Sedeo je za malenim stolom kafića u komšiluku firme koja mu je bila utočište poslednjih godina pred penzijom. U kojoj mu nije bilo važno ni šta radi, ni koliko radi, niti za koju platu… ni kada dolazi, niti kada će otići kući. Ni da li je praznik, vikend ili je radni dan.

30aaa2a5153f325045607eb630facd5e

Glave nagnute nad stolom toliko da se činilo kako će čelom lupiti o njega, tupo je zurio u predzadnje stranice novina koje su mu do maločas bile u rukama. Pred očima mu je titrala fotografija dobro poznatog lica, voljenog toliko da mu je i čitav svoj život podredio u jednom trenutku kada se odlučivalo o biti ili ne biti, dok su mu kroz glavu prolazile davno potisnute sekvence iz života… onda kada je još bio živ.

„Kako možeš, kako imaš obraza, dušu, srce“ – prekorevala ga je drugarica iz detinjstva, jedina kojoj je poverio svoju prelepu tajnu, onu koja mu je život od trajno gorke pilule preobratila u kratkotrajnu sreću – „pa ti si je sam kod mene dovodio, preda mnom joj ljubio stomak u kojem je rastao tvoj sin, tvrdeći mi da je  nesrećni deo tebe zauvek ostao u onoj kući gde nisi bio ni voljen, ni poštovan. Da si sa njom napokon spoznao šta znači biti iskreno voljen i istovremeno voleti onako kako valjda svaki normalan čovek želi“.

Nikada i ni pred kim nije prozborio ni jednu jedinu reč objašnjenja, otkako je posle jednog uznemirujućeg telefonskog poziva istrčao iz stana svoje Najdraže, da joj se više nikada ne vrati i da je nikada više i ne pogleda. Da i ne pita za dete koje mu je rodila i kojem se nekoliko meseci pre toga beskrajno radovao, misleći da spoznaje sreću. Da i ne pita da li može, da li im nešto nedostaje, kako izdržava sama, sada sa već dvoje malih, oboje bez očeva.

A tako beskrajno ju je voleo. Činilo mu se da od njegove ljubavi na čitavom svetu nema veće. Da veća i ne može nikada da postoji.

Sve do onog zlokobnog poziva: „Infarkt… bolnica… želi da se oprosti…“.

U kafeu preko puta bolnice čiju su mu adresu dali čekala ga je potencijalno bivša tašta koja ga je oduvek gledala sa prezirom i muškarac kojeg je prepoznao s fotografija. Davno otperjali tast, za kojeg se dugo verovalo da nije živ. Penzionisani pripadnik Legije stranaca, stacioniran negde na jugu Francuske sa novom porodicom koju nikada nije upoznao sa ćerkom ostavljenom davno u Beogradu.

„Moja ćerka će se vratiti sutra kući a ti ćeš se ponašati kao da se ništa nije desilo i kao da si se i sam vratio s puta“ – rekao mu je bez pozdrava, pružajući mu svežanj fotografija žene koju je toliko voleo, njene kuće i njenog deteta i psa koji je trčkarao pored njegovih nogu – „Sa ovom više nikada nećeš progovoriti ni reč i sve ti je valjda time jasno.“

Dugo pošto se ovo dvoje udaljilo, tupo je zurio u sto, baš kao i sada dok je čitao imena  njene ožalošćene dece ispod najtužnije čitulje na svetu.

Ćutanjem težim od svake reči uspeo je da ih spase, verovao je.

I sada i njemu zaista više ništa nije važno.

 

ilustracija je s Pinteresta

Advertisements