Dobila sam juče knjigu Stanimira Trifunovića, autora bloga Pletenije sloves, Rukopis jednog melanholika.

DSCN7572

O njoj sam već rekla nekoliko reči, koje se nalaze na stranicama ove knjige, koju preporučujem vašoj pažnji:

Занос, опчињеност, стрепња, нада, слабост,  зебња, полет… Пад или узлет.

Душа. Кошмари. Тражења. Питања и одговори.

Тражење и налажење.

Опрез.

Разум и одсуство разума.

Страх.

Одлука.

***

Развучен између несвестице и стварности, док је луњао улицама и парковима, док се шмуцао по галеријама и продавницама, док је црпео последње атоме снаге да остане у реалности, депресивни Крушевљанин Иван Јовановић  на лечењу у једној македонској бањи, изједао се од cimg8054-copyнестрпљења, у том  исчекивању  готово спреман да сагори и нађе се у пепелу својих чежњи.

Све до Њеног, очекиваног, жељеног, сањаног… „добро вече“.

„Нисам могао веровати сопственим очима. Скрштених руку и забринутог израза лица преда мном је стајала – она. Наташа.

Моја прва љубав. Мој сан. Чежња. Непромењена. Иста.

Раскошна и крхка. Заносна и сетна. Последњих осам година мог испразног живота, година развучених бивствовањем као сенке којима се не може нагазити врат, кондензовало се у овај магновни ноћни сат, у овај вапијући трен у малој соби виле „Барок“. Сва туга, сва жудња, сва нада… сво чекање коначно се извајало у лик који је стајао спрам мене. Она о којој сам

ћутао и маштао. Ускомешане су биле моје раздражене мисли, узбуркана моја осећања, дирнута моја младост. У том часу, одвећ маленом.“

Шта ће више од тога да се радује, меланхолик који болује „од себе“, када му се оствари сан који је снио толико дугих, празних, питањима оптерећених година?

Станимир Трифуновић, приповедач који своју реченицу клеше до савршенства, а радњу захуктава до усијања, свог јунака Ивана Јовановића, у роману Рукопис једног меланхолика,  дочарава нам у свим бојама његовог карактера, обележеног  здравственим картоном, немирним мислима и спотицањима, у којем сећање које од бледила почиње да тамни кроји идиличну слику жене којом је опчињен.

И како то у причама обично бива, а у стварном животу поготово, за ту своју фикцију- себе са њом, њу као своју, њих двоје заједно, заувек и до краја живота,  спреман је да учини све. Није ли, уосталом, читав његов живот, од њиховог последњег виђења и уједно растанка двоје бруцоша које возови односе на различите стране света, нису ли сва подсећања на размењене речи, погледе и неизговорена питања, нису ли сви његови немири који су га коначно довели до болести, па и тај долазак на лечење, имали један једини заједнички именитељ- њихов поновни, коначни и, подразумева се, сусрет заувек.

Наташа, добростојећа наследница, мајка две девојчице и жена македонског политичара од какве-такве каријере, своје незадовољство животом који води и због којег је, испоставиће се, спремна да стави на коцку све, вешто прикрива инсистирањем на објашњењу. Очекујући, ваљда, да ће јој поверовати како је само због одговора на питање како се усудио да је потражи и замоли за сусрет  тајанственим одласком од куће „ризиковала своју част, ставила на коцку свој брак, по први и засигурно последњи пут напуштајући овако своју породицу“.

У ово време када, тескобом живота на ветрометини историје која нас на штеди, сви  помало постајемо стручњаци  за питања душе, Станимир Трифуновић , захваљујући дакако и својој струци, али и свом књижевном таленту, с посебном лакоћом успева да читаоца упозна са турбулентним догађањима у мислима, осећањима, у растројству свог јунака. Располућен између опчињености идеализованом љубављу којој је, чини се на трен, спреман да се препусти до бескрајности, и  демона  нејасноћа, непознаница и свакојаких преиспитивања, већ после првог наговештаја извесности остварења вишегодишњег сна, Иван Јовановић поново постаје онај недефинисани момак с матурске вечери, опчињен девојком чију пажњу заокупирају многи и која му се чини недокучивом.

Лепоту је теже поднети од свих њених сурпотности- можда баш овом реченицом Станимир Трифуновић најцеловитије објашњава располућеност у човеку која настаје када одвећ лако дође до самог остварења нечега што му је било и патња и страх и чежња и немир, због  можда погрешног уверења да је – недокучиво. Да ли је разлог томе стварање услова да се по сваку цену избегне могућа бол,  што је можда узроковало и недефинисање  Ивановог младалачког заноса Наташом, а због чега је, напослетку, и дошло до кобног сусрета?

Може ли се у року од само неколико сати или неколико дана, наизглед заљубљен човек, оптерећен сумњом, страхом и стрепњом, а највише спознајом несавршенства до тада обожаваног бића,  схватањем да је тако слично њему, по  неразумности, охолости, непромишљености… може ли се дакле, тај заљубљени човек оптерећен потресом душе, одрећи  љубави пружене му на длану, због сенке те сумње, због страха? И каква је та љубав, питаће се читалац на овој раскрсници збивања, очекујући расплет замешатељства које је Станимир Трифуновић вешто укомпоновао у овај свој роман, који је најмање љубавна прича, а заправо је психолошка студија  која многим заљубљеним, збуњеним, остављеним, разочараним, изневереним, вољеним па невољеним, траженим, нађеним… свима, заправо, заробљенима у вртлогу питања шта, како, зашто, ко, да ли, нуди сијасет одговора. Прихватљивих или не, зависи од тога да ли су спремни да преиспитају и себе и своје чињење и нечињење, а не само поступке и речи онога од кога нису добили одговоре.

Advertisements