog trena. Na ulici, u gradu, u kafiću, u provodu. Život si mi uništila, bestidnice jedna, kučko! I moli Boga da meni bude dobro, da tebi ne bi bilo još gore!Nisu ti poverovali i ne pokušavaj ništa više, jesi li čula!? Uzmi  te ključeve i… ne zaboravi, ja sam uvek tu, negde. Okolo. I kad me nema.“

Nastojala je da dubokno udahne vazduh, da ispravi ramena i  digne glavu kao da je još bar deset santimetara viša. I da tako ponosno, prskosno, čvrstim koracima koji će još dugo odzvanajti u njegovoj glavi, izađe iz sale za sednice firme u kojoj je mislila da je našla svoj mir u pauzi između bivšeg posla koji je nije ispunjavao i onog budućeg, koji je čeka kada završi specijalizaciju.

Ispunjavala je svoje dnevne obaveze po rutini stečenoj tokom godina obavljanja posla koji je volela. I koji joj je  omogućavao solidan život i egzistenciju sve do, nadala se, sticanja nove  diplome kao ulaznicu za posao lekara koji je oduvek volela i kojem je svim snagama težila. Još samo da prođe ova godina. I još samo nekoliko ispita posle toga, tešila se, nastojeći da komadiće svog, poslednjih godina neželjenim događajima iskidanog života, spoji u koliko toliko podnošljivu stvarnost.

Već sutra će biti bolje.

„Već sutra će  se završiti ova godina, kakvu sebi nikada više ne bih poželela. Već sutra ću se probuditi sa osmehom na licu, dragi ljudi će mi poželeti svu sreću koja se može sakupiti u jednom čoveku i ja  ću sebi ipak, bez moranja i bez sumnji u to, reći kako je život i pored svega lep i kako će i meni svanuti. Kako je možda i meni već svanulo to bolje i kako nema tog problema koji mi može narušiti spokoj, pomutiti mir i uneti nemir u moj san i buđenje, u moje planove, snove, želje. U moju javu.“

Dok je čekala da se otvore vrata garaže u prizemlju svoje zgrade, u retrovizoru je videla kako odmiču dobro poznata kola firme u kojoj je radila i nije ni morala da pretpostavlja ko je za volanom.

ilustracija je s Fejsbuka

Priča počinje ovde

Advertisements