Između njih dvoje stajao je masivni sto od ružinog drveta, donet iz Travnika pre skoro pola veka, kada se njihova baka po majci doselila u Niš kod svoje jedine ćerke, ne mogavši više da živi sama. Ona je taj  sto  jajastog oblika, koji se vađenjem središnjeg komada drveta u obliku pravougaonika mogao pretvoriti u okrugli, nasledila od svoje majke, Čehinje buržoaskog  porekla, koja ga je u miraz donela svom mužu, rudarskom inženjeru iz nešto nižeg društvenog sloja za kojeg se udala mimo volje svoje porodice.  Njihovog ponosnog, bolešljivog  deku, sina  zdravog stasitog  Slovaka i u ranoj mladosti posrnule Čehinje, koju je porodica na silu udala kako bi sprečila njene dalje ludorije smatrane za  veliku bruku,   valjda je  upravo taj prezir tazbine visoko dignutog nosa doveo u Bosnu. Da tu započnu novi život svoje mlade porodice, u sredini koja je vapila za stručnjacima, za znanjem, za duhom one Evrope od koje je bila višestruko udaljenija od broja kilometara koji su bosansku kasabu pre više od jednog veka delili od prostranih bratislavskih ulica.

11263052_1440322932936259_6925274213300492684_n

On, samo stasom nalik na tog pradedu čija je jedina fotografija netragom nestala tokom bakine seobe iz Travnika i čijeg se lika jedva sećao, pokušavao je da smiri drhtanje svojih nogu,  koje je sakrivao gurnuvši ih duboko ispod tog bakinog, pa tako  nekako i svog, stola od ružinog drveta.

Ona, još koji tren njegova sestra, ispostaviće se uskoro, stajala je s druge strane stola, čekajući da zakuva kafu, zadnju koju će popiti sa, uskoro već bivšim bratom,  pa da i sama sedne.

Dok ju je sipala  u šoljice,  okrenuta mu  leđima, osvrnuo se oko sebe. Čitavo bakino skupoceno pokućstvo preneto je u njenu tada tek završenu kuću. Onda, kada je  umesto Berberove slike koju mu je za života,  tada već odavno  pokojni deda obećao, njemu   pripao jedino porcelanski servis sa pet šoljica za čaj i šest tacni, donet prilikom dedinog povratka sa službenog puta u Češku. Šestu šoljicu je nespretno polomila njihova majka, kada je kao dete želela da svoje roditelje iznenadi čajem od matičnjaka jednog travničkog zimskog jutra.

Njegova žena je falični komplet za čaj spakovala na dno  kartonske kutije u kojoj je ranije stajao usisivač dobijen od njegovih roditelja kao poklon za venčanje. “Neka znaju  deca šta im je tata doneo  u miraz”-  smejala se ogorčeno  i glasno, dok je on svojim oporim osmehom nastojao da sakrije tugu koja ga je  iznova podsećala na to koliko je bio nevoljeno dete. Svoje preambiciozne majke, najpre, a možda  i oca, izgubljenog u vremenu i prostoru, koji je znao samo za knjigu, katedru i stetoskop.

Rukama nije dozvolio da ga odaju. Isprepletanih prstiju, kao po nekoj naredbi ,stajale su  nepomično, oslonjene o  bakin sto od ružinog drveta. Kao da nisu sastavni deo njegovog tela u kojem se odigrava bura- njegove šake bi slagale svakoga ko bi bacio pogled  na njih. Ipak, nije smeo da dodirne keramičku , oškrbljenu šolju napukle gleđi, iz kakvih je uvek pio čaj kod svoje rođene sestre, u kojoj se već  pušila dupla kafa. Sačekaće da se ohladi.

“Hteo sam da sačekam da prođe 40 dana od mamine smrti pa da onda popričam sa tobom, ali su me događaji nagnali da to učinim pre”– promucao je pošto je pročistio grlo i smogao snage da sestru pogleda u oči. “Sinoć sam došao s puta i noćas nisam ni trenuo od briga. Ne bih te, veruj mi, ne bih te požurivao da mi nije urgentno i od životne važnosti. Šta ćemo, ooooovaj, šta ćemo  sa stanom?”

“S kojim stanom, Stanislave?”

“S našim stanom, sestro, onim u kojem smo odrasli i koji je ostao posle mamine smrti.”

“Ja ne znam o čemu ti govoriš, molim te nemoj sada još i ti da mi praviš probleme. Ti znaš da je taj stan mama ostavila meni.”

Osetio je kako mu ponestaje vazduha i kako  mu očne jabučice postaju tesne. Boreći se s gušenjem, jedva je uspeo da prozbori.

“Mama … mama je stan…   naš    stan…    ostavila… tebi?! O čemu ti to govoriš, sestro? Zar se posle očeve smrti, kada smo na tvoj predlog odlučili da sva imovina bude upisana na majčino ime, nismo dogovorili da ćemo stan podeliti tek kada ona umre?”

“Mama je stan ostavila meni. Uostalom, sačekaj ostavinsku raspravu i sve ćeš čuti.”

“Ali kako…? Pa tebi su sagradili kuću, sve babino pripalo je tebi, sve ove slike vrede više nego ceo jedan stan, čitavog života davali su samo tebi i prigrabila si sve. A šta ću ja? Gde ću ja, jeste li ti i tvoja majka razmišljale o tome?”

“Naša majka, Stanislave! I kako to mene pitaš  gde ćeš ti, pa živiš na Paliluli.”

“Ali to je njen stan, Svjetlana, Jelisavetin, to nije moj stan niti je ikada bio.”

“ Nemoj, molim te, da mi sada praviš probleme, dovoljno mi je mojih briga!”

“I kuda ću sada ja?”

“Kako kuda, pa tamo gde si živeo i poslednjih 20 godina, brate.”

“Ali ja sam Jelisaveti upravo  rekao da odlazim, računajući na to da ćemo podeliti taj naš stan, Svjetlana! Ja sam joj rekao da ne mogu više da živim sa njom i da je za oboje, a pogotovo za decu najbolje da se razvedemo. I njenom ocu,  onom nacifranom dvoličnjaku, u lice sam rekao da sebi potraži drugog zeta, boljeg i bogatijeg, a ja ću se već nekako snaći. Kako sad, kud ću, šta ću, šta ste mi vas dve uradile? Otac mora da se sada prevrće u grobu, o, Bože, ne mogu da verujem šta mi se dešava! Zašto mi bar niste rekle, ako je u redu to što ste radile? Zar nije trebalo i ja to da znam, pa stan je već bio delom moj kada je tata umro!?”

“Stan je moj i tu više nema priče. Probleme sa svojom ženom rešavaj kako sam znaš, a mi moramo ostati brat i sestra zbog naše dece, zbog rođendana, slava… zbog dečijih venčanja, kada na njih dođe red.”

“Ne, sestro, neće biti više ni nas, ni vas, ni slava. I smatraj da sam ti ovoga trena preneo roditeljsku slavu, bez blagoslova, naravno. Slavu slavi naslednik imanja, kuće, a ne onaj koga su majka i sestra raskućile. Od juče, ja više nemam ženu. Od danas, ni sestru. Majku nikada nisam ni imao. Pa neka posle kažu kako se u Srba nikada nije desilo da sestra izda brata!”

Izleteo je kroz veliku kapiju dvorišta svoje, sada već bivše sestre. Svestan da je otpisao i nju, živu, i majku  i babu, pokojne, a ni dedi u mislima nije ostao dužan. Psovao je sve do palilulske raskrsnice, na kojoj ga je truba besnih vozača opomenula na to da prelazi ulicu na crveno svetlo.

Pre nego što se uputio ka kući koju je već smatrao za svoj bivši dom, napravio je polukrug do jedne visoke bele zgrade ispod čijeg je petog sprata ofarbanog u zeleno, svetlo u dubokoj noći govorilo da se u tom stanu ne spava. Ispušio je cigaretu  dok je čekao da vidi bar jednu senku iza zavesa, sačekao da se svetla ugase i nevoljno krenuo.

Ionako je morao da se suoči sa svojom stvarnošću…

Ilustracija je s Fejsbuka

Advertisements