Komšijsko ćutanje

Stajao je uz ogradu na južnoj strani svoga dvorišta, koju je davno, još kada je napravio „plansku“ kuću, postavio komšija. Povremeno bi podizao ruke i lomio mlade grančice komšijskog jasmina debele kao bebeći prstić, nadvijene nad korovom u njegovoj bašti. Koje je bujalo na zemlji nasipanoj za šaku više od komšijskog dvorišta, kako bi se vode slivale u njegovo dvorište.Pa bi, nekako kao da krade, pružao šaku kroz praznine komšijine ograde, povlačio grančicu po grančicu i nastavljao da ih lomi na svojoj strani dvorišta.

11407052_1103186606380351_1245904688306813947_n

Kada bi čuo otvaranje vrata kuće od preko plota, staračkom hitrinom bi povlačio ruku, praveći se da zagleda grane svoje jalove šljive.

Isprva su se i komšije pravile da ga ne vide, ubeđujući i sebe same da im se pričinila njegova ruka s njihove strane dvorišta. Nazvali bi mu dobar dan, žureći da zamaknu ulicom kojom se čitavog proleća  širio miris njihovog jasmina.

Ono što nisu verovali svojim očima pokazala im je, posle nekog vremena, slika iz dvorišta. Proređene graničice nekada bujnog jasmina, kojih je svakim danom bivalo sve manje.

  • Pogledajte, pogledajte ovo, grane su prešle u moje… ovo sve moram da polomim, moja šljiva ne rađa jer mu one smetaju  – gotovo bi zavapio kada bi primetio da više ne sklanjaju pogled sa svog sve očerupanijeg jasmina i da se usuđuju da bace pogled na ono što radi.
  • Nemoj ti komšija da se mučiš, evo sam ću da posečem svaku grančicu koja se nadvila nad tvoje dvorište – noseći letvu, kako bi izravnao i držao pravac, i baštenske makaze, govorio mu je vlasnik očerupanog jasmina.
  • Nemoj, nemoj toliko da sečeš, nema potrebe, meni je samo bilo bitno da se skloni ovo što pada u moje, pogledaj, pogledaj evo ovde, baš ovde su se bile nadvile, nisam mogao da prođem… pokazivao je rukom, kao da se nalazi u prašumi, a ne pored ograde iza koje raste jasmin tankih grančica koje daju nebrojeno mnogo mirisnih cvetova, negde u maju.

Sutradan bi nastavlajo da uvlači grančice u svoje dvorište i da ih, lomeći ih, baca na zemlju. I prekosutra… a dan posle… i nedelju dana posle.

  • Ali komšija, zar nismo posekli svaku grančicu koja se nadvila nad tvoje i svaku onu za koju je postojala mogućnost da zauzme vazduh iznad tvog dvorišta, zašto si se okomio na ovo što je u mom dvorištu?
  • Ali gledaj, evo… vidi… vidi i sam, i ova će da pređe u moje… i ova… i ova i ova.
  • Neće, komšija, pa i sam si mi onomad rekao da ne sečem toliko, daj ako je nešto izraslo ponovo ću da pređem i s tvoje strane sve da posečem. Kako može da ti smeta ovo što je u mom dvorištu?
  • Pa smeta, vidiš da smeta, evo, vidi, pogledaj sam kako smeta… vikao je, podižući se na prste što je više mogao, kako bi prevukao tanke grane iznad sebe.
  • A sećaš li se, komšija,kad si ti imao onaj orah, veći od tvoje kuće  i velik skoro kao moja kuća, pa grane počele da udaraju u zid moje kuće, a ja te molim…
  • Šta ti sad pominješ moj orah, šta to sad ima veze, ja sam moj orah poseko…
  • Poseko si ga, komšija, jer je pretio da sruši tvoju kuću, bilo bi te briga što njegovo korenje ruši i moju…
  • Ma šta ima veze šta je bilo, briga mene za to šta je nekad bilo…

Od toga dana jedan pored drugog prolaze kao pored turskog groblja.

Samo proređeni delovi žive ograde od jasmina, onima koji razumeju jezik biljaka, nagoveštavaju razlog komšijskog ćutanja.

Advertisements

2 thoughts on “Komšijsko ćutanje

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s