Pre neki dan sam na olovnom martovskom nebu  videla veliki crveni balon
Parao je kroz to nebesko sivilo i maglu u nagoveštaju
U susret, valjda, ptici čiji će dodir označiti njegov kraj
Veliki crveni balon na nebu, kao na filmu
I jato pretećih ptica koje samo što nisu…

Pre neki dan sam  videla prve pupoljke nove kajsije u mom dvorištu

Gde kajsije ne uspevaju i gde se lepše osećaju smokve i rane trešnje

Koje streme u nebo pa ostaju samo hrana za ptice

Breskva se lane osušila samo zato što je bila stara

A inače je rađala velike lepe plodove sa crnom smolom oko drške

Pre neki dan sam gledala tužno koračanje nogu kao od olova

Žene koja subotom, vraćajući se s pijace, prolazi mojom ulicom

Svaki put njena iznošena braon torba za bakaluk  sa zakrpljenim ručkama

Sve je praznija, kao i njen pogled koji nikada u životu nisam srela

Niti mi je ikada nazvala dobar dan

Niti sam videla da se ikada ikome nasmešila

Posle preduge hladne zime život se vraća u naše ulice,

Kao rumenilo na obraze onih koji mu se raduju

Oni koji se ne raduju proleću, kao ni životu

I dalje su u svojoj ljušturi, oklopu, namrgođenosti, stisnutim veđama

Sa debele dve brazde na čelu, koje nastaju kada se čovek previše sekira

Kada ne zna kuda će sutra, niti gde je bio juče

A često ne zna ni gde je danas

Između dve duge zime neki će ponovo pokušavati da se raduju životu

Ne bi li zapamtili gde su bili juče

Ne bi li saznali gde će biti sutra

I ne bi li shvatili  gde se nalaze danas

Sve dotle, to danas je i dalje olovnosivo nebo

i bezbroj znakova pitanja na njemu

ilustracija je s Fejsbuka

Advertisements