Svi roditeljski gresi: 2. Bivša majka

“Tata, daj mi ratu za ekskurziju, mama mi je rekla da tražim od tebe”- probudila ga je ćerka ujutru,  dok je pokušavao da se ispruži na  nerasklopljenom ležaju u dnevnoj sobi, gde se stropoštao sinoć, ne paleći svetlo. Nije pio danima, ali je bio mamuran kao da je bančio svu noć.

12190081_1038296362877366_4067284751935323415_n

Umio se po inerciji, presvukao, popio tabletu protiv glavobolje, tašti koju je sreo u dvorištu nazvao dobro jutro,  odvezao ćerku u školu i parkirao auto pred kancelarijom. Duboko je udahnuo vazduh. Na lice je navukao masku čoveka kojem je ama baš sve potaman i, nazivajući dobro jutro sekretarici, rukom pokazao da želi kafu i vodu.

Прочитајте више „Svi roditeljski gresi: 2. Bivša majka“

Svi roditeljski gresi: 1. Bivša sestra

Između njih dvoje stajao je masivni sto od ružinog drveta, donet iz Travnika pre skoro pola veka, kada se njihova baka po majci doselila u Niš kod svoje jedine ćerke, ne mogavši više da živi sama. Ona je taj  sto  jajastog oblika, koji se vađenjem središnjeg komada drveta u obliku pravougaonika mogao pretvoriti u okrugli, nasledila od svoje majke, Čehinje buržoaskog  porekla, koja ga je u miraz donela svom mužu, rudarskom inženjeru iz nešto nižeg društvenog sloja za kojeg se udala mimo volje svoje porodice.  Njihovog ponosnog, bolešljivog  deku, sina  zdravog stasitog  Slovaka i u ranoj mladosti posrnule Čehinje, koju je porodica na silu udala kako bi sprečila njene dalje ludorije smatrane za  veliku bruku,   valjda je  upravo taj prezir tazbine visoko dignutog nosa doveo u Bosnu. Da tu započnu novi život svoje mlade porodice, u sredini koja je vapila za stručnjacima, za znanjem, za duhom one Evrope od koje je bila višestruko udaljenija od broja kilometara koji su bosansku kasabu pre više od jednog veka delili od prostranih bratislavskih ulica.

11263052_1440322932936259_6925274213300492684_n

On, samo stasom nalik na tog pradedu čija je jedina fotografija netragom nestala tokom bakine seobe iz Travnika i čijeg se lika jedva sećao, pokušavao je da smiri drhtanje svojih nogu,  koje je sakrivao gurnuvši ih duboko ispod tog bakinog, pa tako  nekako i svog, stola od ružinog drveta.

Прочитајте више „Svi roditeljski gresi: 1. Bivša sestra“

Sećanje na dan kada je Niš zavijen u crno

Tekst koji sledi bio je dve godine samo status na Fejsbuku. I da Cukenberg nije postao naše Fb pamćenje, otišao bi u zaborav.

Prenosim ga integralno, onako kako je napisan 7. maja 2015. godine. Mnogo toga bih sada izmenila, dodala, rekla… ali ga ostavljam tako kao tužno podsećanje. I opomenu:

„Nisam uspela da ignorišem sećanja na ovaj dan, onda kada je Niš zavijen u crno.
1999.

Jedna žena je umirala dok joj je svekrva stavljala tašnu ispod glave, kako bi joj olakšala poslednje trenutke. Krenule su u obližnju ambulantu na kontrolu… posle višegodišnjeg lečenja bila je drugom stanju, u sedmom mesecu. Sahranjena je u isti čas i istog datuma kada se i venčala.


Jedan čovek je izašao u dvorište svoje male kuće u koju se sklonio zato što je naivno verovao da je bar okolina Hitne pomoći bezbedna. Da je ostao u svojoj zgradi, možda bi danas bio živ.


Pored jednog ubijenog stajala je torba iz koje je virio luk sa pijace.

… I tako, „zbog toga što se kontejner kasetnih bombi NATO-a CBU-87 nije otvorio iznad cilja, već ubrzo pošto je izbačen iz aviona“ kako kažu izvori američke vojske, na spisku ubijenih našlo se 16 nedužnih Nišlija.

 

Holanđani , čiji je avion izbacio kasetne bombe, prestali su da ih koriste tokom bombordovanja. Ostale članice NATO saveza nisu.

Ali, nije se NATO na ovome zaustavio.

Već 12. maja bacali su bombe na Naselje Duvanište. Rezultat- „samo“ povređeni. Među njima i naš komšija, Čika Vlada, koji nije uspeo da se baci na zemlju kao mlađarija oko njega, svi izašli da gledaju kako kruži neprijateljski avion. Kada su posle trećeg kruženja iz njega počele da ispadaju bombe (kažu da je španski pilot kome je naređivano da smrtonosni tovar izbaci što pre, odlagao zadatak zato što je na poljani pored zgrada bilo puno dece, a on ih je imao troje) čika Vladu je sustigao geler, za koji su lekari odlučili da ostane u njegovoj butini- valjda nije bio opasan. Da li mu je suđeno, kako veruje naš narod il ne, ne znam, ali je čika Vlada sledeće godine poginuo od jedne od tih kasetnih bombi, dok je riljao svoj vočnjak.
Na tom mestu se izvode neki radovi i kažu da će uskoro tu nići LIDL.

Naša poljska kućica u obližnjem voćnjaku puna je rupa i rupica od gelera, mlade voćke bile su na pola presečene tim istim gelerima, a ograda oko voćnjaka na mnogo mesta pokidana.

Valjda se tako štite američki interesi u svetu.

Valjda se tako štite oni koji ruše zemlju u kojoj žive.

Valjda se tako širi čovekoljublje.

Valjda će tako Evropa postati humaniji kontinent.

Na Niš je bačeno 36 tovara kasetnih bombi.
Niš je na prvom mesto po broju civlnih žrtava bombardovanja.

Kada sam nekoliko godina kasnije, na jednom novinarskom skupu u Sofiji u organizaciji UNESK-a, na temu Sloboda u informisanju , na kraju svog izlaganja navela ove činjenice, koje se prećutkuju svetu, i rekla da i zbog toga tvrdim da nigde u svetu nema slobode informisanja, u sali je nastao tajac.
Predstavnik UNESKA pomodreo je od besa.“

Прочитајте више „Sećanje na dan kada je Niš zavijen u crno“

KevaiPo: Da se kladimo u čokoladu

Mislim da ni jedan bloger nije izazvao toliko interesovanje, blogera i čitalaca jednako, kao što je to slučaj sa osobom koja je svoje kratke priče počela da objavljuje pre jedno četiri godine na blogu KevaiPo. Interesovanje je najmanje bilo uzrokovano tajanstvenošću autora ( kojoj sam, tajanstvenosti dakle, na svoje veliko zadovoljstvo davala svesrdni doprinos šerujući tekstove umesto anonimnog autora), a najviše specifičnim stilom naracije  i kompozicijom priče čiji obrt u poslednjem pasusu ili poslednjoj rečenici nije samo dokaz velikog spisateljskog majstorstva, već i isto toliko velike životne mudrosti koje ove priče u sebi nose.

18360797_10209486774312591_91608141_n

Najlepše Kevine priče od skora se nalaze u knjizi pod naslovom Da se kladimo u čokoladu. O knjizi su, sa stručnog aspekta, blogeri već tako lepo, sadržajno i kompletno pisali – ovde i ovde… pa vam toplo preporučujem   ove tekstove, a ja ću ovoga puta samo da vam prenesem atmosferu sa promocije. Originalne jednako kao što je knjiga i kao što je autorka sama.

Прочитајте више „KevaiPo: Da se kladimo u čokoladu“

Sada mu više ništa nije važno

Sedeo je za malenim stolom kafića u komšiluku firme koja mu je bila utočište poslednjih godina pred penzijom. U kojoj mu nije bilo važno ni šta radi, ni koliko radi, niti za koju platu… ni kada dolazi, niti kada će otići kući. Ni da li je praznik, vikend ili je radni dan.

30aaa2a5153f325045607eb630facd5e

Glave nagnute nad stolom toliko da se činilo kako će čelom lupiti o njega, tupo je zurio u predzadnje stranice novina koje su mu do maločas bile u rukama. Pred očima mu je titrala fotografija dobro poznatog lica, voljenog toliko da mu je i čitav svoj život podredio u jednom trenutku kada se odlučivalo o biti ili ne biti, dok su mu kroz glavu prolazile davno potisnute sekvence iz života… onda kada je još bio živ.

„Kako možeš, kako imaš obraza, dušu, srce“ – prekorevala ga je drugarica iz detinjstva, jedina kojoj je poverio svoju prelepu tajnu, onu koja mu je život od trajno gorke pilule preobratila u kratkotrajnu sreću – „pa ti si je sam kod mene dovodio, preda mnom joj ljubio stomak u kojem je rastao tvoj sin, tvrdeći mi da je  nesrećni deo tebe zauvek ostao u onoj kući gde nisi bio ni voljen, ni poštovan. Da si sa njom napokon spoznao šta znači biti iskreno voljen i istovremeno voleti onako kako valjda svaki normalan čovek želi“.

Прочитајте више „Sada mu više ništa nije važno“