“Tata, daj mi ratu za ekskurziju, mama mi je rekla da tražim od tebe”- probudila ga je ćerka ujutru,  dok je pokušavao da se ispruži na  nerasklopljenom ležaju u dnevnoj sobi, gde se stropoštao sinoć, ne paleći svetlo. Nije pio danima, ali je bio mamuran kao da je bančio svu noć.

12190081_1038296362877366_4067284751935323415_n

Umio se po inerciji, presvukao, popio tabletu protiv glavobolje, tašti koju je sreo u dvorištu nazvao dobro jutro,  odvezao ćerku u školu i parkirao auto pred kancelarijom. Duboko je udahnuo vazduh. Na lice je navukao masku čoveka kojem je ama baš sve potaman i, nazivajući dobro jutro sekretarici, rukom pokazao da želi kafu i vodu.

Nerado i vrlo retko je ozbiljno razmišljao o svom životu. Odbijajući da se suoči sa stvarnošću, najčešće je sebi dozvoljavao da se po njoj kreće po inerciji, puštajući da o tome šta će biti brinu njegova intuicija, izgrađeni osećaj za opasnost i iznad svega urođeni smisao borbe za preživljavanje.

Dok su mu se misli brkale i stvarale haos u  glavi, nije mogao drugo nego da svoju impulsivnu prirodu prilagodi nastaloj situaciji. I da obuzdava svoju plahovitost koliko god je to moguće.

Život nikada nije smatrao za borbu i znao je da ne ume da se bori, bar ne kao ravnopravan i dostojan protivnik, bilo kome.

Da gazi, da. Da igra prljavo, nikada mu nije bio problem. Da  kaže jedno, misli drugo, a radi treće, takođe. Sa njim nikada niko nije mogao sa sigurnošću znati na čemu je, a samo jako uspešni rezultati takvog njegovog kretanja kroz život sprečili da od njega postane ogorčeni i više zao čovek nego što je to već bio.

Ali, to je bilo nešto drugo. To su bili neki tuđi ljudi. Neki, prema kojima nije imao nikakve obaveze. Sa kojima ga ništa nije vezivalo. I kojih se nije bojao.

A sada… sada mu  ispod nogu izmiču svi  oslonci za koje je smatrao da su sigurni. Brak, u kojem se ljubav preko noći istopila ne samo u međusobno puko podnošenje, već u otvorenu netrpeljvost. Sestrinska ljubav, koja je čitavog njegovog života bila jedna velika laž i prevara. Izdaja majke, koja mu je  posle svoje smrti pružila dokaze za ono u šta je oduvek sumnjao- da je za nju bio neželjeno, nevoljeno  dete. Teret kojeg je stalno želela da se otarasi, što joj je i uspelo kada ga je nagovorila da se oženi stambeno obezbeđenom devojkom koju sama nikada nije prihvatila kao voljenog člana porodice. I tu se, udomljavanjem nevoljenog sina daleko od njenih očiju,  njena majčinska ambicija vezana za njega završavala.

On je bio njen krst i njena nesreća. Jedini uzročnik, smatrala je, čitavog njenog promašenog života  koji je zauvek obeležen upravo  njegovim začećem sa čovekom kojeg nikada nije mogla da zavoli. Onda, kada je pogrešno protumačivši nejavljanje onog kojeg je volela, završila u zagrljaju  starijeg profesora čiji je asistent upravo postala. Bilo je kasno, kada se sestra onog kojeg je nastavila da voli sve do smrti pojavila da je isprosi u njegovo ime. Naredna četiri meseca, sve do njegovog rođenja, povraćala je svakodnevno  uz nalete histerije i smeha, koje čak ni psihijatar renomea oca deteta nije uspeo da razume.

“Može li sestra da bude bivša sestra i može li majka da bude bivša majka?”- pitao se on, koji je svoju ženu odavno smatrao bivšom. I šta mu, ko mu uostalom ostaje kao zaista njegov, kada mu se čitav život ruši pred očima dok on nema snage ni da se osvrne na krhotine koje su do juče činile njegov oslonac i davale mu silinu, snagu, polet?

I na kraju, ona, možda isključivi vinovnik svih njegovih trauma poslednjih godinu dana. Ona, kojoj je želeo da se prostre kao otirač, da je samo htela da ga pogleda kao muškarca, ne kao kolegu, šefa, poslovnog saradnika. Ona, za koju je mnoge svoje poslovne prijatelje  uverio da mu je mnogo više od kolegijalnog prijateljstva. Ona, čiji mu je jutarnji osmeh krasio čitav dan. I čije je odbijanje njegovih simpatija  u njemu izazivalo izlive gneva i besa koje do sada u sebi  nije poznavao.

Na svu sreću, bila je samo njegova strast, želja, bol… I bes što mu izmiče. Ali ne i porok, koji je obuzimao drugu stranu njegove duše, izazivao krupne graške znoja na njegovom čelu dok je pokušavao da sakrije podrhtavanje ruku i grozničavi sjaj očiju.

“Kocka će me uništiti, ali će me ona sahraniti”- pribojavao se u trenucima kada bi dozvolio sebi podsećanje na ono što je konstantno brisao iz svojih misli, dok su mu špilovi tek otvorenih karata preletali ispred očiju. Preseo mu je, ispostavilo se na kraju, i onaj dobitak u zagušljivom sobičku neke prigradske kafane, u koji su ga namamili mangupi podsmešljivo mu zamerajući da ih izbegava u strahu od tastovog besa. Kada je nevoljno prihvatio kockarski  revanš kao obavezu i pitanje časti posle dobitka kojem se nije ni nadao, već je znao da će ga to koštati daleko više od šaka punih svežnjeva novčanica kojima se nakratko radovao.

Kad god bi se setio nekog svog poraza, pred očima bi mu  kretala slika prve istinske tuge koju je u životu osetio.

Prema njemu uvek ledeno stoga, majka se pojavljuje na vratima, kaže mu da odloži knjigu koju čita, naziva mu laku noć i gasi svetlo. Radoznao da sazna otkud oni zvuci koji se redovno čuju posle majčinog hladnog laku noć, nečujno ustaje iz svog kreveta i bosih nogu kreće u polumrak velikog hodnika kojim se majka zaputila ka ćerkinoj sobi.  Kroz odškrinuta vrata vidi ozareno lice svoje sestrice dve godine mlađe od njega, čije su ručice obmotane oko majčinog vrata. Majka je savijena nad njom i ne vidi joj lice, ali vidi kako njena ruka šašolji sestrinu ručicu, dok joj nešto nerazumljivo šapuće gotovo pevajući. I na kraju razgovetno izgovara ono što njemu nikada do sada nije prozborila: duuuušo moja, srećo mamina, pilence moje…

Povukao se iza stuba kada je majka ugasila svetlo, poljubivši prethodno svoju ćerku za laku noć. Dok su mu se suze slivale niz lice, nije ni osećao kako mu se noge lede od hladnoće poda, koja mu je manje smetala od majčine hladnoće. I od one toplote kojom je obasipala svoje jedino voljeno dete.

Otac, koji se kasno noću vratio kući sa nekog simpozijuma održanog na nekoj planini… svejednoj kojoj, sve dok je tamo dobijao uvažavanje i klanjanje prisutnih koje  nikada nije doživeo u svojoj kući, našao ga je sklupčanog, promrzlog, na hladnom podu hodnika u mraku. Odneo ga je u krevet, a on je kroz san osetio zadah alkohola dok ga je jedva čujno poljubio.

Ne seća se da li mu je tokom ležanja u postelji teže padalo majčino prekorevanje zbog toga što se „uspavao u hodniku“ ili dvonedeljno kašljalje i pretnja da će završiti u bolnici ukoliko mu se iskomplikuje upala luća.

Ne seća se skoro ničega što se dešavalo tokom tih dugih dana, osim zvukova koji su pred spavanje dolazili iz sestrine sobe, pošto bi majka ugasila svetlo i zatvorila vrata njegove sobe.

Ali zna da je od tog dana shvatio  da on nema mamu kakvu imaju  njegova rođena sestra, njegov brat od tetke, sestra od strica i dvojica drugara iz vrtića sa kojima je krenuo u školu…

Advertisements